Da vidimo...
Samo nekoliko dana pre onog milog nam događaja koji se završio divljanjem publike, u istoj dvorani se održao koncert grupe Simple minds, legendarnog škotskog sastava popularnog iz vremena 80-tih i 90-tih godina prošlog veka (Bože, ovo zvuči stvarno strašno, moja mladost je ostala u prošlom veku ). Čim sam prvi put čula da dolaze u Beograd, obećala sam sebi da ću otići na koncert, iz više razloga. Jedan je taj što sam ih gledala dok sam živela u Londonu, 1991. na Vembliju, i zapamtila da uživo zvuče fenomenalno. Detalj koji mi je ostao u sećanju sve ove godine jeste kako bubnjar Mel Gaynor otkida one bubnjeve, a kod njegovih nogu, u podnožju instrumenta, sede njegova žena i troje dece; ne vide se spreda, vidimo ih samo mi koji imamo sedišta sa strane, na tribinama.
Par godina kasnije, sudbina će hteti da ga Maki i ja upoznamo, i da u njegovom studiju zajedno preslušavamo njegov producentski rad, razgovarajući o potencijalnoj saradnji. Sramota me je da kažem iz kog razloga se ta saradnja nije ostvarila – mi smo, mlade i lude, zaključile da je čovek fenomenalan bubnjar, ali grozan producent, i da nam treba neko mlađi i moderniji. Kad se setim toga, shvatim kako se mladost graniči sa glupošću, barem u našem slučaju Mada, tako smo na kraju završile sarađujući sa znatno mlađim producentom koji će kasnije postati bubnjar Stone Rosesa, Robijem Madixom. I to nam je svojevremeno otvorilo mnoga vrata (kroz koja, nažalost, nikad do kraja nismo prošle).
Enivej, potpuno sam zaboravila da kupim karte do samog dana koncerta, bila sam ubeđena da neće biti rasprodate, jer ovaj bend, stilski govoreći, spada u onu zlatnu sredinu koju Beograđani najviše mrze. I onda je nastala panika. Jedva nađosmo dve karte u 28. redu, moj drugar File i ja (svi ostali su me izneverili, nikom se nije išlo).
Ulazimo u salu, i imamo šta da vidimo. Dupke puno! Oduševila sam se, i bilo mi je drago što nisam bila u pravu. Ljudi su bukvalno visili sa balkona, i sa nestrpljenjem očekivali početak koncerta.
Trenutak kada su se pojavili na sceni bio je eksplozivan ali stamen, kako i priliči pravim rokerima u godinama. Za moju priču potpuno nevažan detalj: Džim Ker mi je delovao tako simpatično bucmast, a na nogama je imao cipele slične onim crnim kakve nosi Majkl Džekson, samo iznošene. File i ja smo se upišavali od smeha gledajući njegov specijalni ’’moonwalk’’ u stranu, u dotičnim Džeksonkama. Mada su bele čarapice izostale.
Samo nekoliko dana pre onog milog nam događaja koji se završio divljanjem publike, u istoj dvorani se održao koncert grupe Simple minds, legendarnog škotskog sastava popularnog iz vremena 80-tih i 90-tih godina prošlog veka (Bože, ovo zvuči stvarno strašno, moja mladost je ostala u prošlom veku ). Čim sam prvi put čula da dolaze u Beograd, obećala sam sebi da ću otići na koncert, iz više razloga. Jedan je taj što sam ih gledala dok sam živela u Londonu, 1991. na Vembliju, i zapamtila da uživo zvuče fenomenalno. Detalj koji mi je ostao u sećanju sve ove godine jeste kako bubnjar Mel Gaynor otkida one bubnjeve, a kod njegovih nogu, u podnožju instrumenta, sede njegova žena i troje dece; ne vide se spreda, vidimo ih samo mi koji imamo sedišta sa strane, na tribinama.
Par godina kasnije, sudbina će hteti da ga Maki i ja upoznamo, i da u njegovom studiju zajedno preslušavamo njegov producentski rad, razgovarajući o potencijalnoj saradnji. Sramota me je da kažem iz kog razloga se ta saradnja nije ostvarila – mi smo, mlade i lude, zaključile da je čovek fenomenalan bubnjar, ali grozan producent, i da nam treba neko mlađi i moderniji. Kad se setim toga, shvatim kako se mladost graniči sa glupošću, barem u našem slučaju Mada, tako smo na kraju završile sarađujući sa znatno mlađim producentom koji će kasnije postati bubnjar Stone Rosesa, Robijem Madixom. I to nam je svojevremeno otvorilo mnoga vrata (kroz koja, nažalost, nikad do kraja nismo prošle).
Enivej, potpuno sam zaboravila da kupim karte do samog dana koncerta, bila sam ubeđena da neće biti rasprodate, jer ovaj bend, stilski govoreći, spada u onu zlatnu sredinu koju Beograđani najviše mrze. I onda je nastala panika. Jedva nađosmo dve karte u 28. redu, moj drugar File i ja (svi ostali su me izneverili, nikom se nije išlo).
Ulazimo u salu, i imamo šta da vidimo. Dupke puno! Oduševila sam se, i bilo mi je drago što nisam bila u pravu. Ljudi su bukvalno visili sa balkona, i sa nestrpljenjem očekivali početak koncerta.
Trenutak kada su se pojavili na sceni bio je eksplozivan ali stamen, kako i priliči pravim rokerima u godinama. Za moju priču potpuno nevažan detalj: Džim Ker mi je delovao tako simpatično bucmast, a na nogama je imao cipele slične onim crnim kakve nosi Majkl Džekson, samo iznošene. File i ja smo se upišavali od smeha gledajući njegov specijalni ’’moonwalk’’ u stranu, u dotičnim Džeksonkama. Mada su bele čarapice izostale.
Usledilo je čudo zvano Simple minds
Da se vratimo temi...Ne pitajte me za ozvučenje, jer nemam pojma kakvo je bilo. Zašto – pa zato što nisam ni sela na svoje mesto u 28. redu gde se, verovatno, sve super čulo. Stala sam u prvi red, tik do momaka iz obezbeđenja, koji su mi nesuvislim ponašanjem par puta pokvarili provod. Sigurna sam da su momci pošteni radnici, ali, aman, neko treba da im objasni da niko iz publike neće ubiti, savatati, oteti ili ozlediti ljude iz Simple mindsa. Ali kad ti Džim Ker pruži ruku sa bine, ne možeš da ga pogledaš lukavo, i oladiš ga, da bi security guys bili srećni. Prema tome, samo malo hladnije glave bile bi dobrodošle što se ovoga tiče.
Znači, sa tog mesta sam više čula zvuk sa bine, ali mi to nimalo nije smetalo.
Najveća fora je što ukupno znam 3-4 pesme ovog benda. Don’t you, Alive and kicking, i politički hit Belfast child (koju je Ker prekrstio u Belgrad čajld, u želji da nam kaže da zna za našu strašnu sudbinu iz protekle decenije i po)... Ceo koncert je bio energetska bomba, i lekcija za domaće muzičare i izvođače. Na ovakvom koncertu, falš je nepoznanica, ispadanje bubnjara iz ritma ne postoji, nema zahvaljivanja posle svake pesme, kao na svadbi, onim prozuklim narodnjačkim glasom ...Sve u svemu, milina za uši...
Što se očiju tiče, postoji nešto što sam primetila te večeri... Svi oni dobri beogradski frajeri za koje se mislilo da su u zemlju propali, ili bar emigrirali, e pa, svi oni su se naprasno stvorili u dvorani Sava centra... Oni koji su nekada nosili dugu kosu vezanu u rep i fajerke, i Dok Martins cipele... Oni koji su izlazili na Akademiju, u Fuziju, leti na Avala fest, Partizan i Zvezdu na Kališu. Oni koji su čekali u redu na prvi beogradski Big mek, pratili nas kući, jeli burek i jogurt u 5 ujutro kad se vraćaju iz izlaska. I bilo je milina gledati ih kako uživaju u muzici Simple mindsa, kao u nečemu davno izgubljenom, pa ponovo nađenom...
U jednom trenutku, kad sam već mislila da bolje ne može biti, Mel me ugledao, prepoznao, i baš se iznenadio; ja sam mu mahnula, on se nasmešio i to je bilo dovoljno. Nisam htela da idem iza bine posle koncerta, bilo me je nekako sramota, šta ja sad tamo da se guram i da ga pozdravljam.
Ostavila sam to gomili grupi devojaka koje rapidno postaju oficijalna turistička ponuda grada Beograda, a za sve iole poznatije bendove i muzičare. Ja sam otišla kući srećna, osećajući se ponovo onako mlado, i kao da je Beograd oko mene Beograd iz onog vremena...
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Znači, sa tog mesta sam više čula zvuk sa bine, ali mi to nimalo nije smetalo.
Najveća fora je što ukupno znam 3-4 pesme ovog benda. Don’t you, Alive and kicking, i politički hit Belfast child (koju je Ker prekrstio u Belgrad čajld, u želji da nam kaže da zna za našu strašnu sudbinu iz protekle decenije i po)... Ceo koncert je bio energetska bomba, i lekcija za domaće muzičare i izvođače. Na ovakvom koncertu, falš je nepoznanica, ispadanje bubnjara iz ritma ne postoji, nema zahvaljivanja posle svake pesme, kao na svadbi, onim prozuklim narodnjačkim glasom ...Sve u svemu, milina za uši...
Što se očiju tiče, postoji nešto što sam primetila te večeri... Svi oni dobri beogradski frajeri za koje se mislilo da su u zemlju propali, ili bar emigrirali, e pa, svi oni su se naprasno stvorili u dvorani Sava centra... Oni koji su nekada nosili dugu kosu vezanu u rep i fajerke, i Dok Martins cipele... Oni koji su izlazili na Akademiju, u Fuziju, leti na Avala fest, Partizan i Zvezdu na Kališu. Oni koji su čekali u redu na prvi beogradski Big mek, pratili nas kući, jeli burek i jogurt u 5 ujutro kad se vraćaju iz izlaska. I bilo je milina gledati ih kako uživaju u muzici Simple mindsa, kao u nečemu davno izgubljenom, pa ponovo nađenom...
U jednom trenutku, kad sam već mislila da bolje ne može biti, Mel me ugledao, prepoznao, i baš se iznenadio; ja sam mu mahnula, on se nasmešio i to je bilo dovoljno. Nisam htela da idem iza bine posle koncerta, bilo me je nekako sramota, šta ja sad tamo da se guram i da ga pozdravljam.
Ostavila sam to gomili grupi devojaka koje rapidno postaju oficijalna turistička ponuda grada Beograda, a za sve iole poznatije bendove i muzičare. Ja sam otišla kući srećna, osećajući se ponovo onako mlado, i kao da je Beograd oko mene Beograd iz onog vremena...
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.