MONDO intervju: Jadranka Stojaković

Pre dve godine, nakon pada na koncertu u Japanu, lekari su joj saopštili da ima "bolest motornog neurona", posle čega je ostala prikovana za invalidska kolica. Njenim nevoljama tu nije kraj - ona sada ne može da vrati svoj stan u Sarajevu, pa je slavna umetnica prinuđena da živi u banjama u kojima se i leči. Poslednjih pet meseci nalazi se na lečenju u banji Slatina kod Banjaluke, gde za MONDO priča o novom albumu, životu u Japanu, planovima, pesmama, mladosti...

"Izdala sam novi album 'Daleko' na kojem se nalaze obe pesme koje su me proslavile - 'Sve smo mogli mi' i 'Što te nema', ali nove verzije zvuče i malo 'urbanije'. Na albumu je malo starih, malo novih pesama, a stare su 'obučene u nove haljinice'. Album je snimljen u Rovinju, sa ekipom sjajnih mladih muzičara", kaže na početku razgovora za MONDO Jadranka Stojaković.

Za naslovnu pesmu "Daleko plove brodovi" u banji Slatina snimljen je spot čije prikazivanje počinje uskoro na televizijama u regionu.



"Album se zove 'Daleko', upravo po ovoj pesmi koja zvuči malo dalmatinski, baba mi je dalmatinka pa i ja volim te dalmatinske pesme. Trenutno nigde ne mogu da putujem pa mi je moja prijateljica – banjalučka pevačica Maja Tatić, predložila da spot snimimo ovde u Slatini. Spot je režirao Goran Ratković - Gogson, a snimljen je u sobi za fizikalnu terapiju. Napravio je u spotu taman koliko treba drame, toliko jednostavan, a toliko dobar da ti nije dosadno četiri minute koliko traje pesma", priča Jadranka u svojoj sobi u banjskom paviljonu, koju je adaptirala u kućni studio. Tu su pored klavijatura i laptopa naslonjeni jedno na drugo šargija i električna gitara.

Na pitanje da li se vraća u Sarajevo, i kako se razvija situacija oko njenog stana Jadranka kaže da je dobila ponudu od kantontonalne vlade za korištenje jednog drugog stana na Ilidži, ali ne zna u kakvom je stanju...

"Verovatno bi ga trebalo adaptirati, a moje stanje mi to ne dozvoljava. Trenutno mi je zdravlje najvažnije, a želela bih da se vratim u svoj stari stan i da ga sredim po svom ukusu... Takođe, trenutno hvatam sve moguće informacije o načinima mog izlečenja. Čula sam za neku rusku kliniku koja koristi terapiju uz pomoć matičnih ćelija. Još se ništa ne zna konkretno, ali neću da oklevam jer ova moja bolest može da ide dalje, što znači da jednog dana možda neću moći ni da se pomerim."

Ipak, ova hrabra Sarajka, i pored toga što je ušla u sedmu deceniju života (rođena 1950) ne gubi nadu i životni elan - pored izdavanja albuma, ona je prihvatila mesto muzičkog producenta u novoosnovanoj muzičkoj produkciji televizije RTRS.

"Prvi 'proizvod' naše novosnovane muzičke kuće je etno grupa Iva, čiji je disk ekskluzivno promovisan na sajmu knjige u Beogradu. Direktor produkcije je Slobodan Vidović, koga znam još sa televizije Sarajevo, a u ekipi je i Maja Tatić, kao muzički urednik, koja je super pevačica i divan čovek. Trenutno istražujemo mlade grupe, a interesantan nam je, recimo, bend Grasshopers, sa kojima planiramo snimanje probne pesme."

Stojakovićeva je započela svoju jedinstvenu muzičku karijeru još krajem šezdesetih godina. Neki od njenih najvećih hitova iz tog perioda su i pesme "Muzika je svirala" i "Čekala sam čekala", koju je komponovao Goran Bregović, a tokom kasnih sedamdesetih počela da obrađuje bosanske sevdalinke i starogradske ljubavne pesme, kao i da obrađuje poeziju Desanke Maksimović...

U tom periodu čak ju je i Tito zvao da mu svira i peva na rođendanu.



"U Bugojnu, negde u drugoj polovini sedamdesetih, svirala sam za Tita. Znam da je to bilo prijatno veče i da su se mnogi tresli od treme pred Titom, iako su bili veći od njega, mislim rastom. To veče sam prvi put pila viski koji mi je Tito lično nasuo. Bio moj prvi nastup pred Titom, svi smo bili u panici... ali znam da je Tito volio 'Sve smo mogli mi'".

Jadranka Stojaković napisala je i uvodnu temu 14. zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, a od 1988. živela je i radila u Japanu, gde je ostvarila zapaženu muzičku karijeru.

"Kad sam došla u Japan prvih par meseci, samo se treslo! Svi sede mirno za večerom, čaše lete levo-desno, ja već pod stolom, oni svi mrtvi-ladni, i kažu – ne Jadranka, ne brinite ništa, ovo će tek za 20 godina, tek tad očekujemo ogroman zemljotres... I tako bi! Oni su znali već tada!"

Posle je, kaže, sve išlo lakše, a Japancima je pevala svoje stare pesme a, iako nisu znali ni reči srpskog, plakali su...

"Kako dođem do 'Sve smo mogli mi' - Japanci plaču. Kada ih pitam - što plačete, kažu - ne znamo da li od sreće ili tuge."

Inače, njena interpretacija pesme po tekstu Alekse Šantića "Što te nema" uvrštena je među deset najlepših etno pesama u Evropi.



"Ovu pesmu sam tokom karijere snimila u pet šest verzija, a jedna od boljih verzija je ona snimljena samo za japansko tržište, sa čuvenim gitaristom Miroslavom Tadićem. Na snimku se čuje neko čudno škripuckanja, koje proizvodi mašina koju je Tadić izmislio."

Ona kaže da pri nastanku kompozicije prvo stvara melodiju, pa tek onda tekst.

"Ako štimam gitari ili ako štimam šargiju, nešto već izleti, neki otvoreni kod i krene nešto. Retko kad pravim muziku nakon teksta, jedino ako su neki pesnici u pitanju. A Japan je loše uticao na mena, pa sad lakše pišem na engleskom nego na svom jeziku."

Kaže da joj je od svega u Japanu najviše nedostajao naš humor i naš jezik.

"Ovde u Slatini pacijenti su super, u svakoj ekipi imaš po dvoje-troje 'spadala', da se 'kreveljiš' po celi dan, tako da promuknem od smeha. Drugačije kad se čovek šali na svom jeziku, a to mi je nedostajalo, ta duhovitost naša, tako da svih tih 23 godine kompenzujem na ovaj način, da se viđam sa pacijentima i komšijski razgovaram na terapijama", kaže na kraju razgovora za MONDO jedna i jedina Jadranka Stojaković.

Mi joj, naravno, želimo brz oporavak i da nas ponovo obraduje i rasplače svojim jedinstvenim glasom i prelepim melodijama!

(Siniša Stanić, MONDO)