Senzualna dvanaestorka iz Portlanda nastupila je u četvrtak uveče pred beogradskom publikom i donela duh i emociju nekog sasvim drugog vremena. Emociju kakva se rečima teško može opisati...
Drugi put u poslednjih pet godina Beograd je imao priliku da čuje nesvakidašnje verzije holivudskih hitova iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i ritmove sve od Brazila, pa do klasike i džeza, naravno, u njihovom specifičnom maniru, i sa toliko instrumenata da mi nismo uspeli da ih prebrojimo.
Od 1994. godine, kada su nastali, Pink Martini osvojili su srca publike širom sveta svojim senzualnim, a u isto vreme moćnim izvedbama nekih od najlepših melodija savremena muzike. To je izgleda slučaj i sa Beograđanima, koji su večeras punog srca dočekali goste iz Amerike koji nisu krili zadovoljstvo zbog ponovnog susreta sa našom publikom za koju kažu da je topla i srdačna.
Dvanestočlani bend na scenu je izašao oko 20.30 časova, a klavijaturista se odmah na početku obratio publici na srpskom jeziku, i to ne kratko kako to obično biva – već podužim monologom, što je prisutne u sali oduševilo.
"Dobro veče, mi smo Pink Martini iz Portlanda. Drugi put smo u Beogradu i jako nam je drago zbog toga, a još nam je draže što ste vi ovde – hvala vam na tome. Molim vas da pozdravite našu pevačicu…", i koncert je počeo pesmom "Bolero".
Tek smo onda zaista zapazili pevačicu koja je na binu izašla u nežnoj, romantičnoj crvenoj haljini, a njen glas, u potpunom 'neskaldu' sa njenom krhkom pojavom, prolomio se Arenom, dok je publika oduševljeno aplaudirala. Ostavila ih je bez daha…
Već nakon prve pesme pevačica je zamolila publiku da priđe bliže: "Molim vas, priđite, volela bih da ste bliže nama", nakon čega je usledila balada na španskom jeziku, koja je, već na prve taktove, razgalila sve prisutne u Arena.
U publici su dominirali uglavnom zagrljeni parovi, ali se retko ko, bar na početku, usuđivao i da zapleše uz ritmove mambe, salse, džeza, romske i kubanske muzike…Od 1994. godine, kada su nastali, Pink Martini osvojili su srca publike širom sveta svojim senzualnim, a u isto vreme moćnim izvedbama nekih od najlepših melodija savremena muzike. To je izgleda slučaj i sa Beograđanima, koji su večeras punog srca dočekali goste iz Amerike koji nisu krili zadovoljstvo zbog ponovnog susreta sa našom publikom za koju kažu da je topla i srdačna.
Dvanestočlani bend na scenu je izašao oko 20.30 časova, a klavijaturista se odmah na početku obratio publici na srpskom jeziku, i to ne kratko kako to obično biva – već podužim monologom, što je prisutne u sali oduševilo.
"Dobro veče, mi smo Pink Martini iz Portlanda. Drugi put smo u Beogradu i jako nam je drago zbog toga, a još nam je draže što ste vi ovde – hvala vam na tome. Molim vas da pozdravite našu pevačicu…", i koncert je počeo pesmom "Bolero".
Tek smo onda zaista zapazili pevačicu koja je na binu izašla u nežnoj, romantičnoj crvenoj haljini, a njen glas, u potpunom 'neskaldu' sa njenom krhkom pojavom, prolomio se Arenom, dok je publika oduševljeno aplaudirala. Ostavila ih je bez daha…
Već nakon prve pesme pevačica je zamolila publiku da priđe bliže: "Molim vas, priđite, volela bih da ste bliže nama", nakon čega je usledila balada na španskom jeziku, koja je, već na prve taktove, razgalila sve prisutne u Arena.
Menjao se ritam, nije pevačica, a ni bend koji je svirao maestralno i srce ostavio na sceni, dozvoljavao publici ni da se previše "razuzda" brzim ritmovima sambe, ali ni sa se previše "uljuljka" u balade koje srce paraju po šavovima – bez preterivanja.
Pink Martini kao da nas je vratio u neko drugo vreme, kao da smo se odjenom, nekim čudom, našli u jednom od starih dobrih holivudskih filmova, poput "Kraljeva mamba", ili "Bilo jednom u Americi" – dok su se na na bini smenjivale solo deonice na instrumentima i ovacije iz publike nakon svake od njih. Falili su samo Arman Asante i Robert de Niro da poverujemo da smo zaista tamo – u nekom starom, dobrom filmu.
Pevalo se o ljubavi, sreći, bolu, patnji, na svim jezicima (to su one emocije koje u pesmi prepoznate, pa makar ona bila i na japanskom)…a svaka pesma bila je kao svet za sebe, kao da je koncert počinjao ispočetka, iznova i iznova.
Još nekoliko puta su se u toku koncerta na "trapavom" srpskom obratili publici, pravdajući se "da znaju da masakriraju srpski jezik", na šta je publika reagovala smehom i gromoglasnim aplauzima.
Usledile su pesme "Anna", "Midnight Bossa Nova", "And Then You’r Gone", "But Now I’m Back"….ali, tu čarobnu atmosferu i katarzu koji ima svako dobar koncert donela je ona – pesma "Eyes Full Of Sun", koju su pevač i pevačica otpevali u duetu i doneli publici jedni savršenu i čistu emociju koja ih je zakovala za sedišta.
Pink Martini posebno su se zahvalili ambasadorima Japana i SAD-a koji su bili u publici, a onda nastavili sa jednakom energijom sve do poslednje pesme "Brazil", a pevačica je na binu pozvala I publiku, koja je sa njom pevala i igrala sve do poslednjeg takta.
Pink Martini u Areni bio je događaj za sve generacije, za sve oči, uši, srca i duše, i možemo samo sa žaljenjem da konstatujemo da je velika šteta što više ljudi nije došlo na koncert koji se sluša srcem, a ne ušima.
(Tekst: Maša Čović, foto: Petar Stojanović, MONDO)
