Petak, 1. decembar, uzbudljivo koncertno veče u Beogradu. Odlazak u muzej na Coldcut zvuči dosta privlačno, ali u konkurenciji sa onim što se dešava u Domu omladine, Englezi nemaju šanse. Lambchop u Beogradu, dve godine nakon koncerta u Kolarcu, ovog puta u onoj ukletoj zgradi u centru grada.
Svejedno, sa ovakvom ponudom, Beograd liči na pristojan evropski grad, na mesto koje možda i nije skroz izgubljeno u vremenu i prostoru. Večeras naročito. Fini ljudi, lepa lica ispred Doma omladine, na ulazu red za spisak, dole bilijar i promocija neke rakije na ulazu u dvoranu. Bizarno, ali ništa zabrinjavajuće. Namerno izbegavam odlazak na zapad (balkon, sedenje, selebritis...) i spuštam se na sever. Stajanje za vreme Lambchop koncerta možda i nije neophodno, naročito kada znate da će i više od pola članova benda sedeti, ali večeras mi nešto govori da je bolje biti bliže bini.
A bina izgleda fenomenalno, opet kao da sam u nekom drugom gradu. Malo skučena za osmočlani bend koji će uskoro da istrči na scenu, ali za tako statičnu grupu to će biti dovoljno. Pet ogromnih belih balona visi na samo nekoliko metara od instrumenata poređanih po bini, kao pet ogromnih planeta. I ovako, neaktivno, sve to izgleda divno.
Negde oko pola deset sala je više nego pristojno popunjena i pred publiku izlaze tri momka pod imenom Hands off Cuba. Genijalno ime za bend, momci priključuju kompjutere, vade neke pedale i razne druge uređaje. Konačno se jedan od njih hvata i za gitaru, niko i ne sluti da će to biti uskoro jedna od glavnih atrakcija večerašnje svirke.
Elektronika, eksperiment, avangarda, post rok, tako se to piše. U stvarnosti, pola sata muzike koja se razliva po dvorani i koja pravi idealan uvod u – isto to, samo malo bogatije emocijama i melodijama. Taman kada publika počinje da gubi strpljenje, Kurt Vagner (ali ne Night Crawler iz X-men stripova i filmova) i ostatak benda tiho izlaze na scenu i umesto da smene prijatelje iz Nešvila, oni im se
pridružuju i nastavljaju sa svirkom zajedničkim snagama.
U idealnom svetu, na savršenoj Lambchop bini se nalazi 17 muzičara, ali to u poslednje vreme verovatno i Nešvil retko viđa. Realno, ovde fale samo duvači, ili makar Dina Varagona sa koncerta u Kolarcu, ali šta da se radi. Koncert otvara pesma koja je prva i na poslednjem Lambchop CD-u Damage – Paperback Bible. Odmah mi je lakše, jer kad tako započne svirka, nekako vam je odmah jasno da to neće biti nikakva tezga, već ono što i treba da bude – promocija novog albuma, prilika da čujemo nove pesme, pesme u koje je bend još uvek sveže zaljubljen i koje su izazov. Usput, divna pesma.
Neminovna poređenja sa koncertom od pre dve godine. Odande se sećam strahovite svirke, ali i sterilne atmosfere, sedeće publike i pomalo dosadnog provoda (okolina me grdi zbog ovakvih reči), večeras je mnogo uzbudljivije i opuštenije. Toni Krou priča glupe, ali i smešne i šarmantne viceve, publika je večeras apsolutno sjajna. Na Kolarcu je Vagner zvučao impresivno, glas mu je bio moćan, sada kao da se posle prošlogodišnjih bolesti koje su ga mučile nešto malo promenilo. Razgovetniji nego i na pločama, ali i malo promukliji, u svakom slučaju pevanje ne ide onoliko visoko kao što smo možda navikli. Možda baš zato nema onih trademark soul kavera (Kurtis Mejfild...).
U svakom slučaju, Vagner je večeras sugestivniji i nekako bliži, kako se koncert približava kraju to je sve uočljivije.
Nakon sat vremena, sve je savršeno. Na balone koji vise iznad bine projektuju se razni nepovezani filmovi i slike: reka se probija kroz kanjon, kauboj baca laso, insekti, konji, crveni baron, cveće. Kada nema pokretnih slika, baloni su samo osvetljeni raznobojnim svetlima. Svejedno, prizor je čaroban. Vizuelnu lepotu prate i kauboji na bini, istina oni bez kariranih košulja. Lambchop proizvode svoju uobičajenu elegičnu čaroliju, Hands off Cuba svojim kompjuterima stvaraju smetnje koje nekim čudom pesme čine još divnijim i dirljivijim. Vilijam Tajler, otkrovenje ove svirke, na trenutke zvuči kao neka uvrnuta kombinacija Roberta Fripa, Jima O'Rourka i još ponekog sličnog gitariste virtuoza i muzici daje još jednu neočekivanu i sumanutu dimenziju.
Nakon 100 minuta koncerta sve je već sasvim savršeno, bis je prava eksplozija inspiracije i uzajamnog uživanja publike i benda. Vagner više ne može da sakrije fascinaciju publikom i celim doživljajem, na samom kraju izvodi i This Corosion kaver, uvrnutu verziju ovog darkerskog hita, a nakon toga konačno silazi sa bine ali ne u bekstejdž, već pravo dole među obožavaoce.
Svetla se pale, ali dobar koncert se nikada ne završava tako jednostavno. Malo se svađam sa dežurnim kritičarima, malo ubeđujem druge da je ovo bilo mnogo bolje nego pre dve godine, malo bežim kući što pre, malo ih slušam i u kolima, malo i pred spavanje, malo mi ostaju u glavi sve do narednog jutra.
Lambchop i Amerikana jesen u Domu omladine - odličan 5!
(Miško Bilbija)
Svejedno, sa ovakvom ponudom, Beograd liči na pristojan evropski grad, na mesto koje možda i nije skroz izgubljeno u vremenu i prostoru. Večeras naročito. Fini ljudi, lepa lica ispred Doma omladine, na ulazu red za spisak, dole bilijar i promocija neke rakije na ulazu u dvoranu. Bizarno, ali ništa zabrinjavajuće. Namerno izbegavam odlazak na zapad (balkon, sedenje, selebritis...) i spuštam se na sever. Stajanje za vreme Lambchop koncerta možda i nije neophodno, naročito kada znate da će i više od pola članova benda sedeti, ali večeras mi nešto govori da je bolje biti bliže bini.
A bina izgleda fenomenalno, opet kao da sam u nekom drugom gradu. Malo skučena za osmočlani bend koji će uskoro da istrči na scenu, ali za tako statičnu grupu to će biti dovoljno. Pet ogromnih belih balona visi na samo nekoliko metara od instrumenata poređanih po bini, kao pet ogromnih planeta. I ovako, neaktivno, sve to izgleda divno.
Negde oko pola deset sala je više nego pristojno popunjena i pred publiku izlaze tri momka pod imenom Hands off Cuba. Genijalno ime za bend, momci priključuju kompjutere, vade neke pedale i razne druge uređaje. Konačno se jedan od njih hvata i za gitaru, niko i ne sluti da će to biti uskoro jedna od glavnih atrakcija večerašnje svirke.
Elektronika, eksperiment, avangarda, post rok, tako se to piše. U stvarnosti, pola sata muzike koja se razliva po dvorani i koja pravi idealan uvod u – isto to, samo malo bogatije emocijama i melodijama. Taman kada publika počinje da gubi strpljenje, Kurt Vagner (ali ne Night Crawler iz X-men stripova i filmova) i ostatak benda tiho izlaze na scenu i umesto da smene prijatelje iz Nešvila, oni im se
pridružuju i nastavljaju sa svirkom zajedničkim snagama.
U idealnom svetu, na savršenoj Lambchop bini se nalazi 17 muzičara, ali to u poslednje vreme verovatno i Nešvil retko viđa. Realno, ovde fale samo duvači, ili makar Dina Varagona sa koncerta u Kolarcu, ali šta da se radi. Koncert otvara pesma koja je prva i na poslednjem Lambchop CD-u Damage – Paperback Bible. Odmah mi je lakše, jer kad tako započne svirka, nekako vam je odmah jasno da to neće biti nikakva tezga, već ono što i treba da bude – promocija novog albuma, prilika da čujemo nove pesme, pesme u koje je bend još uvek sveže zaljubljen i koje su izazov. Usput, divna pesma.
Neminovna poređenja sa koncertom od pre dve godine. Odande se sećam strahovite svirke, ali i sterilne atmosfere, sedeće publike i pomalo dosadnog provoda (okolina me grdi zbog ovakvih reči), večeras je mnogo uzbudljivije i opuštenije. Toni Krou priča glupe, ali i smešne i šarmantne viceve, publika je večeras apsolutno sjajna. Na Kolarcu je Vagner zvučao impresivno, glas mu je bio moćan, sada kao da se posle prošlogodišnjih bolesti koje su ga mučile nešto malo promenilo. Razgovetniji nego i na pločama, ali i malo promukliji, u svakom slučaju pevanje ne ide onoliko visoko kao što smo možda navikli. Možda baš zato nema onih trademark soul kavera (Kurtis Mejfild...).
U svakom slučaju, Vagner je večeras sugestivniji i nekako bliži, kako se koncert približava kraju to je sve uočljivije.
Nakon sat vremena, sve je savršeno. Na balone koji vise iznad bine projektuju se razni nepovezani filmovi i slike: reka se probija kroz kanjon, kauboj baca laso, insekti, konji, crveni baron, cveće. Kada nema pokretnih slika, baloni su samo osvetljeni raznobojnim svetlima. Svejedno, prizor je čaroban. Vizuelnu lepotu prate i kauboji na bini, istina oni bez kariranih košulja. Lambchop proizvode svoju uobičajenu elegičnu čaroliju, Hands off Cuba svojim kompjuterima stvaraju smetnje koje nekim čudom pesme čine još divnijim i dirljivijim. Vilijam Tajler, otkrovenje ove svirke, na trenutke zvuči kao neka uvrnuta kombinacija Roberta Fripa, Jima O'Rourka i još ponekog sličnog gitariste virtuoza i muzici daje još jednu neočekivanu i sumanutu dimenziju.
Nakon 100 minuta koncerta sve je već sasvim savršeno, bis je prava eksplozija inspiracije i uzajamnog uživanja publike i benda. Vagner više ne može da sakrije fascinaciju publikom i celim doživljajem, na samom kraju izvodi i This Corosion kaver, uvrnutu verziju ovog darkerskog hita, a nakon toga konačno silazi sa bine ali ne u bekstejdž, već pravo dole među obožavaoce.
Svetla se pale, ali dobar koncert se nikada ne završava tako jednostavno. Malo se svađam sa dežurnim kritičarima, malo ubeđujem druge da je ovo bilo mnogo bolje nego pre dve godine, malo bežim kući što pre, malo ih slušam i u kolima, malo i pred spavanje, malo mi ostaju u glavi sve do narednog jutra.
Lambchop i Amerikana jesen u Domu omladine - odličan 5!
(Miško Bilbija)
Pridruži se MONDO zajednici.