Đorđe Balašević održao višesatni koncert ispod Kalemegdanske tvrđave, pobedio je kišu, podsetio na neke stare ljubavi, na užase koje su nam kreirali političari, na polomljeno bagrenje... Valjda Evropa neće otputovati bez nas!
"Panonski mornar" na mestu gde se grle dve velike evropske reke, ali i na mestu gde su se sudarile dve civilizacije, dva načina života.
Novosadski ili sveopšti kantautor Đorđe Balašević je pokupio nešto od oba ta načina života. Od onog južno od Save, nešto sirovo, ali balkanski prostodušno, vickasto, gordo i gorko, a od onog severnije od Dunava staloženo, pronicljivo, pomalo aristokratsko. Od "prvobitnog oblika života Balašević", nastao je vrhunski poeta, nešto lošiji pevač (što sam priznaje), odličan zabavljač i čovek čija reč ima težinu.
Taj Đole je dugo obilazio Beograd, hm, navika koju je "stekao" još u vreme jednog "zlog čarobnjaka iz Oza", ali je bilo vreme da napravi koncert za svoje sledbenike ili bolje reći istomišljenike. Ni kiša, koja je u dva navrata padala, nije ga ili nije ih pobedila.
"Dobro veče, moj Beograde! Čitam po štampi razne budalaštine, kao koliko će pesama pevati Balašević. Nije bitno, deco, koliko ću ja pesama pevati, već koliko ćete vi pesama otpevati. I čitam još kako su neki belosvetski bendovi doveli 17 kamiona opreme, a nas došlo 16 jednim kombijem!", rekao je kantautor na početku koncerta, koji je otvoren pesmom "Osmeh se vratio u grad", a koji je potom imao višesatni program.
Tek što je završena druga, treća pesma, počeo je pljusak, ali hiljade i hiljade Balaševićevih istomišljenika (bilo ih je najmanje 20.000) nisu ni pomišljali da odu. Ne, ne, dugo su čekali Đoleta da bi ih jedna kiša oterala. Sevnula je i munja, ali to je, rekao je novosadski kantaautor, bio deo specijalnog scenskog efekta.
"Pa, je 'l imala Bijonse ovakvu munju? Nije! Kakav je to koncert bez munje, moliću lepo!", rekao je Đole, da bi se potom horski zaorilo "Neki novi klinci", a na binu je iz publike ubačeno desetine plišanih zeka (ko zna pesmu zna i zašto), a među zekama i jedna panda.
"Ovo je panda, deco, panda!", našalio se Balašević.
Pevao je Đole o prvoj ljubavi, koja je došla tiho, nezvana, sama, o Katrin koja mu nije oprostila što nije bio fin... da bi prešao na druge, "teže" teme. Kao Titov pionir, svojevremeno je poručivao da treba "računati na nas", da bi odlaskom voljenog bravara, koji je "primorao" pola sveta da mu se divi, proročki zavapio: "Samo da rata ne bude", a još 1986. godine i da mu ne lome bagrenje. Njegovo i naše bagrenje su, ipak, polomili, rata je bilo...
Bravara je zamenio "Geda", koji nam nije doneo ništa dobro, a kada je taj "Geda" otišao, mislio je Đole da će biti bolje. Mislili smo da smo se otarasili tog "Gede", "zlog čarobnjaka iz Oza", ali jednog "Gedu" su zamenile nove "gede", odlazili su i dolazili cirkusi (čitaj: političari) u naše gradove, ali nije bilo bolje.
"Krivi smo mi, što smo ih pustili, krivi smo mi što smo se sklanjali... Putuj Evropo i nemoj više čekati na nas", glase reči pesme od koje hvata jeza, jer ni više od deset godina kasnije ništa se bitnije nije promenilo.
A i tada je ideal bio "Živeti slobodno, svetom se oriti!". Bio je to i nezvanični slogan raznih građanskih protesta protiv gore pomenutog "Gede", pa otud i desetine pesnica dignutih u vazduh *simbol ("Otpora")dok su Đole i njegova "Panonska mornarica" svirali ispod Kalemegdanske tvrđave.
"Nadam se da je proces 'ekremizacije' (Ekrem Jevrić, učesnik rijalitija Farma, prim. aut.) Srbije završen", poentirao je Balašević i potom je usledila pesma koju retko kad izvodi uživo - "Plava balada" -još jedan podsetnik ludog vremena u kojem smo živeli (i nažalost još živimo) i svojevrsno obraćanje "drugovima u plavom" koji su bili u kordonima pred studentima:
"I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi, i čitav svet se izobličio, ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, pa snalažljivci... Pa, kad se onog jula nismo potukli zbog njene časti, zar ćemo sad zbog ovih očajnika željnih vlasti!? Dok god je ovih frikova sa punom vrećom trikova, ništa što vredi, vredeti neće, zar stvarno nema načina pred najezdom prostacima, pa ti si školovan da hapsiš taj talog, a ne da puštaš da ti izdaju nalog!".
Nije Balašević smetnuo sa uma ni aktuelan politički trenutak u Vojvodini, famozne deklaracije i slično. "Vidim da ste i ovu munju uperili tamo prema nama, ka Pančevu...", našalio se on i poručio: "Majmuni ne mogu da nas posvađaju, kao što su majmuni i oni koji veruju da će Vojvodina otići iz Srbije", da bi se površinom kod Kule Nebojša razleglo: "Mog mora nema, a ja živim u nadi...".
Uvidevši da je sve uzalud, da su takve njegove pesme i dalje aktuelne, a trebalo bi da nisu, vratio se Đole onim drugim, lepšim temama.
Nije zaboravio ni Pesmu Evrovizije. Kaže, da je pobedila Mađarska, to mu je u komšiluku, pa bi možda i nastupio sledeće godine, ali ovako, ko će da ide u Kopenhagen. Ali, nije da nema "evrovizijsku pesmu" i nastup.
"Malo botoksa, dva atraktivna prateća vokala, ma kao bombona! Pa, deco, svi bi glasali za nas i oni Azerbejdžanci i bili bismo sigurno među prva tri", rekao je Balašević, dok su kraj njegove rečenice već "preplavili" prvi taktovi "Ja nisam luzer".
Pa, onda opet malo o ženama i ljubavima, uzvraćenim i neuzvraćenim, o onima koje su bile ljubav, ali su neke "sile moći" (čitaj: roditelji) zabranjivali, o ženi koja je "veštica", ali i najbolja, ali i čista filozofija: "Ljubav ne pobeđuje, ali je ljubav nepobediva".
I potom malo vrcavosti. Pa, koji muškarac ne voli kada žena digne suknju iznad kolena, kada mu žena zavrti taj ringišpil u glavi...? Ma, ko neće jednu malu garavu, da je gricka kao jabuku!?
A i devojko, poruka za tebe, i ovo je istina: "Di ćeš naći boljeg momka za te pare... ko će te više voleti i ko će te lepše lagati".
I onda pesma koju retko kad izvodi, jer "još nije dorasla onoj kojoj je namenjena". Ide "Olivera" u tamburaško-rok verziji!
Ma, idemo maestro! Jedan D-mol, molim!
I Đole, mogao bi češće da praviš koncerte kako ne bi taj jedan posle xy godina počeo danas, a završio se sutra. Ta, "gari" (novosadski pandan za beogradsko "bratee"), boledu me boge!
(Predrag Vujić, MONDO - foto: Fonet)
Novosadski ili sveopšti kantautor Đorđe Balašević je pokupio nešto od oba ta načina života. Od onog južno od Save, nešto sirovo, ali balkanski prostodušno, vickasto, gordo i gorko, a od onog severnije od Dunava staloženo, pronicljivo, pomalo aristokratsko. Od "prvobitnog oblika života Balašević", nastao je vrhunski poeta, nešto lošiji pevač (što sam priznaje), odličan zabavljač i čovek čija reč ima težinu.
Taj Đole je dugo obilazio Beograd, hm, navika koju je "stekao" još u vreme jednog "zlog čarobnjaka iz Oza", ali je bilo vreme da napravi koncert za svoje sledbenike ili bolje reći istomišljenike. Ni kiša, koja je u dva navrata padala, nije ga ili nije ih pobedila.
"Dobro veče, moj Beograde! Čitam po štampi razne budalaštine, kao koliko će pesama pevati Balašević. Nije bitno, deco, koliko ću ja pesama pevati, već koliko ćete vi pesama otpevati. I čitam još kako su neki belosvetski bendovi doveli 17 kamiona opreme, a nas došlo 16 jednim kombijem!", rekao je kantautor na početku koncerta, koji je otvoren pesmom "Osmeh se vratio u grad", a koji je potom imao višesatni program.
Tek što je završena druga, treća pesma, počeo je pljusak, ali hiljade i hiljade Balaševićevih istomišljenika (bilo ih je najmanje 20.000) nisu ni pomišljali da odu. Ne, ne, dugo su čekali Đoleta da bi ih jedna kiša oterala. Sevnula je i munja, ali to je, rekao je novosadski kantaautor, bio deo specijalnog scenskog efekta.
"Pa, je 'l imala Bijonse ovakvu munju? Nije! Kakav je to koncert bez munje, moliću lepo!", rekao je Đole, da bi se potom horski zaorilo "Neki novi klinci", a na binu je iz publike ubačeno desetine plišanih zeka (ko zna pesmu zna i zašto), a među zekama i jedna panda.
"Ovo je panda, deco, panda!", našalio se Balašević.
Pevao je Đole o prvoj ljubavi, koja je došla tiho, nezvana, sama, o Katrin koja mu nije oprostila što nije bio fin... da bi prešao na druge, "teže" teme. Kao Titov pionir, svojevremeno je poručivao da treba "računati na nas", da bi odlaskom voljenog bravara, koji je "primorao" pola sveta da mu se divi, proročki zavapio: "Samo da rata ne bude", a još 1986. godine i da mu ne lome bagrenje. Njegovo i naše bagrenje su, ipak, polomili, rata je bilo...
Bravara je zamenio "Geda", koji nam nije doneo ništa dobro, a kada je taj "Geda" otišao, mislio je Đole da će biti bolje. Mislili smo da smo se otarasili tog "Gede", "zlog čarobnjaka iz Oza", ali jednog "Gedu" su zamenile nove "gede", odlazili su i dolazili cirkusi (čitaj: političari) u naše gradove, ali nije bilo bolje.
"Krivi smo mi, što smo ih pustili, krivi smo mi što smo se sklanjali... Putuj Evropo i nemoj više čekati na nas", glase reči pesme od koje hvata jeza, jer ni više od deset godina kasnije ništa se bitnije nije promenilo.
A i tada je ideal bio "Živeti slobodno, svetom se oriti!". Bio je to i nezvanični slogan raznih građanskih protesta protiv gore pomenutog "Gede", pa otud i desetine pesnica dignutih u vazduh *simbol ("Otpora")dok su Đole i njegova "Panonska mornarica" svirali ispod Kalemegdanske tvrđave.
"Nadam se da je proces 'ekremizacije' (Ekrem Jevrić, učesnik rijalitija Farma, prim. aut.) Srbije završen", poentirao je Balašević i potom je usledila pesma koju retko kad izvodi uživo - "Plava balada" -još jedan podsetnik ludog vremena u kojem smo živeli (i nažalost još živimo) i svojevrsno obraćanje "drugovima u plavom" koji su bili u kordonima pred studentima:
"I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi, i čitav svet se izobličio, ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, pa snalažljivci... Pa, kad se onog jula nismo potukli zbog njene časti, zar ćemo sad zbog ovih očajnika željnih vlasti!? Dok god je ovih frikova sa punom vrećom trikova, ništa što vredi, vredeti neće, zar stvarno nema načina pred najezdom prostacima, pa ti si školovan da hapsiš taj talog, a ne da puštaš da ti izdaju nalog!".
Nije Balašević smetnuo sa uma ni aktuelan politički trenutak u Vojvodini, famozne deklaracije i slično. "Vidim da ste i ovu munju uperili tamo prema nama, ka Pančevu...", našalio se on i poručio: "Majmuni ne mogu da nas posvađaju, kao što su majmuni i oni koji veruju da će Vojvodina otići iz Srbije", da bi se površinom kod Kule Nebojša razleglo: "Mog mora nema, a ja živim u nadi...".
Uvidevši da je sve uzalud, da su takve njegove pesme i dalje aktuelne, a trebalo bi da nisu, vratio se Đole onim drugim, lepšim temama.
Nije zaboravio ni Pesmu Evrovizije. Kaže, da je pobedila Mađarska, to mu je u komšiluku, pa bi možda i nastupio sledeće godine, ali ovako, ko će da ide u Kopenhagen. Ali, nije da nema "evrovizijsku pesmu" i nastup.
"Malo botoksa, dva atraktivna prateća vokala, ma kao bombona! Pa, deco, svi bi glasali za nas i oni Azerbejdžanci i bili bismo sigurno među prva tri", rekao je Balašević, dok su kraj njegove rečenice već "preplavili" prvi taktovi "Ja nisam luzer".
Pa, onda opet malo o ženama i ljubavima, uzvraćenim i neuzvraćenim, o onima koje su bile ljubav, ali su neke "sile moći" (čitaj: roditelji) zabranjivali, o ženi koja je "veštica", ali i najbolja, ali i čista filozofija: "Ljubav ne pobeđuje, ali je ljubav nepobediva".
I potom malo vrcavosti. Pa, koji muškarac ne voli kada žena digne suknju iznad kolena, kada mu žena zavrti taj ringišpil u glavi...? Ma, ko neće jednu malu garavu, da je gricka kao jabuku!?
A i devojko, poruka za tebe, i ovo je istina: "Di ćeš naći boljeg momka za te pare... ko će te više voleti i ko će te lepše lagati".
I onda pesma koju retko kad izvodi, jer "još nije dorasla onoj kojoj je namenjena". Ide "Olivera" u tamburaško-rok verziji!
Ma, idemo maestro! Jedan D-mol, molim!
I Đole, mogao bi češće da praviš koncerte kako ne bi taj jedan posle xy godina počeo danas, a završio se sutra. Ta, "gari" (novosadski pandan za beogradsko "bratee"), boledu me boge!
(Predrag Vujić, MONDO - foto: Fonet)
