Koncert ovog belgijskog benda se ne propušta, posebno ako je poslednji u Beogradu.
Neposredno pre nego što sam izašla iz taksija, telefon mi je ispao u slivnik i tako sam bila uskraćena da odslušam koncert u društvu svojih prijateljica...i sad moram da priznam, možda je baš zbog toga sve bilo i zanimljivije.
Koncert je kasnio je nekih pola sata (čini mi se večnih, jer nisam proveravala mejl), ali sam shvatila da ne propuštam mnogo, jer se oko mene toliko toga dešavalo.
Primetila sam da su u publici većinom bile devojke. U grupicama, sa po čašom belog vina u ruci, počele su da mrdaju kukovima kad se na sceni začuo kontrabas.
Kada je na scenu izašla pevačica Deni Klajn, svi su podigli telefone u vis, umesto upaljača, a ona je svojim glasom omađijala salu i odvela nas u neke osamdeste i devedeste godine.
Kada je završila prvu pesmu obratila se publici.
"Dobro veče Srbijo! Prošlo je neko vreme kako se nismo videli, ali i dalje lepo izgledate. Promenile su se neke zgrade u vašem gradu, neko drveće... ali vi ste ostali isti, i to je dobro", pozdravila je Deni publiku u Areni.
Kako je zapevala pesmu "Jonny", sve "karte bile bačene na sto". Ekipa sa tribina je rešila da zakloni pogled onima koji su rešili da presede koncert, a u parteru su mnogu plesali...I nisu stali do samo kraja.
Ono što su svi primetili je to da nam nisu "pucale" bubne opne, odnosno da muzika nije bila preglasna. Neki bi rekli, ozvučenje je bilo loše. Ali uz onu atmosferu, ništa glasnije ne bi "leglo".
Scena krajnje "siromašna" scenografijom, predstavila je ono što i treba u ovom slučaju. Glas i samo glas.
S obzirom da Dani ima šesdeset godina, niko od nje nije očekivao da skače po sceni, peva ležeći...
Bila je možda tiha, ali svojim glasom moćna toliko da bi ga prepoznali u milion drugih.
Kada je predstavila Marijanu Veloso, lepu devojku sa gitarom u crvenoj haljini, niko nije očekivao da će ona s Klajnovom otpevati nekoliko pesama. Marijana je pravo otkriće!
Sedele su i pevale zajedno "Don't Cry For Louie" i "Just A Friend Of Mine".
Onda je Dani pozvala publiku da otpeva "Puerto Rico" zajedno s njom, i primetila sam da oko mene niko nije "miran", svu su barem cupkali.
Iako je koncert imao "taj neki sporiji" tempo, onog trenutka kada se sa bine začulo "Đelem, đelem", cela Arena je bila na nogama.
Onako, u "sevdaju", svi smo se njihali...
A onda je bend nestao sa scene zajedno sa pevačicom. Skandiranjem i već tradicionalnim udaranjem u sedišta publika je zvala na bis.
Naravno, Dani je na sceni bila nakon nekoliko minuta pevajući "Still A Man".
"Pa tihi ste mi nešto! Ne sećam se da ste bili takvi, Možda je zbog godina? Da li ste za pevanje, igranje i vikanje?, rekla je Dani, pre nego što je zapevala "Nah Neh Nah".
Svetla su se ugasila i svima je bilo jasno da je to "to", da je kraj.
U svakom slučaju, možda je ovo pri put da sam na ovakav način uživala u koncertu. Niko nije hteo da idemo do šanka, da mu "čuvam stražu " ispred wc-a...Onako, bilo je sve kako treba.
