Jedna od retkih živih funk legendi, američki saksofonista Mejsio Parker, pošteno je izmorio Beogradjane u Domu sindikata, nemilosrdno ih terajući na pokret tokom više od dva sata svirke u nedelju uveče.
Počeo je šezdesetih kao jedan od "malih ljudi", u pratećem bendu Džejmsa Brauna, i tokom godina izdvojio se kao neosporni solo talenat, podjednako vičan instrumentali, koliko i vokalnom performansu, i tituli "majstora ceremonije". Podario nam je petnaestak albuma, saradjivao sa najrazličitijima, od Red Hot Chili Peppers, Butsija Kolinsa i Džordža Klintona, do Jane's Addiction, Brajana Ferija i Prinsa. Uostalom, oni koji pamte njegov nastup u bašti SKC-a 2003. godine, znaju šta je Mejsio mogao da nam "zakuva".
Dok nas je sjajni prateći bend uvodio u veče, Mejsio je prošetao binom ogrnut crvenim plaštom, noseći buket suvog cveća. Aplauz ga je poneo u prve note "fanki fieste", a uz povik "school's in", Beograd je naoštrio sluh i spremio mišiće za djusku, jer je Mejsiov čas muzike i fiskulture zvanično počeo.
Kada biste pitali nekoga kako je bilo na koncertu, rekao bi vam da je bend odsvirao šest pesama, da su prateći članovi odsvirali solaže, i da je bilo čestih izjava ljubavi publici. Zvuči dosadno i uobičajeno? Ne, ako znate da je svaka pesma trajala 20 minuta, da su solaže bile pravi mini-koncerti, i da su emocije letele u oba pravca, dok je "funk" bila ključna reč večeri.Funky vibracije i duh improvizacije nezahvalno je prepričavati; kroz svaku numeru, Mejsio i ostalih osam muzičara na bini neumorno su ubrzavali tempo, što je potvrdila i izjava "najopakijeg saksofoniste i najvećeg džentlmena", po rečima Prinsa - "želeli smo da odsviramo baladu, ali ovo je veče za žurku"!
Iako je svojevremeno izjavio da je od Džejmsa Brauna pokupio samo disciplinu, a ne i plesne pokrete, Mejsio je to porekao nastupom u Domu sindikata. Publika ga je pratila u stopu, migracija ka bini bila je u vidu lavine, pa su Beogradjani željni djuskanja koje nije u ritmu suve elektronike, konačno dobili šansu da se "ižive".
Šaljivo-umetnički aspekt koncerta akcentovan je recitacijom "to be, or not to be (funky)", i Mejsiovim svečanim improvizacijama na flauti. Imidž ekscentrične zvezde dobio je na snazi kada je Mejsio, zanesen flautom, na dobacivanje iz publike "sviraj funk", strogo odgovorio "ovo JESTE funk". Pa, nećemo mi njega da učimo šta je šta!
Duh Džejmsa Brauna, neminovna prateća pojava svakog Mejsiovog nastupa, materijalizovao nam se tokom omaža od strane prateće pevačice impozantnih glasovnih mogućnosti. Glavni "džentlmen" tražio je, i dobio, aplauz za preminulu legendu funka, a zaradio je i pozdrav i poljubac u ruku od jednog domaćeg DJ-a, koji je jedini uspeo da se popne na binu. Dom sindikata još jednom je opravdao superlative u smislu ozvučenja, i minuse povodom nedostatka mesta za "razbacivanje". To nije sprečilo publiku da, sa jaknama u zubima, skakuće mlateći rukama, dok su noge ograničene okolnim sedištima. Veličina kao što je Mejsio, ipak, zahteva više prostora.
Tempo nije opao ni za sekund tokom dva sata, i došlo je vreme da nas Mejsio ponovo napustio. Odmah je usledio bis, makar radi spasavanja momaka iz obezbedjenja, koje bi egzaltirana masa sigurno rastrgla, da se bend nije vratio. Uz "Pass those peas", i izjave zahvalnosti svakome od vozača autobusa, do električarevog šegrta, beogradsko funky veče se završilo.
Svako ko je bio u Domu sindikata u nedelju može samo da zahvali srećnoj zvezdi što je onomad, šezdeset i neke, jedan klinac bio dovoljno hrabar da velikom Džejmsu Braunu kaže "da, gospodine, sviram ja i bariton saksofon", iako je svirao alt. Mada, ako se uzme talenat i energija kojom Mejsio nesmanjeno zrači i 40 godina kasnije, sigurno je da bismo čuli za njega, sve i da ga velikan nije "uzeo pod svoje". I gledali ga kod nas, nadamo se, i neki sledeći put.
Kompletnu foto galeriju možete pogledati ovde
(MONDO: Tekst - Bojana Zimonjić, foto - Petar Stojanović)
Počeo je šezdesetih kao jedan od "malih ljudi", u pratećem bendu Džejmsa Brauna, i tokom godina izdvojio se kao neosporni solo talenat, podjednako vičan instrumentali, koliko i vokalnom performansu, i tituli "majstora ceremonije". Podario nam je petnaestak albuma, saradjivao sa najrazličitijima, od Red Hot Chili Peppers, Butsija Kolinsa i Džordža Klintona, do Jane's Addiction, Brajana Ferija i Prinsa. Uostalom, oni koji pamte njegov nastup u bašti SKC-a 2003. godine, znaju šta je Mejsio mogao da nam "zakuva".
Dok nas je sjajni prateći bend uvodio u veče, Mejsio je prošetao binom ogrnut crvenim plaštom, noseći buket suvog cveća. Aplauz ga je poneo u prve note "fanki fieste", a uz povik "school's in", Beograd je naoštrio sluh i spremio mišiće za djusku, jer je Mejsiov čas muzike i fiskulture zvanično počeo.
Kada biste pitali nekoga kako je bilo na koncertu, rekao bi vam da je bend odsvirao šest pesama, da su prateći članovi odsvirali solaže, i da je bilo čestih izjava ljubavi publici. Zvuči dosadno i uobičajeno? Ne, ako znate da je svaka pesma trajala 20 minuta, da su solaže bile pravi mini-koncerti, i da su emocije letele u oba pravca, dok je "funk" bila ključna reč večeri.Funky vibracije i duh improvizacije nezahvalno je prepričavati; kroz svaku numeru, Mejsio i ostalih osam muzičara na bini neumorno su ubrzavali tempo, što je potvrdila i izjava "najopakijeg saksofoniste i najvećeg džentlmena", po rečima Prinsa - "želeli smo da odsviramo baladu, ali ovo je veče za žurku"!
Iako je svojevremeno izjavio da je od Džejmsa Brauna pokupio samo disciplinu, a ne i plesne pokrete, Mejsio je to porekao nastupom u Domu sindikata. Publika ga je pratila u stopu, migracija ka bini bila je u vidu lavine, pa su Beogradjani željni djuskanja koje nije u ritmu suve elektronike, konačno dobili šansu da se "ižive".
Šaljivo-umetnički aspekt koncerta akcentovan je recitacijom "to be, or not to be (funky)", i Mejsiovim svečanim improvizacijama na flauti. Imidž ekscentrične zvezde dobio je na snazi kada je Mejsio, zanesen flautom, na dobacivanje iz publike "sviraj funk", strogo odgovorio "ovo JESTE funk". Pa, nećemo mi njega da učimo šta je šta!
Duh Džejmsa Brauna, neminovna prateća pojava svakog Mejsiovog nastupa, materijalizovao nam se tokom omaža od strane prateće pevačice impozantnih glasovnih mogućnosti. Glavni "džentlmen" tražio je, i dobio, aplauz za preminulu legendu funka, a zaradio je i pozdrav i poljubac u ruku od jednog domaćeg DJ-a, koji je jedini uspeo da se popne na binu. Dom sindikata još jednom je opravdao superlative u smislu ozvučenja, i minuse povodom nedostatka mesta za "razbacivanje". To nije sprečilo publiku da, sa jaknama u zubima, skakuće mlateći rukama, dok su noge ograničene okolnim sedištima. Veličina kao što je Mejsio, ipak, zahteva više prostora.
Tempo nije opao ni za sekund tokom dva sata, i došlo je vreme da nas Mejsio ponovo napustio. Odmah je usledio bis, makar radi spasavanja momaka iz obezbedjenja, koje bi egzaltirana masa sigurno rastrgla, da se bend nije vratio. Uz "Pass those peas", i izjave zahvalnosti svakome od vozača autobusa, do električarevog šegrta, beogradsko funky veče se završilo.
Svako ko je bio u Domu sindikata u nedelju može samo da zahvali srećnoj zvezdi što je onomad, šezdeset i neke, jedan klinac bio dovoljno hrabar da velikom Džejmsu Braunu kaže "da, gospodine, sviram ja i bariton saksofon", iako je svirao alt. Mada, ako se uzme talenat i energija kojom Mejsio nesmanjeno zrači i 40 godina kasnije, sigurno je da bismo čuli za njega, sve i da ga velikan nije "uzeo pod svoje". I gledali ga kod nas, nadamo se, i neki sledeći put.
Kompletnu foto galeriju možete pogledati ovde
(MONDO: Tekst - Bojana Zimonjić, foto - Petar Stojanović)
Pridruži se MONDO zajednici.