Mentalna pustinja je moja oaza

Svojim nastupom u beogradskom klubu Akademija, Ghetto Priest je praktično demonstrirao svoju filosofiju "razmene energije", "održavanja vatre" i "rastafarijanske" ili anti - establištmentske kulture.

Pevaš o bolu..

"Kada se energija razmenjuje, bol koji svi osećamo se kao alhemijom menja u nešto drugo - to je umetnost. Svi ljudi podjednako pate i imaju istu potrebu za njom, nema ničega na ovom svetu što bi meni bilo nerazumljivo. Kada se svi nadjemo u tome, ne osećamo se toliko izolovano. Ne postoji "onaj drugi", rekao bih da ovaj svet neguje sistem "onog drugog", mi raste ne kažemo 'ti i ja', što označava odvojenost, već kažemo - 'ja i ja".

Znači li to da smo svi u istom loncu?

"Budi sigurna u to, vlada opšta konfuzija, a ja volim da mislim da radim ono što je do mene svojom muzikom, tako da verujem da nisam ja izabrao muziku, već ona mene. Pre muzike deset godina sam igrao američki fudbal, jedan sam od osnivača Britanskog tima, a kada sam sa tim završio, muzika me je pozvala sebi".

Nikada pre toga nisi ni dodirnuo muziku?

"Muzika je uvek bila oko mene, ne kao deo, pre bih rekao u celini mog života, pretpostavljam da mi je to u krvi. Moja majka je sjajan muzičar, a baka je bila glavna naricaljka u selu, kanalisala je emotivnu energiju ljudi da ne bi izgubili glavu u bolu koji ih je snašao. Ja se bavim nečim sličnim. Nema zapravo ničeg sličajnog u svemu tome, bar je to moje saznanje".

Jesi li je nekada učio?

"Studirao sam život i jedna od najdivnijih stvari je to što nikada nisam kročio u učionicu. I sama reč za obrazovanje na latinskom znači 'izvući napolje', ne 'staviti unutra', što znači da unutra već sve postoji, samo ga treba gajiti i zalivati. Mislim da je ono sto se danas zove obrazovanjem u svetu zapravo indoktrinacija (education/indoctrination), nešto što se nameće kao znanje, i to već od doba kada ti roditelji govore: 'nemoj da radiš ovo ili ono'. Cela naša kultura je zatvorska, potrebno nam je da nam se kaže šta da radimo, umesto sa pratimo znake na našem putu, težimo kontroli i direktivama. Govore nam se stvari kao: 'morate da idete u tom pravcu ili ćemo da vam uništimo ekonomiju', neverovatno mi je da toliko ljudi pati i da i se pored tolikih bogatstava na svetu ljudi još uvek ubijaju. Stalno se govori: 'izadji ovo je moje', to je taj proces kontrole, postao sam ga još svesniji kada sam počeo da putujem. Što sam više uživao u slobodi putovanja, svesniji sam bio da je cela planeta jedan veliki otkačeni zatvor".







Kaži mi o krstu koji nosiš u ruci za vreme nastupa.

"Vidim ga kao prijemnik, to je koptski krst, kao vaš, moje shvatanje krsta je visina i dubina koje se ukrštaju, to nam je pokazao Buda, a Isus Hrist nam je pokazao širinu. Ja ga koristim kao stalni podsetnik na ta tri pojma, na to da mogu dosta na sebi da uradim. Kada sam došao do otkrića rastafarijanaca, moja majka se uspaničila zato što to znači 'čovek van establišmenta', onaj koji ne ide uobičajenim putem. Zato što sam odučio za slično kao sin kralja Stefana Nemanje, odrekao se trona i krenuo na drugi, finalni put. Takvi ljudi su ratnici i oni su nam lekcija iz nezavisnosti, verujem da takva vrsta svesnosti postoji. Teško je naći reči za ono što osećam prema srpskom narodu, kao da smo istog porekla, srodne duše. Imamo više zajedničkog nego različitog. Ja kažem da sam iz Levijevog, plemena, kod rastafarijanaca je to podeljeno astrološki, po mesecima, ja sam rodjen u junu, što znači da sam iz Levijevog plemena, zato sam priest - sveštenik. Hajle Selasije je rodjen u junu, on je iz Simonovog plemena".

Nešto o getu iz koga dolaziš..

"Rodjen sam u istočnom Londonu, ali u svom rodnom gradu osećam da je suviše gusto, puno tenzije, straha od terorista. Svi ti ljudi raznih kultura dolaze u London, kao da je obećani grad, a zapravo se proizvodi samo bol, ljubavi nema. Imaju pristup u grad, ali ne i u njegove zatvotene krugove, možete živeti u Londonu i 20 godina, a da ne upoznate svog prvog komšiju. Moji roditelji su došli sa Jamajke, iz planinskog sela gde ti svi govore 'dobro jutro'. Ovde kod vas mi recimo, ljudi prilaze i govore mi divne stvari. Ja sam Britanac, ali me u mnogo čemu Britanija ne prihvata ili pokušava da mi stavi neku etiketu, kao što je 'zapadni Indijac', koju su dali generaciji moje majke, ja sam naučio engleski jezik pa znam da to nije tačno. Smatram se Afrikancem, to su moji koreni - Jamajku su naselili afrički robovi".

Posetio si drvo koje je Hajle Selasije posadio u Beogradu.

"Išao sam u park gde je Hajle Selasije posadio drvo, što me je začudilo, nisam znao da je on dolazio ovde, sve informacije koje sam imao o ovoj zemlji su iz vesti, a one govore o ratu. Meni, kao nekome koga su nazvali 'zapadnim Indijcem', Hajle je dao identitet. Mnogo mi je značilo kada sam saznao da postoji afrički kralj. U školi su me učili o Anglo- saksoncima, Vikinzima, ali nikada o Africi. Mislio sam da sam Englez, moji roditelji su došli u tu zemlju da bi bili slobodni, ali kada sam popunjavao neki formular pitali su me: 'koja sam vrsta crnca' !? Na Jamajci imamo nezavisnost, ali ako počinite zločin i želite amnestiju morate po nju da dodjete u Britaniju. Pitam se kakva je to nezavisnost".

Kako se kult neke ličnosti širi preko muzike?

"Pitaju me kako mogu da obožavam nekog čoveka kao da je bog. Pre svega, on je bio veliki čovek, vitez, poštovani svetski lider, jedan od utemeljivača Ujedinjenih nacija, mislim da nije bio običan čovek, već neograničeni izvor mogućnosti - koji jedino može da dolazi od Svemogućeg. Kako onda da ga ne napravim svojim idolom? Postoji i danas sekta u Indiji koja obožava Aleksandra Velikog kao da je bog, zašto onda je ne bi Hajla Selasija? Kažem im onda: 'idite i malo istražujte'. Postoje dve omiljene izreke u mojoj kulturi: jedna glasi 'obećanje je uteha budali', a druga 'Toma je možda pijan, ali nije budala".

Preživljavaš li u muzičkoj industriji?

"Poenta je da istražujemo stvari koje nas povezuju, a brišemo one koje nas razdvajaju. To je veoma važno. Ja volim rok, moja velika zvezda je Mark Bolan, to što smo različiti je dobro, mada su muzičari ipak drugačiji ljudi. Počneš da pričaš neku priču i postaneš izložen, a to, sestro, nije baš lako. Sa muzičkom industrijom mistična filozofija je sledeća: 'moraš da ljubiš neka dupeta da bi mogao kasnije da ih šutiraš'. Ili optimističnije rečeno, stavio sam ruku u čeljust divljeg lava, a sada imam svo vreme ovog sveta da je polako izvučem".

Zahvalio mi se na 'dobrom vajbu' i strpljenju koje nije 'tipično za ženu'. Možda nam se putevi ponovo ukrste.

More fire!

(tekst i foto: Vela Veljković, MONDO)