Japanska muzičko dramska grupacija Za Ondekoza, svojim strogo kontrolisanim udarcima po bubnjevima različitih veličina izazvala je ovacije u Sava centru, pred pripadnicima diplomatskog kora i beogradske publike sklone duhovnim putovanjima.
Iz potpunog mraka izronio je stil brzog bubnjanja kome dovoljna ispiracija može biti samo reč koja znači: "unesi dušu"...
Performans japanskih taiko bubnjara deluje kao igra. Tačnije, deluje kao da posmatrate muzičku kutiju u kojoj bubnjiće raznih veličina sviraju mali ljudi ozbiljnih lica i strogo kontrolisanih pokreta. Na momente oni iz svojih manjih kutija sa naslikanim konjima, vade zvučne igračke kojima se sa zadovoljstvom igraju. Ali, Za Ondekoza performansi kreirani su da odražavaju dramatiku života, bez obzira na duhoviti ili akrobatski karakter koje povremeno poprimaju.
Muzičar Dragoljub Djuričić, rodonačelnik "grupnog bubnjanja" kod nas, koji je ovaj performans već video u Parizu, kaže da je to atraktivan koncert koji nama može da liči na čistu atrakciju jer su nam poruke teško razumljive.
Ako nam je njihovoj muzici neuhvatljiv momenat "konja koji galopira zajedno sa suncem što sviće na horizontu", "poruka mira koja se širi u koncentričnim krugovima" ili "prizori iz djetinjstva gospodina Dena", onda je energija koju prenose svojom muzikom i životom, nešto razumljivo i lako dostupno u fizičkom efektu koji proizvodi.
Osnovan kao škola muzike i života, (jer svako delo ima značenje, izraz i odgovornost), što u zajedničkom performansu gde se mnoštvo udaraca prepliće u nerazmrsivu gradju, dobija praktičan smisao, Za Ondekoza i danas školuje i predstavlja mlade bubnjare... i damu u kimonu.
Jasno je zašto je kondicija bitna, sviranje je pretvoreno u psihofizičku disciplinu: svaki udarac, svaki ton ima svoj pokret, svaki udah je na svom mestu. Posle solo deonica mladi bubnjari su zadihani kao posle sprinta, snaga volje i odlučnost igraju presudnu ulogu.
Jedini melodijski instrument, u ovom slučaju “shakuhachi” frula, pritom ne mora nužno preuzeti noseću ulogu u razvoju muzičke teme – u skladnoj simbiozi udaračkog i duvačkog zvuka često deluje da melodija proizlazi iz ritma, što je suprotno muzičkim principima na koje smo navikli.
Odaiko je veliki drveni taiko bubanj, prečnika 150 centimetara, težak 300 kilograma, na čijoj je koži naslikan konj u galopu, koji predstavlja osnovu odaika. Pjer Karden je zaslužan za predlog kostima u kome nastupaju.
Pet mladića i jedna dama, ravnopravna i istaknuta, ispunili su veče svojom virtuoznošću, stari majstor je kontrolisao kruženje energije svojom frulom, a aplauzi oduševljenog auditorijuma prečesto su budili najzanesenije.
Fotografije nastupa pogledajte OVDE.
(tekst i snimci - Vela Veljković, MONDO)
Iz potpunog mraka izronio je stil brzog bubnjanja kome dovoljna ispiracija može biti samo reč koja znači: "unesi dušu"...
Performans japanskih taiko bubnjara deluje kao igra. Tačnije, deluje kao da posmatrate muzičku kutiju u kojoj bubnjiće raznih veličina sviraju mali ljudi ozbiljnih lica i strogo kontrolisanih pokreta. Na momente oni iz svojih manjih kutija sa naslikanim konjima, vade zvučne igračke kojima se sa zadovoljstvom igraju. Ali, Za Ondekoza performansi kreirani su da odražavaju dramatiku života, bez obzira na duhoviti ili akrobatski karakter koje povremeno poprimaju.
Muzičar Dragoljub Djuričić, rodonačelnik "grupnog bubnjanja" kod nas, koji je ovaj performans već video u Parizu, kaže da je to atraktivan koncert koji nama može da liči na čistu atrakciju jer su nam poruke teško razumljive.
Ako nam je njihovoj muzici neuhvatljiv momenat "konja koji galopira zajedno sa suncem što sviće na horizontu", "poruka mira koja se širi u koncentričnim krugovima" ili "prizori iz djetinjstva gospodina Dena", onda je energija koju prenose svojom muzikom i životom, nešto razumljivo i lako dostupno u fizičkom efektu koji proizvodi.
Osnovan kao škola muzike i života, (jer svako delo ima značenje, izraz i odgovornost), što u zajedničkom performansu gde se mnoštvo udaraca prepliće u nerazmrsivu gradju, dobija praktičan smisao, Za Ondekoza i danas školuje i predstavlja mlade bubnjare... i damu u kimonu.
Jasno je zašto je kondicija bitna, sviranje je pretvoreno u psihofizičku disciplinu: svaki udarac, svaki ton ima svoj pokret, svaki udah je na svom mestu. Posle solo deonica mladi bubnjari su zadihani kao posle sprinta, snaga volje i odlučnost igraju presudnu ulogu.
Jedini melodijski instrument, u ovom slučaju “shakuhachi” frula, pritom ne mora nužno preuzeti noseću ulogu u razvoju muzičke teme – u skladnoj simbiozi udaračkog i duvačkog zvuka često deluje da melodija proizlazi iz ritma, što je suprotno muzičkim principima na koje smo navikli.
Odaiko je veliki drveni taiko bubanj, prečnika 150 centimetara, težak 300 kilograma, na čijoj je koži naslikan konj u galopu, koji predstavlja osnovu odaika. Pjer Karden je zaslužan za predlog kostima u kome nastupaju.
Pet mladića i jedna dama, ravnopravna i istaknuta, ispunili su veče svojom virtuoznošću, stari majstor je kontrolisao kruženje energije svojom frulom, a aplauzi oduševljenog auditorijuma prečesto su budili najzanesenije.
Fotografije nastupa pogledajte OVDE.
(tekst i snimci - Vela Veljković, MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.