Saznajte po čemu Đule iz benda Van Gogh pamti prvu svirku, koja je njegova omiljena pesma, uspomene sa koncerata, čime bi se bavio da nije muzičar...
"Mama", "Tango", "Šta ako"... neke pesme benda Van Gogh toliko su popularne da ih znaju cak i oni koji ne slušaju ovaj muzicki žanr. Tome je sigurno doprineo šarmantni frontmen Zvonimir Ðukic Ðule, sa kojim smo razgovarali o prvim danima postojanja benda, njegovim omiljenim pesmama, uspomenama sa koncerata...
Po cemu pamtiš prvu Van Gogh svirku?
"Uh, to je bilo davno. Mislim da se to dogodilo na Mašinskom fakultetu, na jednoj brucošijadi. Koncert na kojem smo predstavili prvi singl 'Tragovi prošlosti' i pesmu 'Tvoj smeh'. Bilo je potpuno ludo, ljudi su nas gledali cudno, a mi smo izgledali onako mahnito, budno. Srba je, secam se, pao sa bine unazad od prevelikog uzbudenja, a onda se vratio nazad, pa smo, pošto je pao usred pesme, morali da je pevamo iz pocetka. Secam se da smo svirali tako furiozno, kao da ce vreme da stane i da necemo imati dovoljno prostora da sve predstavimo publici. Taj žar u nama i dalje postoji i ta vrsta entuzijazma nas i dalje prati", prisetio se Ðule prve svirke, koja se dogodila pre 30 godina.
Cuvaš li neku dragu uspomenu iz prvih dana benda?
"Vauu, zanimljivo pitanje. Imamo neke slike, ali su one uglavnom mutne jer smo bili previše nemirni za tadašnju fotografiju. Secam se nekih putovanja od grada do grada kada nismo imali novac ni za kombi, nego nam je najjeftinije prevozno sredstvo bio voz. Secam se tog sedenja u hodnicima jer smo uglavnom kupovali karte kada voz vec krene, pa smo pojacala, gitare, bubnjeve... držali u hodnicima. Onda su svi preskakali preko tih bubnjeva, a sve je izgledalo kao da smo krenuli na neku svadbu. To nam tada nije bilo teško, a verujem da nam ni danas ne bi bilo."
Da ti je neko 1986. godine rekao "slaviceš 30 godina benda", šta bi mu rekao?
"Ne bih verovao, zaista. U tim mracnim prostorijama i podrumima gde smo na pocetku svirali, mi smo u te prostorije ušli da pobegnemo od ludila i sacuvamo sebe od bezumlja. Stvarali smo neku muziku i nijednog sekunda nismo tražili više od toga. Ali, vremenom, kada smo shvatili da smo napustili fakultete i školovanje za buduci poziv, kada nas je život išamarao i našli smo se na ulici, Srba i ja smo shvatili da smo nesvesno odabrali put na kojem smo i danas".
Koja je najveca razlika izmedu scene osamdesetih i danas?
"Bunt, taj sociološki momenat je presudan. Psihološki momenat, takode, ukus. Sredinom osamdesetih je onaj ko je slušao narodnu muziku to morao da radi krišom. Srecom, i danas postoji armija mladih ljudi koji drže do sebe i ne daju da budu zatrovani organskim prazilukom i miomirisima koje taj praziluk širi na sve strane. Osamdesete su bile godine gde je bunt doživeo eskalaciju i gde je eksplodiralo to nestrpljenje u ljudima. U tadašnjoj Jugoslaviji je sistem kontrolisao kulturu, a onda je to bio motiv da se u ljudima probudi bunt i negodovanje. Mora da postoji motiv, a to je devedesetih bila borba protiv režima i to je u ljudima budilo potrebu da stvaraju, pišu, crtaju... i da se sve to zajedno slije kroz jedan levak i pogodi pravo u centar. Danas su ljudi okrenuti tome da se u nekom bezumnom sevdahu i metil-alkoholu stope sa sivilom".
Da li je bilo teže biti roker tada ili danas?
"Kad volite, ništa vam ne padne teško. Kada sebe vidite u necemu i ništa drugo vas ne zanima, onda se tome posvetite, onda vam je fokus jasan".
Na koncertu cete se oprostiti od nekih starijih pesama koje publika voli. Zašto?
"Hocemo. Nekako nam više nije gušt da ih sviramo, to je sve postalo malo inertno. Sve je nekako postalo malo tromo. Mi smo i dalje eksplozivni, ali ima dosta starijih pesama koje bismo voleli da podelimo sa mladom publikom. Ima pesama koje su obeležile vreme za nama, a nismo im posvetili dovoljno pažnje. Onda samim tim su se te pesme sklonile u neki cošak da sacekaju bolje vreme. Rodendanska žurka koja ce se održati 26. novembra u BelExpo centru je idealna prilika da starijoj publici udovoljimo nekim pesmama koje nikad nismo svirali. Želimo da udovoljimo i nama da vidimo kako se u tome snalazimo danas. Odsviracemo akusticnu Van Gogh set listu i elektricni Van Gogh set listu. Znaci, dva koncerta na jednoj žurci. Dakle, ljudi ne dolaze samo na koncert, vec ce dogadaj imati jedno produženo vremensko dejstvo. Ako planirate da dodete, planirajte da ostanete celu noc".
"Na rodendanskom žuru niko nece ostati uskracen za svoju pesmu. Bice to jedan slatki kolac sa malo oraha, da ne biste dobili alergiju, ali ce biti dovoljno sladak da se noc pamti. U tom prvom akusticnom delu cemo svirati neke pesme koje ljudi vole na jedan poseban nacin. U drugom elektricnom delu opet neke pesme koje nisu culi kako ih bend izvodi uživo".
Nedavno si izjavio da je svetu potrebno više ljudi koji su nasmejani, ispunjeni i zadovoljni sobom. Šta tebe motiviše da ostaneš takav?
"Svaki novi dan. U ovakvom okruženju u kom živimo, globalno, imamo više razloga da budemo pesimisti nego optimisti. Ali, moramo da vratimo nadu kroz dobre namere i naše najbliže. Nema ništa lepše u životu nego kada ujutru uradiš nešto da udovoljiš sebi, a onda otvoriš vrata sobe i vidiš da su ti najmiliji na broju. Onda imaš i neku ideju kako ceš da ispuniš dan i docekaš sutrašnji".
Pesme Van Gogha emotivno pogadaju publiku, koja vaša pesma tebe najviše "gada u srce"?
"Meni su medu najdražim 'Do kraja sveta' i 'Otkad te nema'. Njih cemo svirati, a nikad ih nismo svirali. To je koncert za nas. Hocemo da kada sidemo sa bine, ne idemo nekim kanalima do bekstejdža i da nestanemo sa lica zemlje, vec želimo da tu noc ostanemo. Da sidemo sa bine, presvucemo se i zajedno sa publikom ostanemo do zore".
Šta je najlude što vam se ikada dogodilo na koncertu?
"Ima dosta nekih momenata... Sad moram da se vratim 30 godina unazad. Srba koji je sa mnom od pocetka u bendu je emotivni pokretac u našem najbližem okruženju. On nas uvek nasmeje, ta njegova kuknjava, posebno na poslednjoj turneji... Sviramo pet pesama vezanih, koje imaju ubitacan brzi tempo. Srba me zove, ja se pravim da ga ne cujem, a on mi maše peškirom na bini, da mi privuce pažnju. Ja kažem: 'Kaži, kume?', a on pita može li sledeca pesma 'Zemlja cuda', malo da spustimo, da odmorimo kotao. Ja mu kažem 'važi'. Dode sledeca pesma, a ja najavim 'Klatno', koja je najbrža od najbržih. A on, krene da svira i onako, zajapuren, kaže: 'Kume, pa je l' moralo?' Ja kažem eto, došlo mi tako. On kaže 'jeste, kume, al' to tako radiš poslednjih 20 godina, pa ti došlo baš sad, uvek isto", ispricao nam je nasmejani Ðule.
Koja je najveca zabluda o tebi i bendu?
"Da smo arogantni, nadobudni. Sve i da jesmo, a nismo, možda nam je to što su nas neki ljudi tako doživljavali pomoglo i spasilo nas da neupuceni u naše dobre namere ne rovare tek tako po našim redovima. Možda smo se nesvesno tako odnosili prema nekim ljudima i tako ih, onako kulturno gurali od sebe."
Da nisi muzicar, bio bi...?
"Možda fotograf".
Da ti ponude ulazak u rijaliti, šta bi odgovorio?
"Odbio bih, naravno. Ne vidim sebe u takvom okruženju. Negde u toj analizi, zašto ljudi sebi dozvoljavaju da udu u to, mogu da razumem trenutak siromaštva, ali me brine pomisao na to zašto se niko od tih ljudi ne zapita šta posle i kako ce se njihov život odvijati posle. Niko od njih ne razume da slava ne postoji".
Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.
