Nisam stigao da upoznam Đoleta, ali tešim se - svi smo mi njega poznavali. Kao što je i on znao sve o nama.
Đorđe Balašević se u svaku pesmu utkao, opisao nam do detalja svoj život, objasnio nam naš, otkrio sve što je trebalo i nije trebalo da znamo i o sebi i o njemu - bez ikakvog ustručavanja i samocenzure.
U pola noći kada te probude znaš da mu je hronična upala zgloba suvenir na stražarske dane, da je 24 dinara dužan kod mlinara, zašto ne prolazi ulicom Dositejevom, a da onaj njegov drugar Milutin sedi u drugoj klupi do vrata, ima klinca od četiri i po - i uči ga da peca.
I nisam jedini koji nije stigao da prozbori sa njim, čak ni da mu kaže jedno "hvala", ali baš zbog toga što smo svi mi njega "poznavali" - zato je novosadski Trg slobode bio pun "njegovih ljudi".
Spontano su u petak uveče okupili njegovi sugrađani, samo nekoliko sati nakon što je čitav region pogodila vest da je Đorđe Balašević preminuo, pa su upaljenim svećama, ružama i ponekim pismom želeli da se oproste od princa Novog Sada.
Zbog njegovih pesama mnogi su se i zaljubili u grad na Dunavu, čak i pre nego što su prvi put kročili u njega, a onima koji žive u njemu dodao je "saundtrek" za svaki šor kojim prođu.
Kraj spomenika Svetozaru Miletiću, gde su se Novosađani i svi oni koji se tako osećaju okupljali da slušaju Balaševićeve životne priče i lekcije ispričane notama, pa i anegdote kojima je znao da "otkravi" publiku na koncertima, sada je vladala potpuno drugačija atmosfera.
Potpuna tišina u mraku kojim dominira miris vrelog voska.
Okupili su se ljudi svih generacija, od najmlađih koje su učili kako se pali sveća, tinejdžera koji su tek otkrili njegovu "Provincijalku", pa sve do najstarijih koje je već stotinu puta uspeo da rasplače stihovima koji su opisivali i njihove patnje i teskobe.
Niko nije imao hrabrosti da "otvori" repertoar, odluči koja će prva od stotine pesama dobiti prednost i odjekivati sa Trga sve do jednog gospodina koji je sa telefona pustio "Vasu Ladačkog".
Stajao je mirno, kao vojnik, videlo se da je to ona "njegova".
I svakog je druga pesma pogodila, kod svakoga postoji bar jedan stih kojim je Balašević uspeo da ga "pecne" i natera ga da proguta knedlu, pa nema ko to nije učinio u trenutku kada su sa ozvučenja počeli da dopiru prvi taktovi "Kad odem...".
Potpuni muk, spuštene glave, uzlupano srce i jedan pas koji je lajao, valjda da nas podseti da je sve ono što je Balašević pričao zaista i tako. Ima u onoj jednoj pesmi...
Ne pitaj me, što na kraju,
Svi kerovi za mnom laju,
Ne pitaj me nikad, zašto lutam.
Bilo je i krupnih suza na licu koje su klizile u maske, o kojima je možda i nepristojno sada govoriti iako ih niko nije ni pokušao sakriti, ali kada je počela "Ćaletova", uz taktove dlanovima, čulo se i jedno-dva "opa" i "fiju", samo da podseti da se za Balaševićem može tugovati i nasmejan.
Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati...
(Mondo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.