Prisetio se siromašnog detinjstva i teškog očevog posla.
Jedan od naših najpoznatijih pevača narodne muzike Andrija Ojdanić Era potiče iz siromašne porodice, a naporno radeći godinama, sebi i svojoj porodici obezbedio je pristojan život.
Ipak, kako kaže nikada neće zaboraviti 1952. godinu kada u njegovom selu nije bilo hleba.
"U mestu Visoka gde sam rođen ima svega osim hleba. Gladna godina u brdsko-planinskom mestu gde je kamen i pesak. Pšenica je slabo rodila, kao i kukuruz. Tražio sam majci hleba, i vukao je za suknju. Moja majka Radina, rekla je: 'Aco, sine, nema majka hleba da ti da, čekaj da idem u trap, da izvadim krompira'. Moja majka je tada izvadila pet, šest krompira, obarila i dala mi da ručam. Nisam imao šta da jedem sa krompirom, baba Božana je imala sok od sira. Majka mi je sipala sok u zamljanu ćasu i pomešala sa krompirom. I danas mi je to slatko. Taj ukus uvek mi stoji u duši i u sećanju. Nikada ga neću zaboraviti", ispričao je Era u "Sceniranju" na Kurir televiziji.
Era se prisetio i kako je izgledao težak posao koji je radio njegov otac.
"Moj pokojni otac da bi kupio 50 kilograma žita, morao je da ide da radi u kesonu. Taj keson u Ovčaru i Kablaru, kada se pravila brana je 40 metara ispod vode. On je morao da se spušta dole pod pritiskom vazduha. Krv bije i na uši i na nos od pritiska. To je bio uslov da bi prehranio porodicu. Dobije se nalog i potvrda i sa time se kupovalo žito. Nakon toga se žito nosilo u potačaru da se samelje", objasnio je Era kako je nekada živeo.
Za čuvanje krompira i drugog povrća tokom zime, u planinskih selima jugozapadne Srbije još uvek se koriste trapovi. Starinske ostave iskopane u zemlji najbolje održavaju svežinu, pa plodovi jeseni u njima ostaju sočni sve do početka leta.