Maja Maričić, dugogodišnja partnerka Milana Mladenovića frontmena EKV-a u nedavnom intervjuu ispričala je detalje njihove veze, o tome kako je rat uticao na njihov odnos ali i kako se nosila sa spekulacijama koje su se pojavljivale u medijima u vezi njegove smrti.
"Od svih gradova u kojima je živeo, mislim da je u Makarskoj, rodnom gradu majke Danice, Milan bio najviše svoj. S’ njim sam prvi put došla ovde 1989. i videla sam koliko mu je Makarska značila. Zadnjih pet godina vodim Zadužbinu Milana Mladenovića jer to je moj dug prema Milanu i znam da niko to od mene ne može da uradi bolje i predanije", rekla je na početku Maja u intervjuu za "Slobodnu Dalmaciju". Podsećanja radi, Maja je i predsednica UO Zadužbine Milana Mladenovića.
Koliko je bilo zahtevno živeti sa čovekom koji je bio slavan i popularan širom Jugoslavije?
Uopšte nije bilo zahtevno, bilo je uživanje, jer smo se nas dvoje savršeno uklopili i razumeli od prvog trenutka. Kad smo se upoznali u jesen 1987. Milan je već tada bio zvezda a ja sam, pre nego što smo započeli vezu, bila oprezna i puna predrasuda. Međutim, on je od prvog dana bio neposredan, iskren i posvećen, a prema meni se ophodio ravnopravno, bez obzira na veliku razliku u godinama i svoju popularnost koja mu je čak i smetala. Među nama je postojalo veliko poverenje. On je bio čovek koji je čvrsto stajao stajao na svoje dve noge. Pun samopouzdanja ali lišen ega. Bio je perfekcionista i muzika mu je bila život. Dan bi počinjao uz kafu i gitaru, a pripremao se i za probu sa bendom. Koliko god je u poslu bio zahtevan tražeći od svojih saradnika maksimu, toliko je u privatnom životu bio blag i nežan. Imali smo svoj mali svet koji nam je bio utočište od svih problema kojima smo bili okruženi.
Koliko je rat uticao na vaš život?
Milana je to kidalo. Rat i briga za bližnje od prvog su dana bili sastavni deo naše svakodnevice. Njegovi odavde branili su svoj kućni prag zbog rata u Dubrovniku, moja najužafamilija je bila izložena strahotama u Sarajevu. Učestvovao je na antiratnim protestima i svirao u Sarajevu, Pragu, Beogradu i Berlinu na koncertima za mir. U Srbiji nije bilo rata ali se događao opšti moralni sunovrat i raspad sistema na svim nivoima. Bend je imao sve manje mogućnosti za koncerte. U jednom momentu su to bile samo grupne svirke, a na kraju su Milan i Magi nastupali unplugged po prostorima u kojima nikada ranije ne bi svirali. Sve je to njemu, emotivnom kakav je bio, jako teško palo. Takođe ogroman napor je ulagao u bend u kome su postojali mnogi međuljudski i drugi problemi, ne bi li ga učinio funkcionalnim.
Meni se 1992. ukazala prilika da studije istorije umetnosti nastavim na Sorboni i diplomiram u roku od dve godine, umesto u narednih 5-6 koliko bi me čekalo u Beogradu. Moj odlazak nije doveo u pitanje našu vezu, našli smo način da budemo što manje razdvojeni. Milan je u to vreme počeo da uči da svira trubu i odlučio je da polaže vozački pa smo se šalili i da je on profitirao od mog odlaska u Pariz. U zimu 1993/94. smo otišli u Brazil kod njegovog prijatelja Mitra Subotića Sube, muzičara i pionira elektronske muzike u Jugoslaviji. Tamo su snimili zajednički album “Angel’s breath”, koji je bio zapravo rezultat saradnje započete još sredinom osamdesetih. To je trebalo da bude početak nove faze u Milanovoj karijeri, izvan granice naših prostora.
Bilo je mnogo spekulacija oko Milanove smrti. Kako ste se nosili sa tim?
Tabloidni mediji i autori nekih knjiga koji Milana nisu poznavali ili su ga poznavali veoma površno Milana su nepravedno poistovetili sa problemima nekih članova benda, a to nije bila njegova priča i njegov život. Mene jako pogađa kada čitam u koji se kontekst Milan stavlja jer to jednostavno nije istina, i on to nije zaslužio.
Dok je boravio u Parizu u maju u junu 1994. žalio se na povremenu gorušicu. Mislili smo da je gastritis, i nikome, pa ni doktorima nije padalo na pamet da bi taj simptom ukazivao na neki ozbiljniji problem. Otišli smo posle na turneju, pa na more, a pre poslednjeg koncerta u Budvi je požuteo. Sutradan su u Beogradu na kontroli rekli da je žutica, pustili ga kući i dalji mu terapiju. Nakon dve nedelje su došli nalazi i saznali smo da nije žutica. Suženje žučnih kanala je bila nova dijagnoza i morao je na operaciju. Doktori su tek za vreme operacije shvatili da je u pitanju terminalna faza tumora pankreasa i da nema pomoći.
Otišao je tačno mesec dana nakon operacije. Nakon što je Milan umro za mene su postojale dve opcije – ili da me nema ili da iz korena promenim svoje okruženje i stvorim životu kome me ništa neće podsećati na njega, što je bilo veoma teško. Kad bih negde čula EKV, izlazila bih napolje. Nisam više mogla da slušam ni muziku koja ima električne gitare i gde se peva. Tek od kad postoji Zadužbina smogla sam snage da se posvetim Milanu.
BONUS VIDEO
(MONDO)