- Gale Šepa najavio je da Kerber na koncertima u MTS dvorani 8. i 9. decembra donosi hitove, dobro raspoloženje i svirku od najmanje dva sata.
- Poručio je da bend ostaje veran bazičnom rokenrolu, uz energiju i prearanžirane pesme koje publici zvuče kao nove.
- Govorio je i o uticaju veštačke inteligencije na muziku, uz stav da se vrednosti menjaju i da rokenrol ostaje važan zbog energije i tolerancije.
Goran Šepa, frontmen grupe Kerber poznatiji kao Gale, na promociji pred koncerte u MTS dvorani 8. i 9. decembra govorio je pred našim kamerama o svom bendu. Tom prilikom otkrio je šta beogradska publika može da očekuje na nastupima, ali i šta misli o današnjoj muzici i veštačkoj inteligenciji.
Pogledajte kako je grupa Kerber izgledala na promociji:
Dva koncerta u Beogradu u decembru, šta publika može da očekuje, sem visokog napona koji ste obećali?
"Pa, pre svega visoki napon, dobro raspoloženje, hitove. Nećemo zaobići ništa. Koncert je negde minimalno u dva sata spakovan. Kažem, još neke promene će biti do tog 8. i 9., ali svakako ćemo doći punog srca i sa velikim osmehom, i koncentrisani na sve ovo što smo do sada radili. Već godinama dolazimo: te simfonijski orkestri, te 'unplugged' svirke koje su isto izazovne. Ja ih volim, ja obožavam 'unplugged' svirku, volim da čujem akustične, analogne instrumente, ne volim dugmiće."
Šta Vama više lično prija, žešći rok ili "unplugged"?
"Pa, ja volim struju. Muzičari dođu do jednog trenutka kad počinju da raspisuju note za akustične instrumente. Ti kad to ne radiš, to ti je kao da je nešto totalno novo. I novi osećaj, novi su aranžmani u tim 'unplugged' varijantama. Sad se vraćamo, što kaže Bane, bazičnom rokenrolu, s kojim idemo po celoj Srbiji, po Bosni i Crnoj Gori, i nadalje. To je rokerski bend, tako smo krenuli da radimo. To je ta varijanta, tipična postava: žestoki bubanj, bas gitara, dvojica gitarista, znači jedna jača gitara, i ja svoje pevam. Ta energija i te pesme koje su u to vreme pravljene, one su pravljene za ovakvu vrstu svirke. E sad, mi smo za ove varijante prearanžirali te pesme i one su doživele neku novu viziju, kao da su nove, jer mnogo ljudi nije ni prepoznalo pesmu dok ne krene tekst, dok ne krene pevanje. Eto šta može da očekuje publika. Možda može da očekuje neku veću lokvu moju, šalim se. Tu smo. Mislim da smo puni energije, kilometraže koja će se dobro osetiti. Željni smo svirke."
Kako ste i dalje željni svirke posle toliko godina na sceni? Šta Vas održava?
"Svaka svirka je meni neka nova svirka. Rokenrolom sam počeo da se bavim radi putovanja, radi upoznavanja sa ljudima, radi tog prenosa nečega. I onda, kad imaš publiku koja tvoje pesme zna, ti si ponosan. Svaki autor zaživi kroz tu publiku. Mogu reći da imamo iskustva da su počeli da dovode svoju decu. To je nova generacija ljudi koja dovodi decu na prve koncerte i biraju da prvi koncerti budu Kerber. Sada sam dobio sliku iz Australije, od neke tetke čije dete, bratanac, na 'Bolje da sam druge ljubio' stalo i plakalo. To je dete od 9–10 godina, već dobro poznaje muziku i to je njemu prvi rokenrol koncert. Znači, zarazili smo ga, ali to je nepovratno. A zato mi postojimo, da prenesemo to, jer ubeđen sam da je svet bolji sa rokenrolom – drugačiji, tolerantniji, razumniji. Nisu fitilji kratki. Tolerancija je vrlo bitna u svim komunikacijama. To je rokenrol. Rokenrol je opuštena stvar."
Poslušajte celu izjavu Galeta Kerbera:
Da li zbog ovakve današnje muzike, kojoj fale instrumenti, još uvek niste objavili novi album, a 2021. godine je bila priča da bi trebalo nakon singla?
"Muzika se svakako menja. Menja se kroz elektroniku. Sad nas je i veštačka inteligencija počela da jede sa svih strana. Mi smo se oko toga šalili, ja se nisam šalio, jer još pre 3–4 godine sam ukapirao opasnost od svega. Mi kao ljudi ne koristimo to što nam treba dobro, nego koristimo ono loše iz svega toga. Znajući kakvi smo, a i ja sam deo čovečanstva, znao sam da ćemo to da malverzujemo i da obrnemo vrednosti, da sve relativizujemo i da nekako sve pređe u nešto što nije energija, što nije kreacija. Postajemo automatski posesivni. To je naš doživljaj. A i muzika trpi nešto što sam ja, recimo, pre 20–30 godina slušao. Rekao sam: 'Daj, ovo da zaživi? Kladio bih se u ruku, u glavu, u kosu.' Ali zaživelo je. Počeo sam čak neke stvari da razumem, ali opet, to sve dolazi sa godinama. I sve ima neki šablon. I ono što misliš da je nemoguće, moguće je. Sve je moguće."
Na početku vaše karijere odustali ste od fakulteta kako biste se posvetili muzici?
"Ja sam fakultet ostavio odavno. Svi smo mi neke srednje škole pozavršavali, ali muzika nas je udaljila. Nisam ja svesno rekao: 'Ovo će biti moj posao', nego: 'Ovo volim, ovo ću da radim.' Osetio sam neku snagu u pevanju. Svirao sam gitaru, ali i dan-danas mislim da sam samo prosečan svirač. Tu je trebalo puno da se radi, a nisam ja toliko vredan da sedim uz gitaru po 5–6 sati vežbanja, jer u svemu želim da sam malo više nego dobar. Činilo mi se da nemam toliko vremena, ni toliko ambicija da budem virtuoz na gitari, tako da sam od toga odustao. Gitara mi je samo instrument koji volim za sebe, da sviram u nekom intimnom društvu pomalo. Ali u pevanju sam na neki način osetio da imam šta da kažem – ta boja glasa, intonacije, moj izraz, čak i dikcija, i sve to što ispunjava pevača i pevačku energiju. Rečeno mi je da je to dobro, tako da me je to povuklo. Video sam da baratam tom energijom ne samo u govornom području ovde, nego smo po inostranstvu imali prilike da pevam kao instrument. Pevam na srpskom, ali čovek koji me sluša tamo, ne zna jezik, ali okrene glavu da vidi šta je to, ili izađe iz nekog podruma neki džezer u Torontu da vidi ko je taj što peva. To mi je davalo satisfakciju, želju da pevam još bolje, još jače, da dođem do tog bića, do tog čoveka svojim glasom. Nekako sam sebi zamišljao da mogu glasom, bojom glasa, da uradim neka čuda, ali makar malo da pomerim neke standarde."
Bonus video: