LICE I GLAS KOJI SVI ZNATE: Zoran Mihajlović o burnim devedesetim i vesti koju žarko želi da nam saopšti u Dnevniku!

Zoran Mihajlović je dobro poznato lice domaćeg televizijskog programa, koje nas od prošle godine obaveštava o aktuelnim događajima u Dnevniku Kurir televizije. On je glavni i odgovorni urednik informativnog programa, ali iza svega nabrojanog, krije se i klinac koji je maštao da bude rok zvezda, i pravi pravcati "kvizoman".

Trenutak kada je shvatio da će se baviti ovim poslom, desio se burnih devedesetih:

"Tada sam bukvalno gutao sve dnevne novine, nedeljnike, sećam se čitao sam ih po povratku iz grada od prve do poslednje strane. Kupovao sam uveče na Terazijama sutrašnja izdanja i držeći se za šipku trole 40 ili 41 klackao se do Banjice, gutajući svaku napisanu reč. Takvo je bilo vreme …ratne godine… početak parlamentarizma kod nas, sve je to za mladog buntovnika bilo interesantno (smeh). Kad sam diplomirao 1994-te radio sam kao prodavac, potom kao agent u agenciji za nekretnine i paralelno kao voditelj jedne male radio stanice na Vračaru. Mnogi su hvalili moj glas, elokvenciju, mladalački entuzijazam. To me jedovelo do RTV Politike. I tu je sve počelo", rekao je voditelj i otkrio i koju je rečenicu, koju su mu urednici rekli, zapamtio:

"Kada mi je ponuđen posao, naravno honorarni i to u redakciji beogradskog programa, pitali su me koju oblast želim da radim. Oni su mislili na pijace, saobraćaj i opštinsku problematiku, a ja sam odmah rekao želim da izveštavam iz Skupštine, sa protesta, izbora i da pratim rad političkih stranaka. Tada su mi uz podsmeh rekli: Dete moraš još mnogo godina da nama urednicima nosiš kafu i da radiš pijačni barometer i da se ne zanosiš visokom politikom. Međutim, ubrzo sam im dokazao suprotno.

Kada mi je pružena šansa da vodim emisiju Krovovi koja se bavila gradskim temama, dovodio sam predsednike opština koji su naravno prvenstveno bili političari. Kada je na red došao predsednik opštine Zemun, lider opozicione stranke, on mi je, pretpostavljate, bio i poslednjio dobren gost. Počeo sam da izveštavam sa konferencija za novinare SPO i SRS, saprotesta i demonstracija, iz gradske i republičke skupštine, tako da mi se želja ispunila. Neko me je primetio i usledio je poziv sa tada najgledanije televizije, BKTV".

Da li pamtiš prvi profesionalni zadatak - o čemu si morao da izveštavaš?

"To je stvarno bilo davno, ali sećam se da sam u početku radio ankete. To sam obožavao. Uvek sam se trudio da budu duhovite".

Radio si na mnogo televizija?

"Da, radio sam na devet televizija. Posle RTV Politike i BK otputovao sam u inostranstvo, gde sam živeo pet godina, pa sam po povratku radio na manjim televizijama dok nisam dobio poziv sa FOX-a, koja je posle postala TV PRVA, tamo sam ukupno ostao sedam godina. Veliko iskustvo bio je i rad na RTS-u, odakle sam prešao na TV Kurir. I dalje verujem da je za novinara dobro da menja redakcije, urednike, jer samo na taj način može da napreduje. Ja jednostavno volim da menjam stvari u životu, potreban mi je uvek novi izazov i retko ostajem na istom mestu duže od pet godina".

Jedno vreme si živeo na Novom Zelandu i da li bi se opet vratio?

"Aotearoa je maorski naziv za Novi Zeland. U prevodu to znači 'Zemlja dugačkog belog oblaka', a ja bih dodao raj na Zemlji. Sve što biste mogli da poželite, kada je reč o uređenom sistemu, to ima na Novom Zelandu. Priroda je božanstvena, beskrajne peščane obale, gejziri, vulkani, fjordovi, jezera, nedirnuta pripoda. Nije bez razloga tamo sniman film Gospodar prstenova… Pri tom ljudi su predusretljivi,dobronamerni, otvoreni za strance i naročito vole Evropljane. Mada iskreno, ne znaju baš najbolje geografiju i kad pokušavaju da shvate gde se koja država nalazi pitaju: 'A gde je to u odnosu na Veliku Britaniju' (smeh). Novi Zeland se prostire na dva ostrva, severnom i južnom. Ja sam živeo u prestonici, Velingtonu. To je drugi po veličini grad. Zabluda je da je Novi Zeland zemlja večitog proleća. To je država u kojoj se smenjuju proleće i jesen, bez ekstremnih temperature. Konkretno Velington je veoma vetrovit grad, poput San Franciska. Vetar duva skoro svakog dana, ali tamo nije potreban kaput, niti naročito debela zimska jakna. Leta su blaga, kao i zime. More je hladno, u pitanju je okean, ali ja sam se redovno kupao naročito za doček Nove godine, jer tada je tamo kalendarski leto. Oko mene su bili surferi, foke, ali ja sam rođen na moru, tako da mi hladna voda nije predstavljala problem (smeh).

Mnogo me lepih uspomena veže za Novi Zeland. Tamo sam se oženio, rodio mi se prvi sin, upoznao sam divne ljude, naučio mnogo o kulturi raznih nacija, dobio sam njihovo državljanstvo i pasoš. Radio sam sa Kinezima, Samoancima, Južnoafrikancima, Indijcima… U Srbiju smo se vratili iz porodičnih razloga.

Prvih nedelju dana nisam želeo da raspakujem kofere, želeo sam da se vratim… ali sada kad se osvrnem iza sebe, znam da nismo pogrešili".

Čime si se tamo bavio?

"Nije lako naći posao ni u svojoj zemlji, a kamoli u inostranstvu. Sećam se da sam slao CV na desetine mejlova. Odlazio sam na razgovore za posao i duži vremenski period ishod je bio isti – ispostavilo se da sam prekvalifikovan. Konačno sam posle kraćeg rada u supermarketu, šansu dobio u jednoj kompaniji kao administrativno finansijski asistent. Taj posao sam napustio onda kad smo odlučili da se vratimo u Beograd".

Koga od kolega najviše ceniš - da li si ikada imao uzore u televizijskom poslu, i ako da, koga?

"Iskreno, nikada nisam imao uzora, niti idola u ovom poslu. Možda zvuči čudno, ali stvarno je tako. Idole sam imao u svetu muzike i filma, jer sam kao mlad maštao da postanem rok zvezda (smeh) Muzika je veoma, veoma važan segment mog života. Kao neka paralelna stvarnost, mada to mnogi ljudi ne znaju. Kada me pitate koga od kolega cenim, reći ću da cenim svakog ko je vredan i temeljan i kontinuirano radi na sebi. Cenim kolege od kojih mogu nešto da naučim. A tokom rada na brojnim televizijama imao sam privilegiju da radim sa ljudima koji imaju beskrajnu energiju i elan bez obzira na godine, ali i sa lenjim ljudima kojima je svakoga dana nešto bilo teško. Žao mi je recimo, što nikada nisam imao priliku da mi urednik bude Aleksandar Tijanić, verujem da bih od njega mnogo toga naučio".

Zoranu se nedavno na Kurir televiziji pridružila i Danijela Pantić, nekadašnja voditeljka kviza Slagalica, a sada Mozaika:

"Sa Danijelom sam ponovo ukrstio puteve. Već smo sarađivali na jednoj televiziji. Ona je vredna i temeljna u poslu koji radi. A u jednoj stvari joj zavidim (smeh)".

Kojoj?

"Mnogo volim kvizove. Iako sebe vidim samo u informativnom programu, voleo bih da se oprobam u tom poslu i ako do toga, jednog dana, dođe, upravo ću Danijelu pitati za savet".

Kao urednik i voditelj, koji deo posla donosi više stresa i koje su to situacije u kojima seti osećaš najprijatnije, odnosno najnapetije?

"Da biste razumeli koliko je zahtevan neki posao na televiziji, morate da provedete izvesno vreme radeći ga. Počeo sam kao reporter, potom se oprobao kao voditelj, pa urednik, pa sam kombinovao uredničko-voditeljski rad… tako da zaista imam razumevanje za kompleksnost svakog posla u redakciji. Lično, meni je uredničko voditeljski rad simbiotički povezan. Zašto to kažem? Pa jednostavno, kada urednik sam sebi piše najave pre ulaska u studio, kad učestvuje u izradi celokupnog sadržaja vesti ili dnevnika on samo tada može da vlada situacijom. Studio doživljavam kao svoju prirodnu sredinu, veoma volim virtuelni studio, jer su u njemu mogućnosti beskonačne.

Da li si ikada imao nezgodnog sagovornika i šta je to što predstavlja 'noćnu moru' svakog voditelja - gost koji ne progovara ili nešto drugo?

"Noćna mora je nepripremljenost za temu. Osim toga dobar voditelj mora da sluša sagovornika i da iz njegovih odgovora crpi nova pitanja, a ukoliko sagovornik daje kratke odgovore iz njih je nemoguće naći inspiraciju za nova pitanja, što otežava posao voditelja".

Emisija koju si radio, a koju ćeš pamtiti - da li po temi, sagovorniku, lapsusu…

"Iako sam isprobao razne formate, tokom svog rada trudio sam se da profesionalno ne lutam mnogo, već da se držim terena na kom se najbolje osećam, a to su vesti i dnevnik. Nisam ja čovek za jutarnji program, mada su mi to nudili, a ne vidim sebe ni u hard talk emisijama. Iskreno, ni lapsuse nisam pravio, mada ima reči koje mi zadaju glavobolju (smeh). Naša nova informativna emisija 'Večernji dnevnik' koja je na programu radnim danima od 21.40 je forma koju volim. Brza, dinamična i sa obrtima. Emisija u kojoj za 20 minuta dobijete bukvalno najvažnije informacije o svemu. Urednički tim Nikola Miloradović i Goran Đurković veoma vode računa o najstinijim detaljima, i kada je reč o sadržaju te emisije, ništa ne bih dodao niti oduzeo"

U poslednje vreme smo, nažalost, bili u prilici da te čujemo da nas obaveštavaš i o brojnim javnim ličnostima koje smo izgubili od korone, koja od tih rečenica je tebi lično bila najteža dok si je čitao?

"Uff, bez sumnje to je bilo kada je umro Balašević. Moj život je protkan njegovim stihovima od najranije mladosti. Njegove pesme sam slušao, pevao i svirao i na zabavama, ali i u trenucima usamljenosti i tuge. Đoletovi stihovi nepogrešivo pogađaju taj d-mol u meni, bez obzira da li je pevao o bezdanu, remorkeru, cirkusu koji odlazi, bluzu mutne vode, Vasi, protinoj ćerki ili stanici u Puli".

Urednički posao verovatno nalaže i da se u periodu odmora non-stop gleda TV, ali da li postoji nešto što nikad ne bi mogao da gledaš?

"Još jedan paradoks jer se bavim ovim poslom, priznaću - nisam pasionirani gledalac televizijskog programa. Smeta mi prosečnost i nervira me učmalost i prepisivački ton brojnih najava u dnevnicima. Na TV odgledam kviz, sve ređe poneki film, dok serije bukvalno tamanim i bindžujem kada god mogu, ne turske (smeh). Rijaliti programe ne gledam".

U idealnom svetu, koja je to vest koju bi žarko želeo da nam preneseš?

"Ta kratka vest bi glasila ovako: U poslednja 24 sata, u našoj zemlji nije zabeležen nijedan novi slučaj zaražavanja koronavirusom".