Voditeljke KURIR televizije SILVIJA SLAMNIG i JELENA PEJOVIĆ o brojnim tajnama

Već dve godine uređuju i vode "Usijanje", koje se od ponedeljka do subote emituje u 19.55, dok Jelena nedeljom u "Crnoj hronici" od 19.20 gledaocima prikazuje ekskluzivne ispovesti ljudi koji su sa obe strane zakona, a bili su akteri priča s naslovnih strana novina.

Silvija: Sada traje 50 minuta, što je učvrstilo pečat naše emisije. Temu analiziramo temeljno, pažljivo i iz svih značajnih uglova. Za tih kratkih deset minuta još dublje ulazimo u temu.

Jelena: Živimo u veoma, civilizacijski gledano, turbulentnom i dinamičnom vremenu koje će kreirati svetsku istoriju. Koliko god zvučalo surovo, ceo svet je na klackalici između mira na staklenim nogama i trećeg svetskog rata koji je na vratima, shodno tome, teme koje obrađujemo su teške, kompleksne, inspirativne i poučne. Takvo je i celo "Usijanje".

A "Crna hronika"?

Jelena: To je format koji iziskuje mnogo uredničke energije, emotivno involviranje u intervjue koji su lične priče sagovornika, a to zna da bude iscrpljujuće. Jer takva saznanja se ne gase sa svetlom u redakciji, sve to nosim kući.

To nije retkost u novinarstvu?

Jelena: "Usijanje" i "Crna hronika" deo su našeg života i naravno da nas posao prati kući. Naše emisije su kreacije, na njima umetnik mora da radi stalno. Umetnost nastaje i kad se svetla pogase, a umetnost Silvijinog i mog smisla za humor rađa bezbroj anegdota svakodnevno.

Silvija: To što već celu deceniju posao nosim kući i nije više specifična stvar. Novinarstvo mi se uvuklo u sve pore života, ali ne kaže se uzalud da je novinar 24 sata novinar.

Menjate li se i vi lično kao i vaše emisije?

Silvija: Izuzetno! Dve godine pred kamerama donelo mi je više promena nego četiri godine u novinama. Televizija je veoma zahtevna, jer kamera i vidi i čuje, program uživo trajno izbaci u etar, a internet zauvek pamti. Tako je naš učinak svima na izvol'te za iznošenje mišljenja i kritika. To dovodi do potrebe da se posao radi bez greške. Ipak, najveći profesionalci su oni koji znaju kako da se s greškama nose. Zato sam počela na drugi način da vrednujem vreme i postala rekorder za njegovo sjajno korišćenje. Ranije je moglo da mi se izmakne sat-dva, a sada je to nemoguće. Od 6.30, kada mi počne dan, do ponoći nemam ni 15 minuta bačenog vremena. I to je navika koja produžava život. Zato ne kasnim, postižem mnogo više, ali cena toga je da neprestano gledam na sat.

Znači li vam studio i dalje mesto slobode, hrabrosti, discipline i smeha?

Jelena: Pred kamerom sam 12 godina, od televizije Avala, gde sam se 2010. u emisiji "Milica na kvadrat" inficirala televizijskim virusom, preko Pinka, pa do Kurira. Studio je moje prirodno okruženje kao i kamera, pred kojom sam se profesionalno razvijala od 23. godine radeći različite formate. Televizija je adrenalin bez kog ne mogu da zamislim dan.

Silvija: Prvo što osetim kad kročim u studio jeste miris koji me podsvesno ubaci u visoku koncentraciju i upali mi alarm za ozbiljnost i fokus na emisiju. Ponekad se desi da se posle emisije, kad ispratim goste, vratim u studio i u polumraku odsedim pola sata planirajući novi dan. Televizija je savršeno mesto za mene i, ako bi postojala konkurencija tom idealnom poslu, bio bi to moj lični bar na plaži, gde bih kao DJ za miksetom puštala muziku.

Deluje da vam nije teško da pravite emisiju na dnevnom nivou?

Jelena: Na kolegijumu naše kolege urednici na osnovu više različitih kriterijuma donose odluku o temi dana. Nikome nije lako, ali zato smo tim i imamo emisiju koja je nekoliko sati ispred svih.

Silvija: Potom, pripremu emisije i pitanja tokom razgovora osmišljavamo same. Volim teške i zahtevne stvari. Mnogo toga mora da se zna i da se reaguje u trenutku. U živom programu nema Gugla i proveravanja, politika je sama po sebi delikatna, a količina informacija koje se rađa na dnevnom nivou je nepregledna. Pratim sve puš notifikacije na telefonu, sve dnevne novine, portale, informativne emisije na televizijama, studije, analize. Svakodnevno razgovaram s nekim od stručnjaka iz oblasti kojima se bavim. Lako je svakome da radi ako mu je svejedno šta će da postigne, a teško je ako ne pravi kompromise sa kvalitetom.

Koliko je zato rad na televiziji naporan za ženu?

Silvija: Naporan je bez obzira na pol. Podržavam rodnu ravnopravnost, ali tražim i ravnopravnost za muškarce. Oni jednako treba da se bave decom, rade u kući i dele razne druge "društvene neravnopravnosti" kojima i dalje mnogi robuju. Nama je radno vreme nezgodno i, pošto sam majka, veliki mi je udar to što dolazim kući u deset uveče. Ne sumnjam da će to jednog dana šestipogodišnja ćerka da mi zameri, ali znam da će mnogo toga divnog da pamti. Otkad sam naučila da perfektno upravljam vremenom, postala sam bogata žena. Moja parola je: "Vreme je više od novca". Novcu mogu da progledam kroz prste, ali vremenu ne, jer je vreme život, a jedan dan je život u malom. Ko ume da organizuje dan, moći će dobro da živi.

Jelena: Kao majka dva dečaka, mogu samo da kažem hvala mom mužu koji je zbog moje karijere podneo veliki teret i ima ogromno razumevanje, ali i ostatku moje porodice i svim divnim devojkama i ženama koje su čuvale moje dečake kad mi je to trebalo. Dobra organizacija i podrška porodice su ključni za naš posao.

Kako izgleda deo vašeg radnog dana kada se kamere pogase?

Silvija: "Usijanje" se završi kada oko devet uveče ispratimo goste i krećemo kući. Jutro mi je dosta produktivno, jer sam već oko 6.30 pod tušem. Kad stignem u redakciju, najviše vremena provedem čitajući i po više desetina stranica dnevno.

Jelena: Deo pred kamerom je lakši jer tamo dolazimo potpuno spremne. Priprema i osmišljavanje spadaju u kompleksniji deo našeg posla. To su učenje, čitanje i perfektna koncentracija.

Koje osobine ste stekle baveći se novinarstvom?

Silvija: Preciznost. Ranije sam sebi dopuštala da ostanem nejasna, a to više nije slučaj.

Jelena: Znanje i moć dobre procene psihološkog profila ljudi. Sada već nakon prvog odgovora mogu da zaključim da li je sagovornik dovoljno televizičan i da li će gledaocima znati da da adekvatne odgovore i objašnjenja. Naučila sam i da štedim dragocene minute u konverzaciji.

Kada ste se i kako upoznale?

Silvija: Bilo je to 29. juna 2015. godine. To možda ne bi pamtio svako, ali ja sam precizna (smeh). Zajedno smo pratile isti događaj. Jelena mi se odmah dopala kao osoba i otvorile su nam se brojne teme, ali nismo ostale u kontaktu. Sledeći susret je bio u vrtiću dve godine kasnije, kada su nam deca krenula u istu jaslenu grupu. Deca nam se obožavaju skoro isto kao nas dve.

Jelena: Srele smo se na otvaranju naučnog centra u Svilajncu, Silvija je radila za Kurir, ja za Pink. Dve godine posle susreta u vrtiću došla sam na Kurir. Nakon "Pulsa Srbije" počela sam sa Silvijom da vodim "Usijanje" i to je najbolja stvar koju sam uradila. Od tada sve radimo zajedno.

Skoro ste vršnjakinje, olakšava li vam to zajednički rad?

Silvija: Imamo slične poglede na svet. Jelena je veoma dobra osoba, a za mene je dobrota ulaznica u moj život. Sjajno se dopunjujemo i idealan smo prijateljski i poslovni par jer - ono što meni nedostaje, Jelena poseduje, a ono što njoj treba, imam ja. Govorim o osobinama i navikama. Nije ista energija na poslu kad nema Jelene za kompjuterom pored. Znam da i ona isto može da kaže.

Jelena: Tri meseca je samo Silvija starija od mene. Deca su nam vršnjaci, stalno su zajedno. Sedimo jedna pored druge, kreiramo emisiju zajedno, a van posla se čujemo telefonom. Mnogo je volim, ona je prvenstveno moj prijatelj, pa onda koleginica. U teškim trenucima bila mi je čvrsti bedem i oslonac. Neke stvari se ne zaboravljaju!

Smatrate li nešto u svom odrastanju prekretnicom da počnete da se bavite novinarstvom?

Silvija: Oduvek sam to zamišljala, još kao devojčica. Privlačila me je lepota televizije, vedrina i osmesi voditelja... meni se posao iz snova desio, iako sam se školovala za nešto drugo. Srećom, novinarstvo i ja smo se ipak pronašli i to baš u Kuriru. Ponosna sam što je moje radno mesto u Vlajkovićevoj 8 od 13. januara 2010. godine. Bezmalo 13 godina i to bez prekida!

Jelena: Moj novinarski poziv je sudbina. Studirala sam ležišta mineralnih sirovina, skraćeno naftu i gas, nakon apsolviranja odlučila sam da nađem honorarni posao, koji mi je i nakon diplomiranja i sticanja zvanja inženjera ostao primarni poziv. Televizija je infektivna, niko se od televizije nije izlečio. Mnogi kažu da je za novinara važno obrazovanje, ali ne i studije žurnalistike.

Kako ste iz turizma i rudarstva dospele u medije?

Silvija: Kad sam došla u Kurir, na prvom razgovoru sam rekla da bih želela da spojim novinarstvo i turizam, da pišem putopise i reportaže. Sad to ne bih mogla ni da zamislim. Bez ozbiljnih tema iz unutrašnje i spoljne politike i svega što se kroz njih prožima ne bih mogla. Prošla sam razne rubrike u novinama: beogradsku, crnu hroniku, stil i nekadašnji DR Kurir, ali nikada ne bih mogla da radim estradu jer ne raspoznajem estradne ličnosti.

Jelena: Fakultet je samo formalnost. Tokom studiranja sam prošla terensku nastavu koja podrazumeva istraživanje ruralnih terena i ulazak u rudnike, drugi predmeti su mi dali uvid u laboratorijsko istraživanje Zemlje. Novinarstvo mi je donelo drugu vrstu avanture i znanje. Obrazovanje se ne stiče diplomom, već radom i učenjem. U ovom poslu je neophodno vladati informacijama iz dana u dan. Mediji pružaju velike mogućnosti daljeg obrazovanja u sferi koja vas zanima, ali i zahtevaju da nikada ne izađete iz skripata, beležaka, novih informacija koje moraju ostati zapamćene.