Potražili smo Vojku, Jacu i Enesa, dugogodišnje stanovnike magične zvučne kutije i saznali zašto je radio medij za koji sigurno nema zime.
Uz radio aparate odrastale su mnoge generacije u dvadesetom veku, a i u savremenom svetu nemoguće je zamisliti dan bez glasa omiljenog voditelja ili pažljivo odabrane muzike koja dopire sa radija.
Međutim, kako publika dobija priliku da bira sve više sadržaja kojima će se zanimati, radio stiže na klizav teren u borbi sa drugim medijima. Želeći da radio ne ode u zaborav, mnogi novinari entuzijasti svoju karijeru posvetili su mediju koji zahteva brzinu i glas. Među njima su i Vojka Pajkić, urednica redakcije za kulturu radija "Beograd 202" i prepoznatljivi novinari i voditelji "TDI radija" - Jaca i Enes.
Zaljubljenici u radio još kao klinci uživali su u pucketavim zvucima radija. Tako su im radio talasi ušli pod kožu i brzo su se našli ispred mikrofona.
"Sećanja na prve radijske dane uvek mi vraćaju osmeh. Upoznavanje sa načinom rada bilo je najvažnije. Obavezna edukacija koju morate da prođete podrazumeva da ćete napisati mali milion vesti, da će vas urednik prvo smestiti u studio da vas glasovno proba i da će vas odvesti kod Bate Milanovića ili Bore Kojičića da učite dikciju. Počela sam u redakciji sa poznatim književnicima, čuvenim novinarima, profesionalcima koji su uvek umeli da naprave situaciju u kojoj niste sigurni da li vas zavitlavaju ili su ozbiljni i to je činilo da posao uvek bude poduhvat, ali i zabava", kaže Vojka Pajkić, dugogodišnja novinarka koja uređuje i vodi emisiju "Kult 202".
"To je počelo pre dvanaest godina i sećam se straha koji je uzrokovao da zaboravim šta sam pričao u programu. Da nije bilo starije i iskusnije koleginice da mi pomogne, ko zna šta bi bilo", otkriva Enes, prepoznatljiv po emisijama "Antidepresiv" koju realizuje sa kolegom Popom i "DobroJutarnji program" koji vodi sa koleginicom Olivijom.
"Počela sam da radim baš davno, pre nekih šesnaest godina, na jednom beogradskom radiju. Bila sam oduševljena radio programima još kao klinka i dolazila sam neko vreme da vidim kako to zaista izgleda. Prvi dan je bio potpuni pakao, plašila sam se svega, odmah su me 'bacili u vatru' i potpuno sam se oduzela, tresla sam se od straha. Međutim, uigrana ekipa učinila je da se opustim i da mi uključenje u program postane uobičajeno", kaže Jaca koja svakog radnog dana vodi kolažnu emisiju "Prepodne sa Jacom".
Početak je uvek težak, ali kad znate šta od vas očekuju, ostaje samo da pokažete da možete to da ostvarite.
"Uvek se setim da su nas učili da budemo drugačiji, svoji, da se razlikujemo. I danas umem da ponovim vest za koju sam tada pohvaljena. Otvarana je izložba Peđe Neškovića koji se bavi fenomenom goblena i bio mi je neophodan zanimljiv uvod. Setila sam se razgovora sa slikarom Ciletom Marinkovićem koji je rekao 'Kad bi se istresao Novi Beograd, iz njega bi ispali samo gobleni'. Citirala sam ga i dodala: '... a upravo se goblenima bavi Peđa Nešković' i nastavila dalje ohrabrena takvom idejom", ističe Vojka.
Nove generacije, kako kažu ovdašnji stručnjaci iz sveta medija, radio najčešće "odvrnu do daske" zbog muzike.
"Program našeg radija je nešto neobičniji, to nisu klasične emisije servisnog tipa, ne obaveštavamo gledaoce o tome da li je negde pukla cev ili gde nema struje. Trudimo se da nasmejemo ljude i tako nasmejani odu na posao. Naravno, odabir muzike je veoma važan, jer slušaoci neće ostati uz nas ako ne ponudimo muziku koja im se dopada", objašnjava Enes.
Ipak, ne idu svi glasovi u prilog što većem broju muzičkih blokova u etru.
"U drugim evropskim državama radio ima veći uticaj, vikendom se slušaju radio drame, emisije o kulturi. Ankete rađene kod nas pokazuju da svi žele što više muzike. Međutim, kada pripremam emisiju, ljudi različitih nivoa obrazovanja i interesovanja kažu mi da muziku mogu birati kako god hoće i gde god žele, a na radiju očekuju da čuju kvalitetan sadržaj. Čini mi se da je to znak da se radio vraća na mesto koje je nekada imao", kaže Vojka, dodajući da u svojoj emisiji pokušava da "'probudi' slušateljsku publiku otvaranjem različitih tema iz sveta kulture i približavanjem globalne kulture domaćem uhu".
Pogledajte kako izgleda život i rad "sa druge strane zvučnika":
Različitost programa koje brojne radio stanice nude obećava nam mogućnost da biramo sadržaje koji nam u određenom trenutku odgovaraju. Da li radiju, i pored raznovrsnosti, preti kraj ili će iskoristiti mogućnost kombinovanja sa novim medijima?
"Nema pretnji za radio, kao što sam već istakla, vreme za naše programe tek dolazi. Probudio se i sad se polako vraća u formu. Radio je najbrži medij. U svakom trenutku imate reportere, bez obzira da li se radi o zastoju u saobraćaju ili požaru. Automatski, kako kažemo, 'pada program'. To je sijaset telefona koji stoje po redakcijama i tačno znamo koga zvati u kojoj sekundi", ističe Vojka.
"Jedno vreme je vladala kriza za radio, ali mislim da se vratio tamo gde pripada. Mi smo radio ljudi i verujemo u to da za radio zaista nema zime", uveravaju nas Jaca i Enes, bez trunke pesimizma.
U prilog produžavanju životnog veka radio programa ide i činjenica da najdražu stanicu mnogi slušaju svakog dana tokom vožnje automobilom ili spremajući se za posao. Od takve navike teško je odustati, a i doživljaj da nismo sami koji nam radio pruža sigurno je nešto od čega se ne odustaje lako.
(MONDO - D.Č.)
Međutim, kako publika dobija priliku da bira sve više sadržaja kojima će se zanimati, radio stiže na klizav teren u borbi sa drugim medijima. Želeći da radio ne ode u zaborav, mnogi novinari entuzijasti svoju karijeru posvetili su mediju koji zahteva brzinu i glas. Među njima su i Vojka Pajkić, urednica redakcije za kulturu radija "Beograd 202" i prepoznatljivi novinari i voditelji "TDI radija" - Jaca i Enes.
Zaljubljenici u radio još kao klinci uživali su u pucketavim zvucima radija. Tako su im radio talasi ušli pod kožu i brzo su se našli ispred mikrofona.
"Sećanja na prve radijske dane uvek mi vraćaju osmeh. Upoznavanje sa načinom rada bilo je najvažnije. Obavezna edukacija koju morate da prođete podrazumeva da ćete napisati mali milion vesti, da će vas urednik prvo smestiti u studio da vas glasovno proba i da će vas odvesti kod Bate Milanovića ili Bore Kojičića da učite dikciju. Počela sam u redakciji sa poznatim književnicima, čuvenim novinarima, profesionalcima koji su uvek umeli da naprave situaciju u kojoj niste sigurni da li vas zavitlavaju ili su ozbiljni i to je činilo da posao uvek bude poduhvat, ali i zabava", kaže Vojka Pajkić, dugogodišnja novinarka koja uređuje i vodi emisiju "Kult 202".
"To je počelo pre dvanaest godina i sećam se straha koji je uzrokovao da zaboravim šta sam pričao u programu. Da nije bilo starije i iskusnije koleginice da mi pomogne, ko zna šta bi bilo", otkriva Enes, prepoznatljiv po emisijama "Antidepresiv" koju realizuje sa kolegom Popom i "DobroJutarnji program" koji vodi sa koleginicom Olivijom.
"Počela sam da radim baš davno, pre nekih šesnaest godina, na jednom beogradskom radiju. Bila sam oduševljena radio programima još kao klinka i dolazila sam neko vreme da vidim kako to zaista izgleda. Prvi dan je bio potpuni pakao, plašila sam se svega, odmah su me 'bacili u vatru' i potpuno sam se oduzela, tresla sam se od straha. Međutim, uigrana ekipa učinila je da se opustim i da mi uključenje u program postane uobičajeno", kaže Jaca koja svakog radnog dana vodi kolažnu emisiju "Prepodne sa Jacom".
Početak je uvek težak, ali kad znate šta od vas očekuju, ostaje samo da pokažete da možete to da ostvarite.
"Uvek se setim da su nas učili da budemo drugačiji, svoji, da se razlikujemo. I danas umem da ponovim vest za koju sam tada pohvaljena. Otvarana je izložba Peđe Neškovića koji se bavi fenomenom goblena i bio mi je neophodan zanimljiv uvod. Setila sam se razgovora sa slikarom Ciletom Marinkovićem koji je rekao 'Kad bi se istresao Novi Beograd, iz njega bi ispali samo gobleni'. Citirala sam ga i dodala: '... a upravo se goblenima bavi Peđa Nešković' i nastavila dalje ohrabrena takvom idejom", ističe Vojka.
Nove generacije, kako kažu ovdašnji stručnjaci iz sveta medija, radio najčešće "odvrnu do daske" zbog muzike.
"Program našeg radija je nešto neobičniji, to nisu klasične emisije servisnog tipa, ne obaveštavamo gledaoce o tome da li je negde pukla cev ili gde nema struje. Trudimo se da nasmejemo ljude i tako nasmejani odu na posao. Naravno, odabir muzike je veoma važan, jer slušaoci neće ostati uz nas ako ne ponudimo muziku koja im se dopada", objašnjava Enes.
Ipak, ne idu svi glasovi u prilog što većem broju muzičkih blokova u etru.
"U drugim evropskim državama radio ima veći uticaj, vikendom se slušaju radio drame, emisije o kulturi. Ankete rađene kod nas pokazuju da svi žele što više muzike. Međutim, kada pripremam emisiju, ljudi različitih nivoa obrazovanja i interesovanja kažu mi da muziku mogu birati kako god hoće i gde god žele, a na radiju očekuju da čuju kvalitetan sadržaj. Čini mi se da je to znak da se radio vraća na mesto koje je nekada imao", kaže Vojka, dodajući da u svojoj emisiji pokušava da "'probudi' slušateljsku publiku otvaranjem različitih tema iz sveta kulture i približavanjem globalne kulture domaćem uhu".
Pogledajte kako izgleda život i rad "sa druge strane zvučnika":
Različitost programa koje brojne radio stanice nude obećava nam mogućnost da biramo sadržaje koji nam u određenom trenutku odgovaraju. Da li radiju, i pored raznovrsnosti, preti kraj ili će iskoristiti mogućnost kombinovanja sa novim medijima?
"Nema pretnji za radio, kao što sam već istakla, vreme za naše programe tek dolazi. Probudio se i sad se polako vraća u formu. Radio je najbrži medij. U svakom trenutku imate reportere, bez obzira da li se radi o zastoju u saobraćaju ili požaru. Automatski, kako kažemo, 'pada program'. To je sijaset telefona koji stoje po redakcijama i tačno znamo koga zvati u kojoj sekundi", ističe Vojka.
"Jedno vreme je vladala kriza za radio, ali mislim da se vratio tamo gde pripada. Mi smo radio ljudi i verujemo u to da za radio zaista nema zime", uveravaju nas Jaca i Enes, bez trunke pesimizma.
U prilog produžavanju životnog veka radio programa ide i činjenica da najdražu stanicu mnogi slušaju svakog dana tokom vožnje automobilom ili spremajući se za posao. Od takve navike teško je odustati, a i doživljaj da nismo sami koji nam radio pruža sigurno je nešto od čega se ne odustaje lako.
(MONDO - D.Č.)
