Nikad više rijalitija, nikad više priče i tekstova o njima i nikad više ljudi koji ih pljuju. I neka, tako i treba, je l' da?! Pa, možda ...

Ne treba neki trogodišnjak da pita mamu: "Šta kaže ovaj čika, koga će da polomi?!", ali ne možemo ni pljuvati baš po svemu što nas nervira. Ta mama lako može da promeni kanal, ili još bolje – ugasi televizor i provede vreme sa tim klincem, a kada joj se budu gledali Farma, VB i Parovi, nek "udari" po pregledima dana, neće propustiti ništa! I nek joj niko ne zameri što to gleda! Ima žena pravo da radi šta hoće i gleda šta hoće!

Razlog zbog kojeg pišem ovaj tekst je taj da smo svi najglasniji kad nešto ne valja – "rijalitiji su dno" kažu svi, ali znajte da to nije zbog forme, nego ljudi u njemu, što je opet do produkcije, koja, pipa NAŠ puls.

Nije tačno da nam oni to sami "guraju" i time čine da "blud, nemoral, psovke, gole sise i guzice" postaju normalni.

Hoćete dokaz?

Mimi Oro, Maca Diskrecija, Tamara Đurić, Kristijan Golubović ... znate da su postojali i pre Parova i Farme, zar ne? I da su sve te face na Instagramu i u štampi, a o splavovima da ne pričamo ... I znate da su vam zanimljiviji zbog onih "napumpanih" usta – jer onda možemo da kažemo: "vidi je na šta liči", ili prošlosti: "njega je hapsila policija" ... Zato ih i zovu i rijalitije, a oni su egzibicionisti, ili šta već, željni reklame, slave, pitaj boga čega pa pristaju. I dobiju neki dinar za to.

Niko od vas ne mora da ih gleda, a verovali ili ne, ja "moram", to mi je, između ostalog, posao. I znate šta? Smejem se! Smejem se nečijoj duhovitosti, šarmu, blamu, gluposti ... Naravno, ne podržavam pola onoga što vidim dok gledam, baš kao i vi, ali neću se nervirati zbog nečijeg bezobrazluka, nevaspitanja, neznanja umotanog u onu klasičnu rijaliti foru - "ja to zbog gledanosti" ... Znam da u ovoj zemlji ima obrazovanih i neobrazovanih ljudi isto kao što ima onih sa plavim i crnim očima. Znam da ima onih koji "laju" i ćute, onih koji "prave šou" što bi rekao "moj" Ekrem, pošto većina vas to ne gleda, zar ne? Kako su onda najgledanije emisije na TV-u upravo ti "prokleti rijalitiji" i zašto ste kliknuli na vest sa ovim naslovom?

Možete da se ljutite do sutra na mene, ali ja sam bar prihvatila najezdu rijalitija i ne nerviram se za razliku od nekih. Moralo je i to da se desi ... neko je davno rešio da omogući ljudima da postanu voajeri, strpao strance u kuću, uključio kamere, i nazvao to Velikim Bratom ili socijalnim eksperimentom, svejedno je.

I s ove strane kamere gledamo jedan isti socijalni eksperiment - svi ih glasno mrzimo, tiho gledamo. Potpisujemo peticije kao da možemo da promenimo činjenicu da su gledani i "laka lova“ i da neko mora da živi od toga.

Jeftini su za realizaciju – jednom uložiš u prostor i opremu, samo menjaš igrače. Jeftinije nego snimati serije, sigurno, a vi biste nešto da gledate na toj televiziji, zar ne?

Naravno da hoćete – filmove, fudbal, emisije i serije. Onda ne valja što su filmovi stari, serije turske, u emisiji gostuju "samo političari ili samo pevačice", a da ne pričamo o tome kada tvoj klub izgubi a ti gledao prenos ... užas!

Pa šta ćemo onda?

Da se nerviramo oko nečega što je na televiziji?! Da li ste se ikada iznervirali što piče narodnjaci na nekom kanalu. Hevi metal? Da li ste se naljutili kada ste ponovo ugledali urnebesnog Šurdu na RTS-u? A Branka Kockicu? Jeste, bilo bi divno da postoje obrazovni programi, dečije emisije ... mada, znate šta? POSTOJE! Zašto ne znate za njih i zašto nisu među najgledanijim emisijama, to ja ne mogu da vam kažem.

Znam samo da televizija nije život, kompjuter nije život, posao nije život, a nerviranje oko svega toga je meni gore od bilo kog rijalitija.

Imamo mi dosta toga da uradimo u svom životu osim gnjavimo pričom o rijalitijima. Imamo i druge aparate u kući osim televizora, i važnijih tema od ove o kojoj pišem. Kome smeta, zdravo doviđenja.

Rijalitiji nisu ništa strašno, ja vam, nakon pitaj boga koliko godina praćenja istih, iskreno kažem! I još sam "normalna" – nisam nikog pljunula, polila vodom, izbacila iz kreveta, gađala sekirom ... i što je najvažnije – nikada nisam legla uveče u krevet i prevrtala se što ne znam odgovor na pitanje:

Šta se to desilo između Kristijana i Đuričićeve kad su se onako zakrvili?

Da, normalna sam i dalje, imam divnu porodicu s kojom ne znam da li sam dva puta u životu progovorila o rijalitijima, supruga koji nikada nije osetio da znam sve o Vendi, Bokiju 13, Marijani i Nemešu, Kristijanu ... i mališu koji je nedavno napunio tri godine i sam zna da ispriča sedam ili osam bajki, jer sam mu ih ja, ovakva kakva jesam – jer, pobogu, gledam rijalitije, čitala.

Znam šta ćete pomisliti – u onim "nežnim godinama", kada se formiramo kao ličnosti nije u redu gledati rijalitije. Da li mislite da klinke postaju Maca Diskrecija jer gledaju Parove?! Kako klinka može da stavi silikone, napumpa usta i seva guzicom, a da roditelji ne provale?!

Ona može da POŽELI da bude Maca Diskrecija, ali ima par koraka (čitaj: saveta i uticaja roditelja, porodice, prijatelja ...) koje mora da prevali da bi je gledali u 86. sezoni Parova ... Ljudi, ne postaje se starleta, pevačica, kriminalac od gledanja televizora.

Zamislite "postanje" nekog novog Hanibala Lektora jer smo samo želeli da pogledamo "Kad jaganjci utihnu"? Iako se zove rijaliti to nije vaša realnost! Vaša individualna! Niko vas ne tera da gledate rijaliti, kamoli usvojite nešto od viđenog!

Znači, i pod "uticajem štetnog programa" od kojeg, ne zaboravite, neki ljudi žive – zaposleni na tom projektu – kamermani, montažeri, novinari, sekretarice, PR-ovi ... kao i ti ljudi koji se smrzavaju, ne spavaju, rintaju, gladuju, ili prave budale od sebe u rijalitijima zbog nekog honorara, i nas novinara, koji i pored kulture, muzike i filma pratimo i šta se gleda na televiziji, ja sam uspela da "ostanem" nečija ćerka i sestra i postanem nečija žena i mama.

Mogu vam reći, dobra ćerka koja uvek zna svaku sitnicu o majci i ocu, da li su išli na pijacu i kupili paprike za turšiju, "da li su našli kardiopirin u onoj apoteci", kao i da li ćemo na proleće ići na plac da sredimo onaj oluk i napravimo roštilj.

Dobra žena, jer mi muž, osim onog "udarničkog" - svaki dan ima čistu i popeglanu košulju, skuvan ručak i spreman čaj i aspirin kad se razboli, ima osmeh na licu i ženu s kojom će popiti kafu na kraju dana i pričati o glupostima, i na kraju - dobra mama jer mi je dete dobro, pametno, slatko, lepo vaspitano ... baš kao i vaše.

Ja sam se jutros iznervirala jer je ovaj sa osmehom na licu zaboravio da baci đubre kada je krenuo na posao, što mi klinac i dalje kašlje iako je popio lek koji mu je doktorka dala i što mi je riknula najbolja pegla na svetu, a zbog rijalitija? Nikad!

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.