"Grlom u jagode" je, bez sumnje, bila i ostala jedna od najvoljenijih domaćih ostvarenja. Ma koliko puta da je reprizirana, gledaoci je se nisu mogli zasititi.
Prvi put je prikazana 4. avgusta 1976. godine, a iako je naizgled obavijena "velom" nostalgije, shvatićete da se između redova krije surova i mračna priča o jednoj čitavoj generaciji.
Zato bismo lako mogli, pored "omiljene", da stavimo i ono - "najveća podvala" u istoriji domaće kinematografije.
Jer, kad skinete taj ružičasti filter nostalgije, čeka vas gomila klinaca koja je čitavog života gledala samo svoju zadnjicu.
Svi su oni predstavljeni kao regularni tinejdžeri, kasnije, odrasli ljudi, ali svi oni rade prilično loše stvari - od skidanja devojaka jedni drugima, do trudnoće sa najboljim drugom svog muža, do podmetanja priča na poslu.
Ipak, šta je onda to što je "Grlom u jagode" zadržalo 50 godina na pijedestalu i u srcima brojnih generacija?
Teško je osmisliti rečenicu koja bi obuhvatila sve njene nijanse kojima su je bojili pisci i glumci, ali jedno je izvesno: porodica glavnog junaka Baneta Bumbara i sve njegove devojke i drugari, neodoljivo su ličili na sve prepoznatljivo toga vremena. Na odrastanje, vaspitanje, zaljubljivanje i zabavljanje, na dovijanje majki da stvore ono čega nema, na očevu smešnu strogost, na odnos između zeta i tašte, na sitne podvale i prevare. Na čežnju za morem, za novom haljinom i farmerkama.
Posle prvih epizoda bilo je jasno da su glavni junaci, Bane, Boca, Goca, Uške i Miki rođeni posle Drugog svetskog rata i da odrastaju u socijalističkoj Jugoslaviji. Glavni junak Branislav Živković zvani Bane Bumbar na početku serije ima 15 godina, pripada porodici niže srednje klase gde njih petoro živi od jedne plate. A on bi da se izmesti iz tog socrealizma, da živi kao moderan junak u gradu koji dobija sve očiglednije naznake modernizma koji stiže sa Zapada.
Nada kao "lajtomotiv"
Pop kultura, odnosno muzika i filmovi, moda, supermarketi, luksuzni automobili..., sve će to dati ovoj deceniji obeležje brzih društvenih promena i nade. Kojima će se sve bezuspešnije suprotstavljati sistem vrednosti duboko utkan u socijalističko društvo tog vremena – budi vredan, radan, pošten, skroman, moralan...
Koscenarista serije, reditelj Rajko Grlić, godinama kasnije objasnio je da je sve to što se događalo u familiji Živković, ti odnosi između njih, to su bile njegova i Karanovićeva porodica u jednom: "Rečenice koje su lebdele našim detinjstvom, sve su završile unutra."
Reditelju Stefanu Arsenijeviću, koji je bio i đak Srđana Karanovića, jedna od fascinantnih stvari je bila lakoća sa kojom se Karanović kretao kroz vremenske tokove u seriji, čija prva epizoda počinje 1960. godine, a deseta govori o poslednjoj godini te decenije.
Nakon četrdeset godina od emitovanja Grlom u jagode, objasnio je:
"Serija je mešavina igranog, dokumentarnog i kvazidokumentarnog snimka, kad glumci govore u kameru kao u dokumentarnom filmu, ili igraju dokumentarne situacije. To se u svetu radi odskora."
Gluma bez glume
Odrednica moderna je u ovoj seriji imala i poseban eho kad je reč o glumi njenih junaka. Srđan Karanović je to nedavno ovako objasnio:
"U Pragu i na FAMU sam, pored ostalih filmskih i životnih saznanja, shvatio da najlepši humor proizilazi iz situacije, nesporazuma, apsurda, u detaljima i kad se glumci ponašaju ozbiljno, kao da igraju u filmskoj drami. Nikad nisam voleo ljude koji bi se sami najviše smejali vicu koji su ispričali. Još kao mali sam se najviše smejao vicevima koji su bili ozbiljno ispričani. U takvom humoru ima mesta i za bockanje, za cinizam, ismevanje stvarnosti i gradnju opšteg pogleda na život, mudre i suptilne metafore, politikanstvo... Takvim postupcima cenzori svih vrsta u svetu ne mogu skoro ništa. Ipak se sve shvatalo samo kao komedija…
Tada sam i zavoleo glumu bez glume. Pred snimanje 'Grlom u jagode' odveo sam desetak glavnih glumaca u Arhiv Jugoslovenske kinoteke gde smo zajedno pogledali češki film 'Intimno osvetljenje Ivana Pasera'. Taj izuzetan film se upravo sastoji od mikro glume, kako je kasnije neko kod nas nazvao ovu vrstu glumačkog izražavanja. Film je delovao bukvalno kao dokumentarni, a bio je igrani, sa glumcima i naturščicima. Posle projekcije sam im naivno rekao: 'Ovako bih voleo da se glumi u seriji.' Naravno, oni su to pokušali i mnogi uspeli, zavisno od produkcionih i tehničkih mogućnosti, svojih talenta za glumu pred kamerom i mojih rediteljskih sposobnosti."
O seriji je govorio i Aleksandar Berček, koji je najpre govorio i činjenici da je serija snimana 1970-ih, a priča o 1960-im godinama:
"Bilo je razlike, jer te ideale koje smo imali mi koji smo živeli po varošima u unutrašnjosti i oni koji su živeli u Beogradu – živeli smo u dve države. U unutrašnjosti su bili mnogo ozbiljniji problemi. Tada je bilo lakše živeti u gradu, sada je obrnuto. Ja do desete godine nisam znao šta je struja, nisam video avion. Mi nismo imali tako 'dramatičnih' dilema šta ćemo, kao što je prikazano u seriji."
Na pitanje gde bi danas bio Uške, Berček je na kraju rekao:
"Tamo gde sam i ja. Ne bi bežao od problema nego bi gledao da učestvuje. Uradio bi isto što sam ja uradio, mada se to mnogima nije svidelo, ali šta ću im ja. Oni to još uvek ne razumeju. Imaju drugačiji pogled na svet i drugačije detinjstvo. Ja sam razumeo vreme, mislim da oni nisu, i budućnost će to dokazati", zaključio je glumac na kraju.
Da li ste gledali i da li volite "Grlom u jagode"? Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
(oko.rts.rs/MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!