Đole se rodio pre 16 dana i već je težak 650 grama. Za svoju vrstu, zaista dobro napreduje. Đole je beloglavi sup, primerak retke vrste ptica i najnovija prinova Beo zoo vrta.
Đole mu je samo jedan od privremenih nadimaka. dok konačno ne bude «kršten». U beogradskom zoološkom vrtu su veoma ponosni na njega, i to s velikim razlogom.
Doktor medicine Dušan Stanojević, volonter u zoo vrtu, objasnio je TV ekipi Monda koliko je truda uloženo da Đole uopšte ugleda svetlost dana. Majušnog beloglavog supa i njegovog najboljeg prijatelja i lekara možete upoznati u video prilogu:
«U zoološkim vrtovima, beloglavi supovi često dobiju kanibalistički nagon, pa roditelji pojedu mladunca. Zato smo dan-dva pred izleganje uzeli jaje iz gnezda i stavili ga u inkubator da sačekamo da prokljuca», priča Stanojević.
Iz nekog razloga, poslednje dve godine mladunci nisu imali snage da prokljucaju ljusku, pa su se ugušili. Zato su Stanojević i ekipa veterinara ove godine odlučili da pomognu Đoletu da ugleda svetlost dana: šmirglali su ljusku da bude tanja. Ali ni to nije pomoglo. Na kraju su ipak morali da je probuše, što je rizičan posao. Ljuska mora da se probije baš na mestu gde se nalazi kljun, jer je ostatak jajeta sa unutrašnje strane prožet krvnim sudovima koji, ako se preseku, mogu da usmrte ptića.
Kada je Đole najpre prodisao, pa zatim ojačao i uspeo da se «iskoprca» iz jajeta, nastao je novi problem. Veterinari nisu uspeli da iz utrobe roditelja dobiju stomačnu kiselinu pomoću koje pripremaju meso - tako da bude nalik crkotini kojom se ove ptice hrane.
«Bio nam je potreban stalni izvor prirodnih enzima. Odlučili smo da taj prirodni izvor bude čovek. Na sreću, lekar sam i imam prijatelje na hirurgiji, tamo se svakodnevno rade operacije tankog creva. Na tankim crevima se pravi ta takozvana ileostoma, gde se oslobađa sadržaj tankih creva. Sada svakog dana jedna službenica zoo vrta ide na hirurgiju, oni joj daju kesu sa tim sadržajem iz ileostome, koji je pun enzima», objašnjava Stanojević.
«Mi uzimamo taj sadržaj, prelivamo preko seckanog mesa, sačekamo par sati da se to malo usmrdi, da počne varenje, i mali, kada to jede, oseća se kao da je došao u 'Ritz', u francuski restoran...» priča čovek koji je došao do ove genijalne ideje.
Beloglavi sup polako izumire. To je vrsta lešinara iz reda dnevnih grabljivica. U Srbiji svojevremeno nije bio popularna ptica, a zatim su se proširile netačne glasine da može veoma skupo da se proda, pa je, što zbog sujeverja, što zbog ljudske gramzivosti, postao žrtva lova i trovanja. Danas je, naravno, pod zaštitom države i prava je retkost videti ga u prirodi.
Ova ugrožena vrsta nekada je u velikim brojevima nastanjivala oblasti od Indije na istoku, preko Arabijskog poluostrva, Roga Afrike, Male Azije, Balkanskog i Apeninskog poluostrva, Korzike, pa sve do Maroka, Španije i Portugala na zapadu. Sada je na svim tim prostorima ugrožen.
Osim u Srbiji, u širem regionu beloglavih supova ima još samo u Hrvatskoj, Grčkoj i Italiji.
U Srbiji živi u dolini reka Uvac (250 ptica), Trešnjevke (osam ptica) i nekolicina u dolini Mileševke. Njegovom izumiranju najviše je doprinela promena načina na koji se u Srbiji gaji stoka – sve ređe je nailazio na svoj glavni izvor hrane: lešine ovaca i goveda; jer se stoka sada bolje čuva prilikom paše, kao i zbog napretka u veterini.
(Milica Mančić/MONDO)
Doktor medicine Dušan Stanojević, volonter u zoo vrtu, objasnio je TV ekipi Monda koliko je truda uloženo da Đole uopšte ugleda svetlost dana. Majušnog beloglavog supa i njegovog najboljeg prijatelja i lekara možete upoznati u video prilogu:
«U zoološkim vrtovima, beloglavi supovi često dobiju kanibalistički nagon, pa roditelji pojedu mladunca. Zato smo dan-dva pred izleganje uzeli jaje iz gnezda i stavili ga u inkubator da sačekamo da prokljuca», priča Stanojević.
Iz nekog razloga, poslednje dve godine mladunci nisu imali snage da prokljucaju ljusku, pa su se ugušili. Zato su Stanojević i ekipa veterinara ove godine odlučili da pomognu Đoletu da ugleda svetlost dana: šmirglali su ljusku da bude tanja. Ali ni to nije pomoglo. Na kraju su ipak morali da je probuše, što je rizičan posao. Ljuska mora da se probije baš na mestu gde se nalazi kljun, jer je ostatak jajeta sa unutrašnje strane prožet krvnim sudovima koji, ako se preseku, mogu da usmrte ptića.
Kada je Đole najpre prodisao, pa zatim ojačao i uspeo da se «iskoprca» iz jajeta, nastao je novi problem. Veterinari nisu uspeli da iz utrobe roditelja dobiju stomačnu kiselinu pomoću koje pripremaju meso - tako da bude nalik crkotini kojom se ove ptice hrane.
«Bio nam je potreban stalni izvor prirodnih enzima. Odlučili smo da taj prirodni izvor bude čovek. Na sreću, lekar sam i imam prijatelje na hirurgiji, tamo se svakodnevno rade operacije tankog creva. Na tankim crevima se pravi ta takozvana ileostoma, gde se oslobađa sadržaj tankih creva. Sada svakog dana jedna službenica zoo vrta ide na hirurgiju, oni joj daju kesu sa tim sadržajem iz ileostome, koji je pun enzima», objašnjava Stanojević.
«Mi uzimamo taj sadržaj, prelivamo preko seckanog mesa, sačekamo par sati da se to malo usmrdi, da počne varenje, i mali, kada to jede, oseća se kao da je došao u 'Ritz', u francuski restoran...» priča čovek koji je došao do ove genijalne ideje.
Beloglavi sup polako izumire. To je vrsta lešinara iz reda dnevnih grabljivica. U Srbiji svojevremeno nije bio popularna ptica, a zatim su se proširile netačne glasine da može veoma skupo da se proda, pa je, što zbog sujeverja, što zbog ljudske gramzivosti, postao žrtva lova i trovanja. Danas je, naravno, pod zaštitom države i prava je retkost videti ga u prirodi.
Ova ugrožena vrsta nekada je u velikim brojevima nastanjivala oblasti od Indije na istoku, preko Arabijskog poluostrva, Roga Afrike, Male Azije, Balkanskog i Apeninskog poluostrva, Korzike, pa sve do Maroka, Španije i Portugala na zapadu. Sada je na svim tim prostorima ugrožen.
Osim u Srbiji, u širem regionu beloglavih supova ima još samo u Hrvatskoj, Grčkoj i Italiji.
U Srbiji živi u dolini reka Uvac (250 ptica), Trešnjevke (osam ptica) i nekolicina u dolini Mileševke. Njegovom izumiranju najviše je doprinela promena načina na koji se u Srbiji gaji stoka – sve ređe je nailazio na svoj glavni izvor hrane: lešine ovaca i goveda; jer se stoka sada bolje čuva prilikom paše, kao i zbog napretka u veterini.
(Milica Mančić/MONDO)
