Ljudi širom planete gledali su Feliksa Baumgartnera kako izlazi iz kapsule i stoji nekoliko sekundi, pre nego što se "baca" na Zemlju. MONDO je proverio kako bi "običan smrtnik" završio da nešto slično pokuša...
Milioni ljudi bez daha posmatrali su skok ovog hrabrog čoveka, koji nas jesve zadivio svojom hrabrošću, a mnogi od nas su pomislili “uh, pa ovo bih i ja probao”, ali pored hrabrosti i miliona dolara neophodno je i savršeno poznavanje ne jedne, već nekoliko nauka.
Upravo za sve nas laike, koji smo Feliksa gledali otvorenih usta dok se brzinom većom od zvuka padao ka zemlji, pitali smo one koji “znaju znanje” šta je to on u stvari uradio, kako mu je uspeo i zašto mi ne možemo da letimo kao on…
Na naše pitanje šta bi bilo da je Feliks na “ivicu svemira” sa sobom poneo, recimo dinju i pustio je da padne ka zemlji, jedan profesor fizike je umalo pao sa stolice od smeha, ali se brzo pribrao i objasnio…
"Ljudi su oduvek želeli da lete. Uglavnom su balonom pokušavali da se vinu iznad oblaka. Pre Kitindžerovog i Feliksovog skoka, bilo ih je još nekoliko. Ali tada nije bilo ovakve tehnologije, pa se dešavalo da se ljudi smrznu gore, jer su temperature već na 10 kilometara od Zemlje oko minus 50 stepeni. I onda padaju kao ledenice“, ispričao nam je profesor Mlađan Ćurić sa Fakulteta za meteorologiju i fiziku.
"Što se tiče dinje, ona bi nestala u magli stratosfere, jer bi padala većom brzinom od Feliksove. Isto se dešava i kada padne meteor, znate onaj kada pomislite želju.“
Profesor nam je objasnio da se u jednom trenutku dok se Feliks penjao na zadatu visinu, moglo videti kako mu lice crveni, zbog pritiska, a „svemirski skakač“ je to potvrdio na konferenciji za novinare, nakon skoka.
"Imao sam osećaj da će mi oči eksplodirati“, rekao je Baumgartner, jer kada je počeo da se nekontrolisano vrti, postao je svestan da će krv mu “pojuriti” u glavu i da može da umre.
Ćurić kaže da je to normalno, obzirom na pritisak koji vlada daleko iznad atmosferskog omotača, ali da su naučnici uspeli da naprave odelo koje to delimično sprečava.
I on, kao i Feliksov tim kažu da opasnost uvek postoji, ali da je njegov skok, skoro u potpunosti bio kontrolisan od strane ekipe koje je sedela u komandnom centru u Rozvelu, na čelu sa Džonom Kitindžerom, koji je poslao poseban pozdrav sa srednjim prstom svima onima koji su mislili da će se Baumgartnerovo telo da se raspadne tokom probijanja zvučnog zida.
Kapsula koja je Feliksa vinula u “svemir” godinama je testirana, kao i balon, najveći napravljen ikada. Upravo za sve nas laike, koji smo Feliksa gledali otvorenih usta dok se brzinom većom od zvuka padao ka zemlji, pitali smo one koji “znaju znanje” šta je to on u stvari uradio, kako mu je uspeo i zašto mi ne možemo da letimo kao on…
Na naše pitanje šta bi bilo da je Feliks na “ivicu svemira” sa sobom poneo, recimo dinju i pustio je da padne ka zemlji, jedan profesor fizike je umalo pao sa stolice od smeha, ali se brzo pribrao i objasnio…
"Ljudi su oduvek želeli da lete. Uglavnom su balonom pokušavali da se vinu iznad oblaka. Pre Kitindžerovog i Feliksovog skoka, bilo ih je još nekoliko. Ali tada nije bilo ovakve tehnologije, pa se dešavalo da se ljudi smrznu gore, jer su temperature već na 10 kilometara od Zemlje oko minus 50 stepeni. I onda padaju kao ledenice“, ispričao nam je profesor Mlađan Ćurić sa Fakulteta za meteorologiju i fiziku.
"Što se tiče dinje, ona bi nestala u magli stratosfere, jer bi padala većom brzinom od Feliksove. Isto se dešava i kada padne meteor, znate onaj kada pomislite želju.“
Profesor nam je objasnio da se u jednom trenutku dok se Feliks penjao na zadatu visinu, moglo videti kako mu lice crveni, zbog pritiska, a „svemirski skakač“ je to potvrdio na konferenciji za novinare, nakon skoka.
"Imao sam osećaj da će mi oči eksplodirati“, rekao je Baumgartner, jer kada je počeo da se nekontrolisano vrti, postao je svestan da će krv mu “pojuriti” u glavu i da može da umre.
Ćurić kaže da je to normalno, obzirom na pritisak koji vlada daleko iznad atmosferskog omotača, ali da su naučnici uspeli da naprave odelo koje to delimično sprečava.
I on, kao i Feliksov tim kažu da opasnost uvek postoji, ali da je njegov skok, skoro u potpunosti bio kontrolisan od strane ekipe koje je sedela u komandnom centru u Rozvelu, na čelu sa Džonom Kitindžerom, koji je poslao poseban pozdrav sa srednjim prstom svima onima koji su mislili da će se Baumgartnerovo telo da se raspadne tokom probijanja zvučnog zida.
Međutim, njegovi prethodnici su još 1783. godine pokušali da urade nešto slično, ali su se nebu pod oblake peli u običnoj pletenoj korpi i balonu “punom zakrpa”.
Svaki njihov pokušaj završavao se u najmanju ruku katastrofalno, a tek početkom šezdesetih obavljeni su prvi uspešni slobodni padovi sa visina u kojima se krv ledi za manje od nekoliko sekundi, oči ispadaju, a telo pretvara u “svemirsku kašu”.
Američki fizičari komentarišu da toplota koja je bila oko Feliksa dok je padao, mogla da se meri sa toplotom koju proizvodi ravno 200 fenova za sušenje kose.
Bez obzira na sve opasnosti koje su mu pretile, svi smo mogli da vidimo na snimku kako je Feliks ostao miran tokom leta i kako uopšte nije nervozan, “kao tigar koji je jedva čekao da napusti kavez”.
(MONDO)
