Holanđanin Vajnad Bun prepešačio je više od pola Evrope i stigao do Banjaluke, odakle je nastavio svoj put. Ovo je priča o njemu.
Jeste li se ikada zapitali šta bi vam sve trebalo da obiđete Evropu?
Odgovor je - par patika, nešto odeće, telefon i gitara!
Zvuči neverovatno, ali da je to moguće dokazuje primer Vajnanda Buna, 36-godišnjeg Holanđanina kojeg smo sreli u Banjaluci na njegovom proputovanju od Lajdena u Holandiji do Istanbula u Turskoj.
Na ovu avanturu krenuo je peške 11. septembra 2010. godine, a završiće ga 21. septembra kada stigne u Istanbul na mirovnu konferenciju humanitarne organizacije "Masterpeace", čiji je član i koja se zalaže za igradnju mira i zajedništva.
Bun svaki dan u proseku prepešači 20, 30 kilometara upoznajući nove predele i nove ljude sa ciljem koji je sebi postavio pre gotovo tri godine.
"Ovim želim da pokažem ljudima da bez obzira na nacionalnost, versku pripadnost, boju kože, socijalni ili ekonomski status mogu bilo gde da pronađem pomoć i da mogu da pronađem ljude koji su voljni da mi pruže prenoćište", počeo je Bun priču za MONDO.
Među neophodnim stvarima za put nabrojali smo i telefon, a to nije nimalo slučajno, objašnjava sam Bun.
"U jednom svom božićnom govoru naša kraljica je rekla da socijalne mreže otuđuju čoveka, da se ljudi distanciraju od drugih, ali to nije istina. Ja želim da dokažem da društvene mreže zbližavaju ljude i da internet može da omogne ljudima i da ne treba da ga posmatramo tako negativno", priča Bun.
Upravo preko društvenih mreža on pronalazi ljude spremne da mu pruže prenoćište, bilo da je reč samo o delu dvorišta u kome će razapeti šator, ili čistom krevetu, pa čak i sobi u motelu ili hostelu.
Svoje impresije, razmišljanja i fotografije sa putovanja deli sa ljudima na Facebook stranici Twalkwithme i istoimenog naloga na Twitteru, a oni mu pružaju podršku, većinom moralnu, ali i konkretnu, nudeći se da budu njegovi sledeći domaćini.
Bilo je i slučajeva kada su mu pomogli i novčano i spasili neprilika poput gospođe koja je na njegov Facebook post: "Ovo stvarno ne valja" (this really sucks) u trenucima kada se u Italiji zatekao bez šatora, sa nedovoljno novca za hostel, u groznim vremenskim prilikama, reagovala tako što mu je sledeći dan poslala 300 evra.
"Bez ljudi koji su na internetu, ja ne bih ovo mogao da radim", kaže Bun, ali ne umanjuje ni pomoć ljudi koje sreće na svom putu.
"Kada sam postavio taj post bio sam u bezizlaznoj situaciji, grmelo je, kiša je padala, nisam imao gde da prespavam jer su mi propali planovi za prenoćište u narednih par dana i rekao sam sebi, ako ću da spavam na kiši idem u kafe da popijem nešto žestoko i da se ugrejem. Ušao sam unutra i upoznao konobara koji je, kada sam mu objasnio ko sam i šta radim, odmah ponudio prenoćište i odveo me u stan kod svojih prijatelja", kaže Bun.
U protekle dve i po godine prepešačio je Holandiju, zatim Francusku od severa do krajnjeg juga, deo Portugala, prešao je celu Španiju, veliki deo Italije, Sloveniju, Hrvatsku i stigao do BiH a u svakoj od ovih zemalja pronalazio je ljude koji su bili spremni da mu pomognu što je upravo i cilj njegove "misije".
Novac za ovaj projekat dobija od donacija, ali kako kaže Bun, ne radi se o velikom iznosu i na raspolaganju ima oko 160 evra mesečno, a klasični sponzor mu je samo kompanija čije patike nosi, koja mu šalje nove patike kada istroši stare.
Putovao je kroz velike gradove ali i najmanja sela i to, kako ističe, sa istim uživanjem.
"Jedina razlika je što u većim gradovima imam internet i lakše mi je da preko društvenih mreža pronađem prenoćište, dok u nekim manjim mestima nema interneta pa se snalazim".
Problema sa komunikacijom nije imao, jer kaže, ako ne zna jezik, koristi mimiku i to vrlo dobro funkcioniše bilo gde. Ipak, tokom svog putovanja naučio je nekoliko novih jezika.
"Kada sam krenuo govorio sam holandski, engleski i nemački, a sada govorim i španski, italijanski i francuski. Moj stav je da možeš učiti čitav život, a ne samo kao dete. Odrasli ljudi se boje, stide se da pokušaju da govore neki jezik iz straha da će se obrukati. Kada dođem u neku novu zemlju prvih par dana čujem samo 'bla bla bla', ali posle dve nedelje mogu da razlikujem šta je imenica, šta je glagol, a posle šest, sedam meseci taj jezik možeš da govoriš", priča Bun.
Rutu od Holandije do Turske koju je unapred isplanirao prelazi isključivo peške i kaže ne vara.
"Nedavno sam stavio svoju sliku iz Banjaluke na kojoj se vidi da sedim na autobuskom stajalištu i odmah su me pitali da li to koristim autobus (osmeh). Idem samo peške, a ako me neko pozove negde gde nisam planirao, mimo moje rute, uzimao sam prevoz i vraćao se na istu tačku odakle nastavljam peške", objašnjava Bun.
Koliko će ostati u svakom gradu zavisi od ljudi koje upozna i ostalih okolnosti, a najviše je proveo u Lisabonu, čak četiri meseca, pa zatim se još jednom iz Rima vratio u glavni grad Portugala na dva meseca, da bi potom nastavio putovanje iz Rima.
"Lisabon je jedan od gradova za koje mogu da kažem da bih tu mogao da živim. Osim njega, to su možda i Verona, u kojoj sam bio samo pola sata ali mi se čini da bih mogao da ostanem u njoj i Marsej. Njega obično ne vole jer je luka i pun je afričkih doseljenika, ali meni se baš svideo".
Naša stara narodna kaže "što južnije to tužnije", ali prema Bunovim rečima, što više ide na jug to su ljudi opušteniji i otvoreniji.
"U severnoj Evropi ljudi su zatvoreni. Oni se se rukovode principom da svakog dana moraju imati više, da moraju biti bolji, da mora da se vidi taj napredak dok je na jugu drugačije. Ja ne mogu da govorim o tome gde su bolji ljudi, svi ljudi na koje sam nailazio i kod koji sam bio bili su gostoljubivi, ali mogu da kažem npr. da sam, krećući se prema jugu, lakše nalazio prenoćište".
Simpatični Holandanin pre nekoliko dana stigao je u Bosnu i Hercegovinu koja mu se odmah dopala, iako pre ovog putovanja nije mnogo znao o njoj, osim da je tu bio rat, da se desio zločin u Srebrenici koji navodno nisu sprečili njegovi sunarodnici iz miovnih snaga UN i još ponešto.
"Bio sam u Sloveniji i bilo mi je zaista sjajno. Tamo su mi rekli u Bosni će ti biti još bolje, a ja sam pomislio kako je to moguće kad mi je ovde bilo super. Međutim, kada sam došao u Bosnu video sam da su ljudi sjajni. Moj prvi susret sa Bosnom bio je kada sam prešao granicu između Hrvatske i BiH u Kostajnici i uputio se kroz sela. Došao sam u jedno selo u kojem je bilo svega šest kuća i prvo što sam video su ljudi koji peku dve svinje. Kada sam prišao pitao sam mogu li da slikam ovo i samo što sam se okrenuo u rukama su mi se našli pivo, a potom i meso. Jedna žena govorila je engleski i rekla mi je da je reč o rođendanskoj proslavi, i posle su se ređali pivo, meso, pivo, meso... (osmeh). Kasnije su došla i deca iz škole, a pošto uče engleski u školi, poređali su se ispred mene i pričao sam s njima. Pomislio sam ako će ovako biti svo vreme u Bosni biće mi super. Od tog dana ne skidam osmeh sa lica, jer znam da čak i u situaciji nada ne znam gde ću da spavam, znam da mogu bilo kome da se obratim za pomoć ili prenoćište", kaže Bun.
On ističe da ljudi danas imaju predrasude prostorima koji su daleko od njih jer im to serviraju mediji objavljivanjem samo najgorih vesti.
"To je globalni problem. Ljudi se osećaju sigurno kod kuće, na poslu i možda još nekom mestu na kojem provode vreme, a kada otvore novine čitaju vesti o lošim dešavanjima ovde ili onde i onda misle tamo je loše i da je svijet van tog njihovog opasan. Kad sam krenuo pitali su me da li se bojim hoće li me negde izbosti, hoće li mi se nešto desiti, ali ne treba tako razmišljati, to ne vodi ničemu. Svuda ima dobrih ljudi koji ti žele dobro i koji žele da ti pomognu i to je ono što ja želim ovim da pokažem. Najneprijatniji trenutak koji mi se desio tokom ovog putovanja bio je susret sa dva psa u Francuskoj koja su režala na mene kad sam se približavao njihovoj farmi. Sa ljudima nisam imao nikakvih problema", kaže Bun.
Na put je poneo gitaru pa u slobodno vreme, dok se odmara, svira i piše pesme o svom putovanju, a jednu od njih pod nazivom "Every hello is a goodbye to happen" u međuvremenu je postavio na internet i možete je pronaći na kanalu YouTube.
Mnogima će ova pesma delovati kao tužna, ali njen autor je vidi potpuno drugačije, kao i činjenicu da konstantno napušta ljude sa kojima se zbližio.
"U početku mi je bilo mnogo teško da se rastanem od ljudi koje sam upoznao, ali kasnije sam shvatio da to ne treba gledati tragično, jer odlazak dalje znači i upoznavanje novih isto tako sjajnih ljudi", kaže Bun.
Po završetku svog putovanja planira da napiše knjigu, a dok se to ne desi sve zanimljivosti o njegovom pješačenju od Holandije do Turske možete pogledati i na njegovom sajtu www.twalkwithme.eu
Ili još bolje, ukoliko u vašem mestu prepoznate ovog stranca sa kolicima i gitarom, ne libite se da ga pozovete u goste i popričate sa njim, zadovoljstvo će biti obostrano.
