Proslavljeni srpski glumac koji je ove godine napunio 93 godine otkriva sve o vojnim danima!Konor
Glumac Vlasta Velisavljević ekskluzivno za "Kurir" je pričao o sećanjima tokom oslobađanja Beograda i godinama koje su usledile.
"Odmah po oslobođenju Beograda 1944. prešao sam u Crvenu armiju, s kojom sam bio do kraja rata. Bio sam vojnik u 128. ORVB pri 57. armiji Trećeg ukrajinskog fronta, šifra jedinice bila je PP38547. Ovo nisam otkrio ni islednicima u zatvoru na Banjici, koji su me ispitivali posle hapšenja 1950. i odatle poslali na Goli otok. Da sam im ovo rekao, ko zna kako bih prošao," otkriva naš proslavljeni glumac Vlastimir Vlasta Velisavljević (93), koji je pokazao rusko odlikovanje koje je dobio kao veteran Crvene armije. Pokazao je i odličje koje je dobio povodom proslave 60 godina od Staljingradske bitke, na kojoj je bio u Moskvi jer je, kako kaže, vojska s kojom je bi oslobađala Staljingrad, pa su svi koji su ikada prošli kroz tu jedinicu odlikovani.
Vlasta ne želi da govori o detaljima svog vojevanja u Crvenoj armiji, ali otkriva delove priče.
"U Gracu, u Austriji, rastao sam se s crvenoarmejcima, a prema Rusima je sve do danas ostala velika ljubav, koju su i oni pokazali prema meni kada su mi dali ova odlikovanja. U Crvenu armiju sam odmah po oslobođenju prešao iz odeljenja propagande komande grada Beograda, gde sam bio kod kapetana Ljubana Naprte, jednog divnog čoveka koji me je tamo primio u vreme borbi za oslobođenje Beograda.".
On se dobro seća početka borbi za oslobođenje Beograda.
"Trčao sam sa Voždovca, gde sam bio skriven u plastu kukuruzišta, ka Ulici admirala Geprata, gde sam stanovao s roditeljima. Kod Autokomande već su se vodile velike borbe. Uspeo sam da dođem do dvora u Kralja Milana. Dalje nisam mogao. Rusi su tu, kod dvora, imali artiljerijsko oružje, ali i naredbu da sačuvaju grad od rušenja i uništavanja, pa su sve morali da osvajaju na juriš, prsa u prsa. Pored dvora bila je zgrada Avrama Filipovića, trgovca gvožđem koji me je primio u podrum zajedno sa svojom porodicom," kaže Vlasta koji je video i pristizanje Rusa koji su tu morali da stanu.
"Veliki nemački bunker bio je na ulazu u 'Moskvu' s terazijske strane, a i jedan ovako bliže, opet s Terazija, gledao je na Skupštinu. A sve do nje bio je brisan prostor. Ruski oficir je tu, ispred zgrade, čupao kosu, nije mogao da se smiri. Gleda je kako mu vojnici ginu jer moraju na juriš da idu na Nemce, a on ne sme da razvali bunker da ne bi porušio grad. Bili su vični u tim uličnim borbama, jer su u Beograd došli posle Staljingrada, dok su partizani navikli da se bore po šumama. Na juriš su došli do Igumanove palate, koju su osvajali sprat po sprat. A potom su uništili onaj bunker."
Pogledajte MONDO TV sa Vlastom!
Kada je video da je kod kuće sve u redu, otišao je do Doma armije, gde je bila komanda Grada i pitao one iz NOVJ šta može da pomogne, pa su ga poslali u ono propagandno odeljenje, mada kaže da ni tada, ni kasnije nije bio član KPJ.
Setio se Vlasta i kako su crvenoarmejci često pohodili Tašmajdan:
"Gore na raskrsnici Resavske i Bulevara kralja Aleksandra bili su vojnici koji su napuštali položaje i odlazili u rusku crkvu, iz Crkve Svetog Marka. Gledao sam ih kako se krste i ljube krst. Po oslobođenju, zavladala je radost, naše majke i sestre su Rusima, po srpskom običaju, davale so i hleb. Blizu našeg stana grupa njih bila je sa seoskim taljigama, igrali su kozačok, dok se narod okupljao i pokušavao da igra s njima."
Međutim, tog 20. oktobra nije bio kraj mukama Beograđana.
"Ruski demineri su išli od zgrade do zgrade i čistili ih od nemačkih mina. Na svakoj zgradi ostavljali su table s natpisom 'provereno, min njet' uz potpis onoga ko je taj posao obavio. Često sam stajao pred tim tablama i posmatrao ih kao kakvu svetinju. Bio je to znak poštovanja prema njima. I žao mi je što su uništene, trebalo ih je konzervirati i sačuvati," kaže Vlasta, koji je Ruse zavoleo još tridesetih godina kada je Beograd bio pun belogardejaca i, kako kaže, nije bilo razreda u Beogradu u kome nije bio bar jedan Rus. A dolazak Crvene armije samo je potvrdio tu ljubav.
Goli otok je zaradio jer nije hteo da se odrekne druga, pukovnika JNA i staljiniste Dušana Majcena. Vratio se 1953, za to vreme žena ga se odrekla, a rehabilitovan je pre pet godina.
"Posle premijere predstave 'Beton i svici' prišao mi je Aleksandar Ranković, u to vreme veoma moćan, a ja sam mu rekao - Mi smo se već jednom upoznali, ja sam bio u trećem redu kada ste nas obilazili, aludirajući na Goli otok, na šta su me odmah odveli u stranu."
Bio je na Banjici kada je Tito došao u Beograd posle oslobođenja, razvlačio kablove za razglas, kako bi ga čuli svi postrojeni partizani. Sa dvojicom drugova, Vlasta je redovno krao iz nemačkih vagona ugalj, drva, jabuke... i prodavao ih po Beogradu, dok ga 1943. nisu uhvatili i poslali u logor Dortmund Herde, deo Dahau kompleksa.
"Spasao me je jedan majstor, čiji je sin poginuo na frontu, a na koga sam mnogo ličio. On me je izvukao i dao mi propusnicu, pa sam se u proleće 1944. preko NDH vratio u Srbiju. Godinama kasnije otišao sam tamo - na mestu logora Nemci su napravili jezera, jedrilice na njima, idila. Malo dalje pronašao sam staru železničku prugu i deo tunela kojim smo prolazili kada smo radili u fabrici."
