Hrvatska književnica poznata po "britkom umu i preoštrom jeziku" napisala otvoreno pismo pevačici koja je izgubila starateljstvo nad sedmogodišnjim sinom i pružila joj podršku i objašnjenje na sopstvenom primeru!
Pevačica Severina Kojić ovih dana proživljava životnu dramu - njen sin Aleksandar (7) od četvrtka živi s ocem Milanom Popovićem, pevačicinim bivšim partnerom. Severina je izgubila starateljstvo.
Ovim povodom oglasili su se advokati, javne ličnosti koje su pevačici pružile podršku i poručile da se bori za "ono što joj je pod srcem raslo", a danas je i Seve napisala pismo. Ona je sina zamolila da joj oprosti "što nije imala vremena da mu objasni šta se dešava" i poručila "malom Robinu da ga mama Betmen čeka kod kuće".
Sada se oglasila i kontroverzna hrvatska spisateljica, žena bez dlake na jeziku Vedrana Rudan.
Ona je na svom blogu napisala "Otvoreno pismo Severini Kojić", koje vam prenosimo u celosti:
"Poštovana gospođo Kojić!
Vidim, plačete, vidim, čudite se zato jer su vam oteli dete. Ja, manje slavna, prošla sam sličan put.
Davne 1988. godine odlučila sam da napustim muža. Živeli smo u zajedničkoj kući. Na startu mi je dao do znanja da će se za kuću boriti do kraja. Tada nisam znala šta je to “kraj”. Saznala sam 2017.
Dvadeset i devet godina borila sam se da bih mogla doći do dela zajedničke kuće koji je bio uknjižen na moje ime. Srećom, advokat me sve te godine zastupao besplatno. Da sam morala platiti troškove nikad ne bih došla do svog dela. Hvala, Siniša.
Kuću sam napustila s torbicom u ruci.
Deca su ostala s njim jer nismo imali kamo. Nema ko me od suseda, neznanaca i bivših prijatelja nije proglasio “kurvom”. Usudila sam se uzeti život u svoje ruke, krenuti dalje bez njega, izabrati sama svoj put. Unajmila sam stančić u potkrovlju. Preko veze. Niko mi nije hteo iznajmiti stan kad je čuo da imam dvoje dece. Znanci, neznanci, bivši prijatelji, bili su zgroženi što sam otišla s ljubavnikom i "ostavila" decu.
Umesto da ostanem sa zlostavljačem i čekam kad će mi razvaliti glavu. S riječkim Centrom za socijalni rad imala sam vrašku sreću zato jer je moj "slučaj" dobio muškarac. Nikad ga neću zaboraviti. Tada sam naučila, slušajući priče svojih “koleginica” koje su imale manje sreće, da je žena ženi žena.
Čovek mi je spasio život. Rekao mi je, to sam prvi put u životu čula, da imam pravo na izbor, da sam dobra majka, da će deca jednom shvatiti i da nema potrebe da se tako strašno osećam krivom. Osećala sam se krivom što sam deci "razorila život", što sam im oduzela "oca".
Sad već godinama žive opušteno bez njega, nit’ ga čuju, nit’ ga vide, što sam učinila ono što udate, "pristojne" žene i majke ne rade: između novog života i pakla, izabrala sam, ne novi život, nego život. U ono doba, ponoviću, bila je 1988. godina, muškarac koga ostavljaš mogao je odbiti razvod.
Moj je to učinio. Borio se protiv razvoda jer me “voleo”. Na sudu je tražio da se vratim “doma”, njemu i deci, iako je u našem “domu” s njim već živela druga žena. Sutkinja nas je ipak razvela. Po svoje lične stvari, uzela sam odeću, jastuk i pokrivač, otišla sam jednog jutra kad je zrak bio “čist”. Nekoliko dana kasnije usudila sam se otići po metar drva. “Ukrala” sam drva iz vlastitog dvorišta koja sam kupila vlastitim novcem, sin mi je držao stražu. Pevala sam u malom kamionu dok smo prijatelj i ja vozili “ukradeno” prema mom podstanarskom stanu sretna što me nije uhvatio “na delu” i razbio mi glavu.
I danas me neki zbog bega od kuće i "napuštanja" dece koja godinama nisu videla "oca" nazivaju "kurvom". Ne pogađa me to. Znam gde živim, znam da sam dobra majka, znam da imam prekrasnu decu i divno unuče i dobrog muža, znam da sam sretna.
Sretna sam zato jer sam imala hrabrosti boriti se i protiv "suseda" i protiv "prijatelja" i protiv "sistema". Niko u ovoj zemlji nije na strani žene. Kako je bilo pred četrdeset godina, tako je i ostalo. Danas je još gore jer se i Crkva uključuje u lov na "kurve".
Gospođo Kojić! Čemu suze? Baš je to ono na što se on pali. Čemu čuđenje presudi? Živimo u Hrvatskoj. Ne znate moć novca?
Ne znate koliko ženska mržnja može biti ogromna kad ženka oseti da bi neka druga ženka mogla odbaciti okove u kojima se ona sama batrga? Gospođo Kojić, kako ne razumete? Svi su protiv vas.
Portali, susedi, tabloidi, sudovi, sistem, žene, žene, žene. Na strani vaših protivnika je i ogroman novac uložen u vaš progon. Gospođo Kojić, vi ste veštica koju treba zgaziti, pretvoriti je u baru suza.
Treba vas uništiti pa vam zauvek oduzeti pravo da viđate sina zato jer ste "ludi". Da ste "normalni" u nekom biste kamenom dvorcu gledali Zadrugu, lakirali nokte i pevali sebi pod bradu.
Gospođo Kojić, kad vas vidim ovako uplakanu pitam se, gde je Severina? Severina koja leti zrakom, Severina koja peva pred hiljadama ljudi, Severina koja ne plače ni kad se čitava ženomrzačka Hrvatska protiv nje digne na noge. Severina!
Odjebite sve te odvratne ženke koje na vas reže. Odjebite i sve napaljene mužjake koji vas mrze jer vas ne mogu ščepati. Odjebite i njega koji ovih dana svršava jer je "pobedio". Ne, nemojte obrisati suze i rastegnuti usta u osmeh zbog mene. Ja sam spašena.
Učinite to zbog nekoliko desetina hiljada Hrvatica koje nisu Severina, a prolaze isto. Održite koncert u Zagrebu! Blistajte i u Ljubljani! Budite Severina, budite velika mama malog Aleksandra koji će jednoga dana na vas biti ponosan, ako dobijete ovu bitku. A dobićete je.
Eto, sestro, nikad vas nisam videla, ne slušam vaše pesme, ne odlazim na vaše koncerte, ali jesam na vašoj strani. Vi ste jedna od nas. Stisnite lepe zube, odjebite suze i krenite u rat protiv zmijurina koje su se prodale za šaku dolara.
