"Ako sam nekog nesvesno ugrozila, kroz suze vam se izvinjavam"

Ona je tada saopštila da čeka da je prime u bolnicu, a dan nakon ove objave, podelila je još jednu u kojoj je pohvalila rad infektivne klinike i svih zaposlenih u njoj.

Danas je i puštena iz bolnice - uz obećenje da će da se izoluje, puštena kući, a objasnila je i kako se trenutno oseća. "Moj medicinski bilans za danas: nemam upalu pluća, uz kiseonik super dišem, dobila sam antibiotike i još nešto, i uz obećanje da ću biti potpuno izolovana i da ću se svakog dana javiti lekaru, a odmah doći pravo u bolnicu ako mi se iole pogorša stanje".

Sada je odgovorila na pitanja koja joj stižu putem društvenih mreža, u kojima prednjače oni o SIMPTOMIMA i TOKU bolesti.

Evo šta je napisala:

"11. marta sam bila sa prijateljem i kolegom u fabrici gde radimo spomenik Đinđiću. Imala sam rukavice i masku, pa sam je ipak malo skidala. Išli smo kolima za i od Novog Sada. Pazili smo se, stajali na razmaku, smejali se mojoj paranoji. Moj prijatelj nije imao nikakve simptome, ja sam kašljala kao magarica, ali ja već mesecima kašljem: od pljuga, od alergije na pseću dlaku, od histerije. 14. marta mi prijatelj javlja da ima mali tempiš, ali da doktor kaze da je od peska u bubregu. Ja tada i dalje nemam nikakvih simptoma. Prethodno sam, sticajem okolnosti, već krenula da radim od kuće, kao i svi moji saradnici.

15. marta prijatelj javlja da tempa više nema. Ja i dalje sedim kod kuče, osim što sam otišla do kanca, koji je prazan i zaključan, da uzmem stvari. Imala sam rukavice i masku. Išla sam i u banku, rukavice i masku na licu, obrisala sam ličnu kartu sredstvom za dezinfekciju pre nego što sam je pružila bankarki, rekla sam joj to. Onda sam otišla pravo kući. Od tada više nisam izlazila.

Idućih dana mom drugu je sve gore. Kulminacija je 18. marta, kada ga, sa obostranom upalom pluća noću hitno primaju na infektivnu, rade test i pozitivan je na covid. Sve vreme su ga telefonski pratili lekari, vadio je krv prema njihovom nalogu, zaštićen.

19. marta meni kreću full on simptomi: niska temperatura, teško disanje, malaksalost kakva se ne da opisati, jedva ustajem iz kreveta. Ne mogu da jedem, nije mi bistra glava, ne vidim izoštreno. Do tada smo imali kućnu izolaciju muž i ja, sada on, kao negativan, prelazi u drugi stan, i dalje pod izolacijom totalnom. Ja sam pozitivna, odlazim u bolnicu. Snimaju mi pluća, daju kiseonik, vade krv, određuju terapiju, malo se izmolimo međusobno da mi je bolje da sam u karantinu kod kuće. Njima neću zauzeti dragoceni krevet, a odgovorna sam i bukvalno ne mrdam iz jedne jednine sobe i kupatila, iako sam poptuno sama u kući. Sve mi stiže do vrata.

Moj prijatelj je od juče na intenzivnoj nezi i teško je. Ja sam kao u nekom napornom snu. Samo tonem. Ne boli me ništa, ne plačem, nije me strah. Prebrojala sam bukvalno sve susrete i svima javila. Laknulo mi je kad sam shvatila da je nastavničko veće na faksu bilo dan pre mog izlaganja zarazi. Pazim na sebe i druge, svima sam pošteno rekla.

Nije me sramota bolesti, ali se ipak, kroz suze izvinjavam. Žao mi je, strašno, ako sam nekog nesvesno ugrozila.

Pazite se ljudi, ne idite nikud, ne raznosite ovo zlo. To je minimum koji, kao društvena bića, možete da uradite.

Hvala svima još jednom, čak i onima što se raduju mojoj nesreći. I to čini jačim", napisala je Biljana.