Pisac romana "Da Vinčijev kod", "Anđeli i demoni" i "Izgubljeni simbol" u ekskluzivnom intervjuu "Novostima" otkrio da je "ljubomoran" na svoju kreaciju Roberta Langdona.
Den Braun (45), autor brojnih bestselera i bivši profesor engleskog jezika počeo je karijeru kao muzičar. Neuspešno, ali opet dovoljno dobro da izda CD "Anđeli i demoni" po kojem jedan od njegovih romana nosi ime.
Proučio je više od stotinu knjiga sa najrazličitijim temama - od tajnih rituala slobodnih masona, drevne organizacije među čijim članovima su bili i osnivači SAD, Džordž Vašington i Bendžamin Frenklin, do najnovijih otkrića na polju noetičke nauke, čiji poklonici veruju da ljudska misao može uticati na svet koji nas okružuje, a koja je okosnica njegovog poslednjeg romana.
"Zbog ogromne količine informacija bilo mi je potrebno toliko mnogo vremena da napišem 'Izgubljeni simbol'", rekao je Braun za "Novosti".
Radnja novog romana odvija se u tajnim grobnicama i tunelima Vašingtona i prati Braunovog junaka Lengdona dok pokušava da spasi prijatelja. Reč je o visokorangiranom masonu koga juri tetovirani manijak, opsednut željom da otkrije duboko skrivene tajne koje pružaju neslućenu moć. O njegovoj strasti da piše o masonima, njihovim obredima inicijacije i tajnama koje čuvaju, Braun kaže: "Živimo u svetu u kojem se ljudi međusobno ubijaju oko pitanja boga, i toga čija je verzija tačna. Masoni u svoje redove prihvataju hrišćane, muslimane, Jevreje, hinduse, budiste, pa čak i one koji i ne znaju kako da nazovu svoju religiju. Od njih traže da se ponašaju kao braća, da stanu rame uz rame i kažu: 'Hajde da zaboravimo semantiku, da ne brinemo o tome kako nazivamo boga. Hajde da ga jednostavno zovemo Veliki tvorac univerzuma i složimo se da svi verujemo u neku višu silu'. Divim se toj univerzalnosti i otvorenosti duha. Oduvek su me zanimala tajna društva, naročito masoni koji imaju vrlo zanimljive tajne rituale. Na početku romana sam opisao jedan takav ritual".
Masona je bilo i u njegovoj porodici. "Sada ne, ali u prethodnoj generaciji ih je bilo mnogo. U stvari, to se može reći za mnoge Amerikance. Krajem 19. i početkom 20. veka masoni su bili veoma, veoma moćni. Mnogi su bili masoni".
Što se tiče njegovih romana, uvek su izazivali kontroverzu. Vatikan je osudio njegov roman "Da Vinčijev kod" rečima da "pokušava da diskredituje i oslabi hrišćanstvo", tako da je uvek postavljano pitanje "koliko ima istine u njegovim romanima"?
"Sve što ima veze sa naukom je istinito, sve lokacije su prave. Zaista postoji Centar za podršku Smitsonovom muzeju u kojem se nalaze ogromna lignja, meteorit, vet pod, pod pet i sve to. Sve lokacije, zgrada na Kapitol hilu i spomenik Vašingtonu, sva ta različita mesta zaista postoje. Svi opisani rituali su stvarni, kao i istorija masona. Međutim, ne postoji osoba koja se zove Piter Solomon. On nije imao sina Zakarija koji je završio u zatvoru. Svi likovi su izmišljeni ali svet u kojem se kreću je stvaran. Ne čitam mnogo beletristiku, jer želim da što više naučim o stvarnom svetu. Zato pišem knjige iz kojih ću i sam nešto naučiti".
Radnja novog romana je, umesto u Pariz ili Italiju, odnosno Vatikan, smeštena u Vašington.
"Želeo sam da napišem knjigu koju bih i sam poželeo da pročitam. Za mene, Vašington poseduje istu draž kao Pariz ili Rim. Vašington ima divnu arhitekturu, hramove, katedrale, tunele, kripte... Sama činjenica da se sve to nalazi u jednoj relativno mladoj zemlji kao što su SAD, čini ga još uzbudljivijim i šokantnijim. Iz prvih izveštaja koje dobijam iz inostranstva od ljudi koji su pročitali 'Izgubljeni simbol' vidim da to i njih šokira i uzbuđuje. Da sve deluje egzotičnije upravo zato što se dešava izvan Evrope".
Den priznaje da je "delić sebe" utkao u glavnog junaka Roberta Langdona i da bi voleo da bude kao on.
" Mislim da je Lengdon čovek kakav bih ja želeo da mogu da budem. Mnogo je pametniji od mene, njegov život je daleko zanimljiviji, hrabriji je od mene. Ali, naša zajednička strast su simboli, antička istorija, misticizam. Svojevremeno mi je neko postavio slično pitanje i ja sam odgovorio: ' Pa, znate, Lengdon je mnogo pametniji od mene'. Ta žena mi je tada odgovorila: 'Kako je to moguće kada ste sve što on izgovara vi morali da smislite? Kako je onda on pametniji od vas?' Morao sam da joj predočim da kada Lengdon posmatra neku sliku i kao iz rukava sipa najrazličitije podatke o njoj, meni je trebalo dva dana da istražujem da bih taj deo napisao. Dakle, on jeste mnogo pametniji od mene. Ali, zabavno je pisati o njemu".
Na kraju, Braun je otkrio i da li je religiozan. "Sebe smatram duhovnim bićem. Kada razmišljam o sebi uvek mislim da tu sav posao još nije završen. Svaki dan donosi nešto novo, a kada pišete romane kao što su 'Da Vinčijev kod', 'Anđeli i demoni' i sada 'Izgubljeni simbol' morate mnogo da razmišljate i učite o religiji, duhovnosti i istoriji misli. Kada bi ono što sam naučio mogao da sabijem u samo jednu ideju rekao bih da, uprkos postojanju naizgled sasvim različitih religija, svi verujemo u isto. Zaista me zapanjuje činjenica da smo spremni da ratujemo i da se opterećujemo predrasudama zato što jedni boga nazivaju ovako a drugi onako. Na kraju krajeva, sada se krećemo ka univerzalnoj duhovnosti. Videćemo šta će se dogoditi, ali nadam se da ćemo dovoljno sazreti da shvatimo da svi, manje više, verujemo isto. Bez obzira na kom kraju planete se nalazili ili kojim jezikom govorili, svi imamo ista nadanja, snove i želje. Religija je, u suštini, plod naše želje za redom u haotičnom univerzumu. Svi smo došli sa nešto drugačijom pričom, ali sve one služe istom cilju.
(MONDO)
Proučio je više od stotinu knjiga sa najrazličitijim temama - od tajnih rituala slobodnih masona, drevne organizacije među čijim članovima su bili i osnivači SAD, Džordž Vašington i Bendžamin Frenklin, do najnovijih otkrića na polju noetičke nauke, čiji poklonici veruju da ljudska misao može uticati na svet koji nas okružuje, a koja je okosnica njegovog poslednjeg romana.
"Zbog ogromne količine informacija bilo mi je potrebno toliko mnogo vremena da napišem 'Izgubljeni simbol'", rekao je Braun za "Novosti".
Radnja novog romana odvija se u tajnim grobnicama i tunelima Vašingtona i prati Braunovog junaka Lengdona dok pokušava da spasi prijatelja. Reč je o visokorangiranom masonu koga juri tetovirani manijak, opsednut željom da otkrije duboko skrivene tajne koje pružaju neslućenu moć. O njegovoj strasti da piše o masonima, njihovim obredima inicijacije i tajnama koje čuvaju, Braun kaže: "Živimo u svetu u kojem se ljudi međusobno ubijaju oko pitanja boga, i toga čija je verzija tačna. Masoni u svoje redove prihvataju hrišćane, muslimane, Jevreje, hinduse, budiste, pa čak i one koji i ne znaju kako da nazovu svoju religiju. Od njih traže da se ponašaju kao braća, da stanu rame uz rame i kažu: 'Hajde da zaboravimo semantiku, da ne brinemo o tome kako nazivamo boga. Hajde da ga jednostavno zovemo Veliki tvorac univerzuma i složimo se da svi verujemo u neku višu silu'. Divim se toj univerzalnosti i otvorenosti duha. Oduvek su me zanimala tajna društva, naročito masoni koji imaju vrlo zanimljive tajne rituale. Na početku romana sam opisao jedan takav ritual".
Masona je bilo i u njegovoj porodici. "Sada ne, ali u prethodnoj generaciji ih je bilo mnogo. U stvari, to se može reći za mnoge Amerikance. Krajem 19. i početkom 20. veka masoni su bili veoma, veoma moćni. Mnogi su bili masoni".
Što se tiče njegovih romana, uvek su izazivali kontroverzu. Vatikan je osudio njegov roman "Da Vinčijev kod" rečima da "pokušava da diskredituje i oslabi hrišćanstvo", tako da je uvek postavljano pitanje "koliko ima istine u njegovim romanima"?
"Sve što ima veze sa naukom je istinito, sve lokacije su prave. Zaista postoji Centar za podršku Smitsonovom muzeju u kojem se nalaze ogromna lignja, meteorit, vet pod, pod pet i sve to. Sve lokacije, zgrada na Kapitol hilu i spomenik Vašingtonu, sva ta različita mesta zaista postoje. Svi opisani rituali su stvarni, kao i istorija masona. Međutim, ne postoji osoba koja se zove Piter Solomon. On nije imao sina Zakarija koji je završio u zatvoru. Svi likovi su izmišljeni ali svet u kojem se kreću je stvaran. Ne čitam mnogo beletristiku, jer želim da što više naučim o stvarnom svetu. Zato pišem knjige iz kojih ću i sam nešto naučiti".
Radnja novog romana je, umesto u Pariz ili Italiju, odnosno Vatikan, smeštena u Vašington.
"Želeo sam da napišem knjigu koju bih i sam poželeo da pročitam. Za mene, Vašington poseduje istu draž kao Pariz ili Rim. Vašington ima divnu arhitekturu, hramove, katedrale, tunele, kripte... Sama činjenica da se sve to nalazi u jednoj relativno mladoj zemlji kao što su SAD, čini ga još uzbudljivijim i šokantnijim. Iz prvih izveštaja koje dobijam iz inostranstva od ljudi koji su pročitali 'Izgubljeni simbol' vidim da to i njih šokira i uzbuđuje. Da sve deluje egzotičnije upravo zato što se dešava izvan Evrope".
Den priznaje da je "delić sebe" utkao u glavnog junaka Roberta Langdona i da bi voleo da bude kao on.
" Mislim da je Lengdon čovek kakav bih ja želeo da mogu da budem. Mnogo je pametniji od mene, njegov život je daleko zanimljiviji, hrabriji je od mene. Ali, naša zajednička strast su simboli, antička istorija, misticizam. Svojevremeno mi je neko postavio slično pitanje i ja sam odgovorio: ' Pa, znate, Lengdon je mnogo pametniji od mene'. Ta žena mi je tada odgovorila: 'Kako je to moguće kada ste sve što on izgovara vi morali da smislite? Kako je onda on pametniji od vas?' Morao sam da joj predočim da kada Lengdon posmatra neku sliku i kao iz rukava sipa najrazličitije podatke o njoj, meni je trebalo dva dana da istražujem da bih taj deo napisao. Dakle, on jeste mnogo pametniji od mene. Ali, zabavno je pisati o njemu".
Na kraju, Braun je otkrio i da li je religiozan. "Sebe smatram duhovnim bićem. Kada razmišljam o sebi uvek mislim da tu sav posao još nije završen. Svaki dan donosi nešto novo, a kada pišete romane kao što su 'Da Vinčijev kod', 'Anđeli i demoni' i sada 'Izgubljeni simbol' morate mnogo da razmišljate i učite o religiji, duhovnosti i istoriji misli. Kada bi ono što sam naučio mogao da sabijem u samo jednu ideju rekao bih da, uprkos postojanju naizgled sasvim različitih religija, svi verujemo u isto. Zaista me zapanjuje činjenica da smo spremni da ratujemo i da se opterećujemo predrasudama zato što jedni boga nazivaju ovako a drugi onako. Na kraju krajeva, sada se krećemo ka univerzalnoj duhovnosti. Videćemo šta će se dogoditi, ali nadam se da ćemo dovoljno sazreti da shvatimo da svi, manje više, verujemo isto. Bez obzira na kom kraju planete se nalazili ili kojim jezikom govorili, svi imamo ista nadanja, snove i želje. Religija je, u suštini, plod naše želje za redom u haotičnom univerzumu. Svi smo došli sa nešto drugačijom pričom, ali sve one služe istom cilju.
(MONDO)
