Srpski reper Mihajlo Veruović, poznatiji kao Vojaž, jednom prilikom govorio je o odrastanju i svom ocu MIlanu Veruoviću, nekadašnjem telohranitelju Zorana Đinđića.
Milan Veruović, nekadašnji telohranitelj Zorana Đinđića gostovao je u specijalnom izdanju emisije "Lično sa Petrom Latinovićem" povodom 20 godina od ubistva srpskog premijera. Ovom prilikom govorio je o brojnim nepoznanicama domaćoj javnosti, a njegov sin Mihajlo, inače poznat u svetu muzike kao Vojaž, svojevremeno je izneo i priču iz svog ugla.
Vojaž je danas jedan od najuspešnijih srpskih repera, a malo ko zna da je ubistvo srpskog premijera zauvek obeležilo njegov život, ali i odrastanje van granica Srbije za koje kaže da je bilo "traumatično". Nakon atentata se cela porodica naglo preselila u Francusku.
"Kada je moj otac bio ranjen, moja porodica i ja smo morali da bežimo u Francusku. Kao dete sam proživeo stvari koje mogu da se vide samo na filmu i to je traumatično iskustvo za jednog klinca. U Srbiju sam se vratio kada sam imao osam godina. Prošao sam pakao od života i trebalo mi je mnogo vremena da se uklopim sa svojim vršnjacima, koji nisu mogli da razumeju kroz šta sam prošao. Ne želim od sebe da pravim žrtvu, ali sam uvek bio kao neki čudak i crna ovca u društvu", rekao je Vojaži dodao da se tada zarekao da će biti uspešan:
"Jedan od razloga za moj uspeh je inat. Radio sam mnogo više od drugih, ali zato sam uspeo", istakao je on svojevremeno za Informer.
Ispričao je i da je njegovim roditeljima pretila mafija:
"Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno", počeo je Vojaž svoju životnu priču i dodao da roditelji ni u jednom trenutku nisu dozvolili da to utiče na njegovog brata i njega.
"Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće, jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve", rekao je Vojaž.
Potom je otkrio da su se njegovi roditelji u početku u Francuskoj teško snalazili, ali da su se brzo prilagodili novoj sredini i uslovima života.
"Nisu govorili ni engleski, ni francuski. Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj... Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe", kaže Vojaž, koji je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina, a on mu je rekao da ga je "ujela žaba". Kasnije, kada je porastao, shvatio je šta se zaista dogodilo.
POSLE UBISTVA ĐINĐIĆA SMO MORALI DA POBEGNEMO U FRANCUSKU! Vojaž o ocu Milanu i odrastanju - "Pretila nam je MAFIJA!"
Od ubistva Zorana Đinđića prošlo je 20 godina, a na dan svake godišnjice Vojažov otac oseća posebnu tugu.
"Znam da je posao telohranitelja radio iz srca. Ispričao mi je mnogo zanimljivih anegdota i situacija koje je doživeo dok je bio telohranitelj, ali ne mogu da ih iznosim u javnost. Na svaku godišnjicu atentata mom ocu se vrate sećanja na taj dan i rastuži se. Sa Zoranom je proveo dosta vremena i imali su zajedničke ciljeve za koje su se borili. Tog 12. marta za mog oca nije umrla samo jedna osoba i dobar prijatelj, već ceo ideal i vizija u koju su verovali", kaže Mihajlo, koji se s porodicom posle izvesnog vremena, kada su se stišale stvari i opasnost prošla, vratio u Srbiju.
"Roditelji nisu želeli da brat i ja odrastamo kao Francuzi, već kao Srbi. Kada su shvatili da možemo da budemo sigurni u gradu u kom smo se rodili, vratili smo se u Beograd. Brat i ja smo 2007. godine upisali Osnovnu školu 'Kralj Aleksandar I', on drugi, ja prvi razred. Bio sam odličan đak, voleo sam sve predmete sem fizike. Od brata se nisam razdvajao, imali smo isto društvo kao i danas. Do šestog razreda sam bio miran kao bubica, a onda, kada sam ušao u pubertet, postao sam buntovan. Potukao sam se milion puta. Nikada nisam započinjao prvi, ali sam se bez razmišljanja branio. Nikad nisam dozvoljavao nikome da me ponizi. Još kao malom otac mi je govorio: 'Ako ne odbraniš čast, nemoj da se vraćaš kući'. Od tada su mi čast i obraz na prvom mestu."
POSLE UBISTVA ĐINĐIĆA SMO MORALI DA POBEGNEMO U FRANCUSKU! Vojaž o ocu Milanu i odrastanju - "Pretila nam je MAFIJA!"
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
