Pevač Aco Pejović izneo je detalje iz jednog od najtežih perioda u svom životu.
Pevač Aco Pejović svojevremeno je ispričao detalje velike i teške borbe za život i zdravlje koju je vodila njegova supruga od trenutka kada joj je pukla aneurizma.
"Bilja nije ni znala da ima aneurizmu. Ja do tad nisam ni znao šta je to. A to je zapravo jedan balon koji se javi na krvnom sudu. Neko ima urođen, nego ga stekne vremenom zbog načina života. Ona je imala urođene te dve aneurizme sa leve i desne strane na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela. I tog dana sam je zvao i ona se ne javlja. Kasnije vidim poziv od Andrije Miloševića. Rekao mi je da je Biljani pozlilo. Nisu mogli nikog drugog da nađu pa su zvali njega jer znaju da se mi družimo i znamo i onda ga je neko ko ga je znao sa tog fakulteta okrenuo. Onda su je odveli u hitnu. Ona je pala u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje. Hitna pomoć je došla i onda su je odveli", rekao je on on emisiji "Preživeli".
Aco je opisao kako je izgledala ta noć kada su je primili.
"Drže je na tom stolu, mi čekamo šta će biti a onda gledaš kako na svakih 20 minuta iznose po jedno telo u onoj crnoj kesi. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Prolazi mi da će izaći i da će i meni reći – to je to. Pošto imam puno prijatelja doktora, te večeri sam zvao razne ljude i javio mi se srećom moj drug dr Zoran Remetić. On je odmah došao. Uveli su me u tu prostoriju i doktorka mi objašnjava kako bi ona, da se ona pita, ostavila Biljanu da je prati do ujutru. Bila je mlada, i ne zameram joj to. To da smo uradili to bi bilo sto posto kobno za nju jer njoj je pukla aneurizma. A kad aneurizma pukne mora odmah operacija. Onda je meni Zoki rekao da će zvati prijatelja sa neurohirurgije i da bi voleo da ona ode tamo. Inače, posle su mi rekli da kad pukne aneurizma od 1.000 jedna osoba preživi. Zoran tada zove prof. Goran Tasića sa neurohirurgije. To je bila već ponoć. Prof. Tasić dolazi. To ne mogu da zaboravim, cela srpska estrada je te večeri bila uz mene u bolnici. Bilo je 150-200 ljudi, a 70 posto je bilo sa estrade. Prof. Tasić vodi Biljanu na operaciju i zove moju decu da vide majku, jer to je možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija. Mi smo ostali do ranih jutarnjih sati. Završila se operacija. I sada je ona u nekoj vrsti kome. Leži, obrijane glave, sa rezovima. E sad treba doći kući i objasniti klincima. Sednem i zagrlim ih i kažem im – možemo da ostanemo bez mame. Kad sam ih smestio u krevet, onda sam otišao u spavaću sobu gde krenem da vrištim iz sveg glasa i molim je da ne umre. Molim je da me ne ostavi", ispričao je Aco.
Njena borba je trajala tri meseca, ističe Aco Pejović.
"Svaku noć sam odlazio u bolnicu. Inače mene Biljana uvek zove Milane. I dolazi mi prof. Tasić jednu noć i kaže – ko vam je taj Milan što ga spominje? Pa reko ja sam Milan, ona mene tako zove. Bilja je prvih mesec dana pričala nepovezano. Ljudi koji prežive to ponovo uče da čitaju, da pričaju, da pišu. Ona nije imala tih problema. Ali tih prvih dana pričala je nepovezano a prva stvar koju je tražila su bile cigarete. Borba je bila oko toga. Onda sam joj ja puštao njene omoljene pesme od Dina Merlina. I ona ih je pevala a nije znala gde se nalazi. E onda kad su je spustili na odeljenje kad je povedem do toaleta mi kao onda i zaplešemo. Ali ona se svega toga ne seća. Ona se ta 2-3 meseca u životu ne seća. Svaku noć sam išao da je čuvam. U tom periodu nisam radio, sve sam otkazao. Dok nisam bio siguran da je dobro, dok nije stala na noge nisam počinjao da radim", rekao je Aco i dodao:
"Znaš kako, ljudi kad se to desi onda mole doktore da ne ostanu kriva usta, da ne ostane ovo ili ono. A ja sam prof. Tasića samo zamolio samo da sve uradi samo da ona ostane u životu. Samo da bude živa. I to je to. Ja sam u tom periodu dosta išao u crkvu i jako sam zahvalan Gospodu. Tu sam nekako nalazio mir".
BONUS VIDEO:
(MONDO)
Bilja nije ni znala da ima aneurizmu. Ja do tad nisam ni znao šta je to. A to je zapravo jedan balon koji se javi na krvnom sudu. Neko ima urođen, nego ga stekne vremenom zbog načina života. Ona je imala urođene te dve aneurizme sa leve i desne strane na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela. I tog dana sam je zvao i ona se ne javlja. Kasnije vidim poziv od Andrije Miloševića. Rekao mi je da je Biljani pozlilo. Nisu mogli nikog drugog da nađu pa su zvali njega jer znaju da se mi družimo i znamo i onda ga je neko ko ga je znao sa tog fakulteta okrenuo. Onda su je odveli u hitnu. Ona je pala u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje. Hitna pomoć je došla i onda su je odveli.
Drže je na tom stolu, mi čekamo šta će biti a onda gledaš kako na svakih 20 minuta iznose po jedno telo u onoj crnoj kesi. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Prolazi mi da će izaći i da će i meni reći – to je to. Pošto imam puno prijatelja doktora, te večeri sam zvao razne ljude i javio mi se srećom moj drug dr Zoran Remetić. On je odmah došao. Uveli su me u tu prostoriju i doktorka mi objašnjava kako bi ona, da se ona pita, ostavila Biljanu da je prati do ujutru. Bila je mlada, i ne zameram joj to. To da smo uradili to bi bilo sto posto kobno za nju jer njoj je pukla aneurizma. A kad aneurizma pukne mora odmah operacija. Onda je meni Zoki rekao da će zvati prijatelja sa neurohirurgije i da bi voleo da ona ode tamo. Inače, posle su mi rekli da kad pukne aneurizma od 1.000 jedna osoba preživi. Zoran tada zove prof. Goran Tasića sa neurohirurgije. To je bila već ponoć. Prof. Tasić dolazi. To ne mogu da zaboravim, cela srpska estrada je te večeri bila uz mene u bolnici. Bilo je 150-200 ljudi, a 70 posto je bilo sa estrade. Prof. Tasić vodi Biljanu na operaciju i zove moju decu da vide majku, jer to je možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija.
Mi smo ostali do ranih jutarnjih sati. Završila se operacija. I sada je ona u nekoj vrsti kome. Leži, obrijane glave, sa rezovima. E sad treba doći kući i objasniti klincima. Sednem i zagrlim ih i kažem im – možemo da ostanemo bez mame.
Kad sam ih smestio u krevet, onda sam otišao u spavaću sobu gde krenem da vrištim iz sveg glasa i molim je da ne umre. Molim je da me ne ostavi.
Njena borba je trajala tri meseca. Svaku noć sam odlazio u bolnicu. Inače mene Biljana uvek zove Milane. I dolazi mi prof. Tasić jednu noć i kaže – ko vam je taj Milan što ga spominje? Pa reko ja sam Milan, ona mene tako zove.
Ona je prvih mesec dana pričala nepovezano. Ljudi koji prežive to ponovo uče da čitaju, da pričaju, da pišu. Ona nije imala tih problema. Ali tih prvih dana pričala je nepovezano a prva stvar koju je tražila su bile cigarete. Borba je bila oko toga. Onda sam joj ja puštao njene omoljene pesme od Dina Merlina. I ona ih je pevala a nije znala gde se nalazi. E onda kad su je spustili na odeljenje kad je povedem do toaleta mi kao onda i zaplešemo. Ali ona se svega toga ne seća. Ona se ta 2-3 meseca u životu ne seća. Svaku noć sam išao da je čuvam. U tom periodu nisam radio, sve sam otkazao. Dok nisam bio siguran da je dobro, dok nije stala na noge nisam počinjao da radim.
Znaš kako, ljudi kad se to desi onda mole doktore da ne ostanu kriva usta, da ne ostane ovo ili ono. A ja sam prof. Tasića samo zamolio samo da sve uradi samo da ona ostane u životu. Samo da bude živa. I to je to. Ja sam u tom periodu dosta išao u crkvu i jako sam zahvalan Gospodu. Tu sam nekako nalazio mir.
