Aco Pejović otvorio dušu i ispričo svoju životnu priču, ali i nedaće koje je prošao kao momak i vojnik.
Aco Pejović, koji je napravio besprekornu karijeru, otac je tri prelepe devojke, a skladan brak sa Biljanom sa kojom je romansu počeo još kao momak, čuva daleko od javnosti.
U mladosti je ipak bio nemirnog duha zbog kojeg je upadao u razne neprilike. Tako je sa sedamnaest godina završio je i u zatvoru zbog nelegalnog pokušaja prelaska francuske granice. Na samom početku svoje životne ispoesti govorio je o odrastanju.
"Imao sam ono najbitnije, srećno detinjstvo. Nisam imao sve kao ovi klinci danas, nisam mogao odmah sve da dobijem. Imao sam pažnju, ljubav svoje porodice, bilo je da izađeš van kuće i da jurcaš za loptom, drugačije su se stvari odvijale davnih godina. Bio sam u đačkom domu, imali smo krevete na spratove. Bilo je lepo, bio sam klinac, tamo nikog svog nisam imao, imali smo fiksne telefone i moraš, ako imaš problem, u govornicu da čekaš da se javiš. I one loše stvari koje sam u tim danima proživeo opet bih sve isto", kazao je na početku.
"Imao sam 14 godina i to je za mene negde bio mučan periodu. Bio sam u đačkom domu koji je bio oronuo, hladan, sa sobama gde je bilo po šestoro, sedmoro ljudi i zajednička kupatila. Ali Bože moj, sve zbog muzike", prisetio se Pejović tog perioda, a potom i osećanja koja su ga obuzimala nakon odlaska iz porodičnog doma.
"Nisam plakao ali su mi noći bile teške. U gradu si gde nikoga ne znaš, ali apsolutno nikoga. Stresno je bilo jer sam bio klinac. Treba da se snađeš, da izguraš tu priču zbog koje si došao", rekao je pevač.
Zatvor zbog ilegalnog prelaska
"Želeo sam da odem iz zemlje, i to u Francusku, gde sam imao ujaka. Pošto sam mu godinu dana ranije već bio u poseti i putovao samo sa tadašnjim crvenim pasošem, nisam znao da je u međuvremenu uvedena viza. Sve je išlo po planu dok me na prelazu iz Italije u Francusku nisu izveli iz autobusa, kada su krenule prave Tantalove muke. Prespavao sam na klupi kod carinika i sutradan otišao za Torino u francusku ambasadu u želji da mi daju vizu, ali su me samo izbacili napolje, pa sam vozom probao da stignem do Šanberija, prvog grada u Francuskoj. Međutim, policija me je i tu pronašla, usledilo je privođenje, pa noć u zatvoru, kada su me dugo ispitivali", pričao je.
"Pomislili su da bežim pred zakonom i da sam počinio neko razbojništvo, dok im na kraju nisam objasnio da idem u Francusku zbog nastupa. Ipak, udarili su mi pečat zabrane ulaska od dve godine i deportovali me u Italiju. Tamo sam prenoćio na klupama zajedno sa dva klošara i pitao se da li ću dočekati jutro. Pošto sam neviđeno tvrdoglav, sutradan sam ušao u jedan šinobus koji je prevozio radnike preko granice i rešio da poslednji put pokušam da se domognem Francuske. Čim sam seo, začuo sam pištaljke i video policajce kako trče. Odsekao sam se od straha, ali se ispostavilo da su jurili male Arape koji su krali ćebad iz spavaćih kola. Kada su se vrata voza konačno zatvorila, bio je kraj moje agonije", priseća se harizmatični muzičar, koji je se, uprkos tome što je živeo u Francuskoj, vratio u Jugoslaviju zbog odsluženja vojnog roka.
Prošao golgotu kao vojnik JNA
"U Francuskoj sam se jednom čak zaposlio i na gradilištu, radio sam sedam dana, ali mi je gazda osmog dana uručio kovertu s platom jer sam svaki dan kasnio. Tako se moje lopatanje neslavno završilo (smeh). Iako sam veliki patriota i volim svoju zemlju, nisam imao nameru da idem u vojsku. U to vreme mi se činilo da je to gubljenje vremena, ali sam kasnije, kad sam je odslužio, shvatio da nisam bio u pravu. Vojni rok sam počeo da služim 1990. godine kao vezista. Tamo sam stekao divne prijatelje - Predraga Kovača i Fišu Nedžada. Jednog dana smo se, dok smo pod jednim drvetom pili pivo, jeli napolitanke i pušili „filter 160“, zakleli da ćemo biti kumovi."
"Jednom prilikom neki oficir poslao je mene i kolegu da mu kupimo picu u gradu, ali čim smo sa uniformama JNA ušli u piceriju, počeli su da nas maltretiraju. Terali su nas da se svlačimo i vršimo nuždu na uniformu, da psujemo Tita i Miloševića, a hteli su da nam urežu i zvezdu na čelo. Na svu sreću taj drugar je video da vrata nisu zaključana i uspeli smo da pobegnemo, a mogli smo da se ne vratimo živi. Kad je došlo vreme da krenem kući, mojoj sreći nije bilo kraja", sećao se Aco, kojem je život dvanaest godina kasnije ipak priredio lepo iznenađenje.
"TERALI NAS DA VRŠIMO NUŽDU U UNIFORMI, ZAVRŠIO SAM U ZATVORU!" Životna ispovest Ace Pejovića, prošao GOLGOTU
"Kad smo završili vojsku, razbuktao se taj nesrećni rat, razišli smo se i pogubili kontakte. Jednom sam čak i došao do Nedžadovog broja telefona, ali nisam smeo da ga pozovem. Plašio sam se da ne čujem loše vesti, da mi ne kažu kako više nije među nama. Ipak, dvanaest godina kasnije, jednog dana zvonio mi je telefon. S druge strane je bio Predrag, koji je razgovor počeo rečima: 'E, kume, u petak pravim svadbu i čekam te da dođeš u Foču'. Nisam imao vremena za dvoumljenje, a iako sam vozio neki "audi" s požarevačkim tablicama, odlučio sam da ne razmišljam kako ću kroz Bosnu, već sam kupio poklon i burme i krenuo na veselje. Bio sam srećan i sjajno sam se proveo. Kasnije sam, kad sam imao prvu svirku u Sarajevu, pronašao i Nedžada. On se bavi slikarstvom i ubrzo me je takođe zvao za kuma. Pozvali smo i Predraga i još pamtim kako smo se te večeri družili. I dan-danas se čujemo i viđamo redovno", ispričao je Aco u emisiji "Iz profila".
BONUS VIDEO:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
(MONDO/ K.B.)
