Plaćam cenu jer sam svoja i slobodna: Milica Zarić u podkastu "Nešto moje" o glumi i životu

Glumica Milica Zarić u MONDO podkastu "Nešto moje" otkrila je Kseniji Mijatović da li je teško biti slobodan i svoj u današnje vreme, kako je bilo odrastati sa poznatim ocem i koje njegove lekcije pamti, kao i kako je prihvatila "nesavršenost" koje zapravo donose mir. Pogledajte celu epizodu, a pročitajte njenu ispovest u nastavku teksta!

Život je rad i borba

Kako uđeš u neku ulogu, fenomenološki, emocionalno, psihološki, a kako se zaštitiš? Da li to igranje raznih likova i uloga promeni negde tvoju unutrašnju strukturu ili senzibilitet, ili te pomeri na neki način.

"Ne menja te, ali se produbljuješ, otkrivaš delove sebe za koje nisi znao ili ih osvešćuješ. To je najbolja reč. Dolaziš do nečega o čemu nisi razmišljao. Kada igraš nekog lika, ako se posvetiš, ti zapravo treba da shvatiš zašto neko nešto radi. Da imaš ogromno razumevanje i situacije, i konteksta, istorijskog momenta, da imaš ljubav i mogućnost da shvatiš okolnosti. Treba da voliš ljude, i da ih posmatraš."

"Daću primer, jedne od uloga za koje ranije nisam mogla da imam razumevanje. Džulijen Mur u filmu 'Sati', igra majku koja napušta svoju decu. I prvi put kada sam gledala taj film, bilo mi je bolno i šokantno, nisam mogla da razumem, bila sam ogorčena. Ali uz zrelost, mogu da shvatim i ima onaj deo kada govori da je niko neće razumeti, ali da je bila u smrti i izabrala je život. I kada glumac tako dočara i opravda postupke svog lika, onda nekako i najmračnije stvari možete da razumete."

Da li ti je ta sposobnost da razumeš druge ljude, da razumeš život, pomogla da budeš žena kakva danas jesi?

"Pomoglo ili odmoglo? Ne znam, ja živim ovaj život i ne znam kako bi mi bilo da sam, recimo, psiholog. Nemojmo da zaboravimo da mi ipak živimo u okolnostima i u zemlji koje su dosta turbulentne, ne dve-tri ili desert godina, nego 30 ili 40. Ja se tog 'haj, hu' života osamdesetih i ne sećam, bila sam mala, upisujem srednju školu tačno 1990. godine i onda kreću devedesete, pa dvehiljadite. Ne znam kako je bilo Japancu ili Englezu, sa različitim sudbinama...", rekla je Milica, kćerka slavnog Dragana Zarića, a i njen brat Ivan je poznati glumac.

Ti si upisala Akademiju u Novom Sadu, nakon više odbijanja, u klasi Radeta Markovića. Da li je bilo teško u to vreme preći u drugi grad i kaliti sebe kao glumicu?

"Bilo je izazova, ali ja sam od devete godine išla u dramsku grupu Radio-televizije Beograd. Tata je bio glumac, mama arhitekta, videla sam život sa obe strane. Svaki život je specifičan, sve ima prednosti, mane, lepe i teške trenutke. Nas tri, u klasi sa osam dečaka, odjednom u drugom gradu, a za Srbiju nije uobičajeno da se seliš da studiraš iz Beograda u drugi grad. Nisam mislila da ću sa 18 godina živeti sama. Cimerke, jednosoban stan, a nas četiri. Vreme sve teže, kao i finansijska situacija. Znači, onda te šetnje, tad su bili protesti, zaustavljanje, nastavljanje studiranja, da li će biti ovako. Tako da sam ja ta generacija koja se šeta, evo već 30 godina se šetamo. I ja sa vama isto, evo malo starija Milica. Bilo je izazovno u raznim aspektima, ali sam zahvalna na tome što me je iskalilo."

"Dobila sam čvrstinu, neko iskustvo, da budem spremna za ovaj poziv koji nimalo nije lak. No i život nije nimalo lak. Život je i borba, i rad neprestani, ume da bude svakakav."

Nismo naučeni da se zauzimamo za sebe

Šta je prva pomisao kada se prisetiš oca?

"Životni žar, beskrajna duhovitost, ogromna toplina i ljubav. On je stvarno umeo da voli."

Šta najviše želiš da deca osete od tebe, a da možda nosiš sa očeve strane?

"Učim ih da iskoriste svaki dan, život, da nauče nešto novo, da budu dobri ljudi, da savladaju prepreke i budu srećni. Trudim se da im vrednosti prenesem i primerom kako mi živimo kao par, kao porodica. Svako treba da doprinese svakog dana sebi i porodici. Da li će naučiti da napravi sendvič, ili nešto iz istorije, ili neki treći. Da li će uraditi poslić u kući adekvatan uzrastu, ili naučiti da deli sa drugima. Eto, to se trudim."

Da li ih učiš da se zauzimaju za sebe? Da li ih učiš da se bore za pravdu i na koji način? Da li ih podržavaš da budu hrabri, da istupe?

"Trebalo bi to više da radim, zato što mislim da mene nisu baš do kraja naučili roditelji, ni mene i brata, dovoljno da se zauzimamo, da se borimo za sebe. Da kada nešto uradimo dobro, da kažemo da smo uradili dobro. To je nešto što bih volela da naučim svoju decu, zato što mislim da je to ispravno raditi."

U vremenu u kome smo mi vaspitavane, a razlika je nekoliko godina, samovalidacija nije bila vrednovana. Dakle, nisi smeo da se ističeš. Ako si u nečemu bio uspešniji, to si morao odmah da minimizuješ, da se mnogo ne izdvajaš.

"Mislim da bi možda to trebalo učiti decu više. možda bi trebalo to sa našom decom više. Pogotovo sa decom koja se vaspitavaju u jednom lepom, skromnom duhu. Više nisam sigurna da je skromnost vrlina za vreme u kome naša deca žive. Naravno da nisam za neke ekstreme narcizma, ali svakako i ovo je treba naći neku meru."

Vaš otac je preminuo kada si bila mlada, kako ste podneli taj gubitak?

"Teško, jako teško. Ja sam imala 24 godine, nisam bila klinka, a u stvari jesam. Jer je to za mene bilo kao smak sveta. Neko je izmakao tepih ispod mojih nogu, sve je popadalo i sve je drugačije. Vrlo je bilo teško, ali smo mama, Ivan i ja uspeli nekako da izađemo iz toga."

"Kada neko drag ode, najbitnije verovatno ostaje u nama, ali taj fizički gubitak nekog je jeziv. To je stvarno... Ne mogu da poredim ništa sa odlaskom dragih i voljenih ljudi sa ovog sveta. Duh nastavlja da živi negde i sve ja to znam, ali teške su to stvari i to nedostajanje je ogromno."

Pričala si da je snimanje u Njujorku bilo jedno od najlepših iskustava, šta nosiš iz tog perioda?

"Meni je jako značajno bilo snimanje, mada taj film, nažalost, nije ugledao televizijsko prikazivanje, to bismo morali da pitate producente. To je 2008, i ja dobijam priliku da sa Nikitom Milivojevićem snimam film 'Jelena, Katarina, Marija' po romanu Dušana Miklje. A ja već zakazala letovanje, završila neku veliku seriju... Sve otkazujem i idem u Njujork, jer mi je uvek bila velika želja da ga posetim."

Živim onako kako duša diktira

"Tada mi je u životu nekako sve, konačno, leglo na svoje mesto. Osetila sam ogroman mir i zadovoljstvo, došlo je nešto što sam stalno želela. Jer moraš da dozvoliš sebi neki mir, da nisi u 'spidu' i zaokupljen nečim drugim, da bi mogao da budeš spreman za neke stvari. Da živiš tačno kako ti duša diktira. I nije ni čudo što sam direktno posle tog puta upoznala svog supruga."

Upoznali ste se na sastanku "na slepo", kako je to izgledalo?

"Naša današnja kuma nas je upoznala jer je rekla, ne mogu da verujem da postoje takve dve osobe i da ih ja oboje poznajem, a da se one ne poznaju i da ja tu ne uradim nešto. I bila je vrlo uporna da nam zakaže to upoznavanje. I eto, čim nas je upoznala ona se povukla. Kada sam ga prvi put videla, bilo je lepo. Mirno. Ne sante leda, tektonska pomeranja, nego otvorenost i mir."

Je li to dobra definicija potencijala za ljubav. Mir, a ne neki nemir?

"Definitivno, iz mog aspekta. A kada sam bila mlada, mislila sam da to treba sve da pršti, da bude ludilo, svađe i haos i onda je to, kao, ljubav. Mislim, glumcima je dosta nemira na poslu i dosta nemira sa svim tim što taj poziv nosi i meni je dosta nemira na sceni i na snimanjima tako da, kod kuće i u tim privatnim odnosima je mir. Kao u prijateljstvima."

Kada slušam kako pričaš o odnosima sa muškarcima, ne samo suprugom, već i ocem, bratom, pitala bih te šta visoko vrednuješ kod muškaraca?

"Otvorenost, posvećenost, toplinu, razumevanje. Posvećenost mislim da obuhvata i lojalnost. Kako ćeš ti da budeš posvećen, ako si ti posvećen, ako čitaš jednu knjigu, ne možeš ti sada da čitaš još pet. Jer onda ne čitaš ni jednu, mislim. A kamoli u ljudskim odnosima."

Šta su za tebe bili izvori balansiranja nekih unutrašnjih nemira, koje su nosile uloge? Imala si i zapaženu rolu negativke u "Tajni vinove loze".

"Pozorište je tu mnogo veći izazov, ja sam imala dogovor svojih okvira sa Markom Manojlovićem, i tim na toj seriji je bio odličan. Bilo je beskrajno zabavno, i od prvog do poslednjeg člana ekipe, svi su bili divni. Balast je više bio fizički, jer snimaš po 12 sati. Ali mi 'Tajna vinove loze' zaista nije psihički bila teška, pre su to bile neke uloge u pozorištu."

Zašto "gorim" dok pržim jaja

Zašto?

"Velika, zahtevna, ozbiljna uloga te nekako pojede, obujmi te i poseduje te za to vreme, dok ne 'porodiš' ulogu."

"Primetila sam, mi se ne štekamo, ni na probi, sve sto odsto radimo. I onda osvajamo neke prostore. I onda nisam na vreme naučila da se doziram. Čitam detetu 50. put neku bajku, i uhvatim sebe kako igram sve uloge, preznojim se od napora. A njoj bi bajka bila lepa i sa običnim čitanjem. Kuvam, recimo, i skoncentrisana sam i - trošim se. Mislim, smešno je, pržim jaja i kao izgaram. "

Ali, meni deluje da je to veliki kvalitet umetnika. Neiscrpni su izvor energije i kreativnosti. I troše se, ali se nekako automatski i pune, to je kontradiktoran proces.

"Jeste, ali kada radiš, moraš da razdvojiš. Sada mogu da razdvojim, kada pržim jaja, perem sudove, mogu da dozvolim da mislim o nečemu drugom."

I kako sada Milica izgleda kada je mama, kada prži jaja...

"Milica ozbiljno kuva, davna je prošlost samo prženje jaja! Ali sve uloge su zahtevne, i uloga domaćice, i majke, i supruge... Sve uloge koje dajemo sebi, podrazumeva se da si i sređena i pripremljena, i nasmejana, i vežbaš, to je ogromno opterećenje. I onda sam ja sebe, svesno ili nesvesno, kao neki beg, uspela da rasteretim da ništa ne moram. Radim svoj posao, a ostalo, kad šta može. I nekad uživam ali nekad jeste naporno."

Hvala ti što si ovo rekla, dosta mi je i kao psihologu, i kao ženi, koncepata u kojima je sve savršeno, sve je sa lakoćom.

"Nećemo da se lažemo."

A teško je biti mama, zadovoljiti svoju dušu, raditi posao, a dati sebe kao roditelj. Šta ti bude najteže?

"Smeta mi umor i smeta mi kad deca su u različitim periodima. Ja imam 15-godišnjeg sina i osmogodišnju ćerku. I to je sad, oni su stalno u različitim vajbovima i fazama. I ja stalno treba da se šaltam sa jednog na drugog. Onda je tu suprug sa svojim balastom života i problema. I to šaltanje me umara. I moram da rešim, ali nemam recept, svako mora da nađe svoj recept za život i organizaciju. Jedini savet koji mogu da dam je da čovek treba da kaže, aha, ovo su mi prioriteti, ovo moram, a ovo ću sutra. Ili ovo neću uopšte."

Ovo si odlično rekla, inače to u coachingu uče ljude. Kada se uče ljudi, kada je nešto jako teško, sveobuhvatno, konfuzno, kada se nađu u nekoj situaciji da ne znaju šta bi pre, onda ljude učimo, čak i u psihoterapiji, kako se postavljaju prioriteti u takvim životnim situacijama po hitnosti. E sad, tu je zamka šta je nekome hitnost, ali svakako je nekome hitnost ono što su mu vrednosti u životu.

Imaš brata, sada si mama ćerke i sina, kako to sve izgleda, ta dinamika u odrastanju i odnosima?

"Predivno je biti mama ćerke i sina, to mi je bila velika želja i eto, ispunilo mi se. Divno je, različito je. Ja sam napravila, doduše, malo veću razliku između dece. Brat je stariji od mene dve godine, a moj sin je stariji od moje ćerke šest i po godina. Tako da je to drugačije i vreme nam je drugačije, ali trudim se da ih usmeravam jedno na drugo, i suprug i ja. Imaju doduše potpuno različita interesovanja zbog velike razlike. Nekad je to teško, nekad se svađaju, nekad imaju više, nekad manje razumevanja, ali vidim povezanost i vidim i da postoji ljubav, to je najvažnije.

"A brat i ja smo stvarno odgajani, usmeravani ceo život jedno na drugo i mislim, moj brat je moje stvarno najveće bogatstvo životno. Životno najveće bogatstvo."

Jeste li bliski?

"Jesmo, ali ne opterećujemo se, svako ima svoju porodicu i svoju decu naravno, ali smo uvek tu nekako jedno za drugo i ne ulazimo u te lične prostore u smislu, ne mešamo se jedno drugom. Tu smo vrlo postavili nekako granice. Trebalo je vremena i za to i to da se nauči, pogotovo što se on prvi oženio i dobio decu i onda sam ja još nisam imala svoju porodicu pa sam možda i nesvesno ili mislim klinački prelazila tu granicu i onda su me vraćali, e, hajde, mala, o'ladi. I tada sam išla i na neke razgovore kod psihologa i vrlo mi je lepo objašnjeno to i onda sam joj rekla aha, čekaj, pa o ovome nisam razmišljala, to je moj brat. Jeste, ali on sada ima svoju porodicu. I lepota tog odnosa u tome da, pa naravno, treba pustiti i decu da odlete u jednom periodu, pustiti i brata na miru."

Šta te pokreće najviše u životu, tebe lično?

"Jao, sad sam u nekom periodu kad sam dosta troma, inače sam živahna ali sad sam malo usporila i treba mi nešto da me pokrene. Uloga, izazov. Ali, što sam starija, to više i biram i šta gledam i šta čitam i s kim se družim. Probirljivija sam mnogo i trebaju mi neke posebnije stvari da bi me zainteresovale."

Da li je to neka druga strana medalje u glumačkom poslu kada sazriš kao glumac, kada nekako imaš jasnu viziju sebe, svog potencijala i onda taj period čekanja da ponovo dođe nešto što će biti intrigantno.

"Jeste."

I kako se ispuni taj period čekanja?

"To je i teško i lepo. Ja nisam mnogo čekala u svom životu. Stvarno sam imala nekako kontinuitet u tim ponudama, pogotovo u pozorištu. Prošli smo svi koji smo studirali tada jedan period kad se nije snimalo ništa, ali pozorište je nekako uvek bilo tu i sad prvi put u životu imam jednu pauzu, ja igram stare naslove, ali nemam novih ponuda u pozorištu, čak i u mom pozorištu u kom sam stalno zaposlena. E sad, s jedne strane, bolje mi je da ne radim neke predstave koje mi nisu izazovi, koje mi nisu interesantne, da tako kažem. Jer nekako da bih radila nešto novo, moram da verujem u to."

"Ne dešavaju mi se nove ponude, jer se ne družim ili nisam podobna. Ja sam svoja, slobodna. I teško je biti svoj, to ima svoju cenu. Ali očigledno je radije plaćam, nego da se priklonim nekome ili nečemu. I kada me zovu, ne zovu me jer je neko zvao pa urgirao, nego me zovu kada žele baš mene. I to je satisfakcija."

Šta bi za kraj izdvojila kao neke lekcije u životu? Važne poruke, ne mora da ih bude mnogo?

"Prvo mi pada na pamet, Robert de Niro je izjavio, i kada je najgore u životu, proći će. I kada je najbolje, kada misliš da si nepobediv, i to će proći. I nema odustajanja od intuicije, od onoga što ti duša diktira. Ako živiš po tome, sve će biti OK."

"I jednom mi je mama rekla, kada sam dobila prvo dete, pogubljena sam totalno, ne znam šta se desilo, ali zovem mamu, drugaricu, pa pedijatra... A mamu stvarno nisam 'trošila', nisam je opterećivala. I zovem i pitam, kako sad, šta da radim, da mu dam ovo ili da mu ne dam? I ona meni kaže, Milice, veruj mi, samo radi kako osećaš. I nema boljeg saveta od toga.", rekla je ona.

BONUS VIDEO: Olivera Kovačević u podkastu "Nešto moje"

(MONDO/B.Z.J.)