Davne 1927. godine, 9. januara, u Beogradu je rođena Nada Vukićević, žena čije će ime kasnije postati sinonim za sevdah – Nada Mamula. Njena muzička karijera donela joj je titulu jedne od najpopularnijih izvođačica sevdalinki na ovim prostorima, a ostala je upamćena i po izvođenju pesme koja je nosila pečat tuge i bila zabranjena zbog svoje emotivne težine.
Još kao dete, Nada je pokazala veliki talenat za muziku. Na početku svoje muzičke avanture, pevala je na Radiju Beograd, ali je naišla na protivljenje roditelja, koji nisu želeli da njihova ćerka postane pevačica. Nakon samo dve emisije, Nada je odustala i povukla se.
Kada je odrasla, udala se za Nikolu Mamulu i preselila u Sarajevo. Upravo tamo je odlučila da pokuša ponovo i prijavila se na audiciju Radija Sarajevo. Već nakon tri otpevane pesme bila je primljena, a od tog trenutka njen uspon bio je nezaustavljiv.
Postala je omiljena pevačica sevdalinki širom Jugoslavije. Pevala je pesme koje su potpisivali velikani poput Radeta Jovanovića i Dragiše Nedovića, dok je publika bila opčinjena njenim glasom i interpretacijama. Uspesi su se nizali – festivali, nastupi širom sveta i brojne nagrade. Mnogi su tvrdili da je upravo ona bila ta koja je Cunetu Gojkoviću pokazala kako se peva.
Iako je njen život bio ispunjen uspehom, Nada je nosila duboku tugu – nikada nije imala dece, što je bio njen neostvareni san. U trenucima melanholije posezala je za pesmama koje su govorile o patnji i bolu.
Devedesetih godina, sa početkom rata, Nadina karijera doživela je nagli kraj. U Bosni, zbog njenog srpskog porekla, njeno ime je obrisano sa muzičke scene, dok u Srbiji njene pesme nisu više emitovane na radiju i televiziji. Nada je teško podnela tu izolaciju, posebno kada bi čula svoje pesme u interpretacijama drugih izvođača. Govorilo se da je u jednom trenutku uništila sve uspomene na svoje blistave dane – novine, fotografije i priznanja koja je do tada brižljivo čuvala.
Najveći udarac u životu doživela je kada joj je preminuo suprug Nikola, sa kojim je delila 35 godina braka. Ostala je potpuno sama, povukla se iz javnosti i tiho živela svoje poslednje dane. Medijsku pažnju nije želela, a preminula je 11. oktobra 2011. godine, u 84. godini života.
Pred kraj života, Nada je svojim prijateljima često govorila:
"Presrećna sam onim što sam postigla i više od toga ne tražim ništa. Za moje ime se zna, za moju pesmu se zna. Neka me pamte samo po pesmama mojim."
I zaista, ostala je upamćena, pre svega po izvođenju pesme "Pluća su mi bolna", koja je prvobitno bila zabranjena zbog snažnog uticaja na slušaoce. Pesmu je napisao Dragiša Nedović, inspirisan saznanjem da boluje od tuberkuloze. Pričalo se da su mnogi, pod uticajem ove numere, pokušali sebi da oduzmu život, što je bio razlog za njenu zabranu.
Navodno je upravo Josip Broz Tito, uz Centralni komitet, procenio da pesma loše utiče na obolele, pa je dugo bila zabranjena. Prema pričama, zabrana je ukinuta tek na zahtev Jovanke Broz, koja je pesmu želela da čuje na jednoj proslavi.
Nada Mamula ostavila je neizbrisiv trag svojom muzikom i glasom, postavši simbol sevdaha i večne tuge na našim prostorima.
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
