"Sedam dana nakon što je sin Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni Olga kaže: 'Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge.' Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: 'Jao Rade, jao', ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti 'čvrsto'. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli iz bolnice: 'Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas...' Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo kao i uvek da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: „Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije.“ Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet... Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji."