Poznata spisateljica Vedrana Rudan (76) već duže vreme se bori protiv retkog oblika kancera žučnih kanalića, o čemu je u više navrata pisala na svom blogu i društvenim mrežama.
Uprkos bolesti, Rudan je ostala britkog jezika, ne libeći se da otvoreno, bez ulepšavanja, predstavi javnosti svoju stvarnost.
Sada je objavila novu kolumnu "Sestre" u kojoj je opisala svoje iskustvo iz bolnice, a njenu ispovest prenosimo u celosti:
"Juče sam po ko zna koji put ušla u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka, tri koraka su maraton za ovakve poput mene, i srušila se u stolicu.
Uz mene se stvorila negovateljica sa kolicima i odvezla me do kreveta. Kosti su mi osute metastazama, svaka je u meni vrištala na svoj način. Zvala sam smrt kao što to inače radim već godinu i po. Uzalud.
Svaki doktor s kojim razgovaram ima svoj recept kako maknuti bol. Ubijači boli ili ne deluju ili slabo deluju jer bolesnici od karcinoma imaju i mnoge druge bolesti.
Nezamisliv je užas umirati od raka. Lečenje je uglavnom skupo i za neke od nas besmisleno, kvalitet života ne postoji, a odgađanje smrti je najveća kazna.
Sestre
U tom paklu postoje i kockice leda, gase plamen koji ti ždere i dušu i telo. Ovo nije fraza kojom ja bespomoćna nesretnica kupujem njihovu milost.
Te žene i jedan dečko su bića koja nas drže, možda samo po meni, na besmislenom životu. Mnogi sretnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim.
Izgledamo jezivo. U nas ubacuju hemo i ostale otrove, ali lica sestara kojima smo okruženi nisu naše ogledalo.
Smeše nam se kao da smo lepi, drže posudu za povraćanje, menjaju nam pelene, istresaju naša go**a u šolju dok se nama diže želudac jer ne možemo podneti vsopstveni smrad.
Izgledam poput kostura prekrivena kožom. Najdraži me preklinju da nešto pojedem, meni se sve gadi.
Pre petnaest mi je minuta u sobu ušla spremačica i tepajući mi kako je “maneštrica" lagana, baš lagana, nagovorila me da je progutam.
Nisam mogla da verujem da sam to učinila. Noćas nisam spavala, ne znam koliko puta je sestra bila uz mene, skidala jednu bocu, nameštala drugu i pitala me treba li mi šta.
Često ih pitam kakve su im smene, nikako da zapamtim ili one nisu precizne. Stalno su u bolnici. Mnoge se usput i školuju i brinu o porodici.
'Kako', pitam ih.
'Ne spavamo.'
'Zašto ne pobegnete? Sestre se traže na sve strane.'
'Samo ovde možemo dati sve od sebe, samo ovde možemo pomoći onima kojima zaista treba.'
Iskreno, ne razumem ih. Ne znam za koje bih pare, da sam zdrava, izdržala na ovom odelenju jednu smenu.
U razvijenom svetu sestra brine o pet onkoloških bolesnika. Kod nas sestra ne broji svoje pacijente.
A plate? Kad se setimo da ološ u saboru na startu dobije 4.000 evra da bi, blago rečeno, s**o o ustašama i četnicima, stvarno ti dođe da šmajserom središ te 'časne' smrdljivce.
A sestre, koliko one zarađuju? Kad se doslovce ubiju od posla na papiru zarade 2.200 evra. A onda moraju na taj astronomski iznos platiti porez.
Ima li u Hrvatskoj još jedna Dalija koja će sa istom strašću kojom govori o svojim kolegama po plati i neprijateljima po stavovima, nešto reći o hrvatskim ropkinjama koje će kad-tad dotaknuti i njihova čela?
Sa definicijom 'hrvatske ropkinje' moje se dobre vile nikad ne bi složile.
'Naš posao nije robija, to je poziv. Volimo ljude, volimo pomagati.'
Upravo mi je prišla sestra. 18.50 minuta. 'Treba li vam šta?' 'Ne, hvala.' 'Kad odlazite?'
'U 19.00, danas je bio težak dan. Vidimo se sutra u 7.00.'
'Koliko će vam sutra trajati smena?'", zaključila je Rudan.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
(Rudan.info/MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
