Poznata spisateljica Simonida Milojković jednom prilikom je otvorila dušu o najtežim životnim udarcima, borbi za potomstvo, teškom razvodu i depresiji. Njena ispovest je svedočanstvo o velikom bolu i narušenom zdravlju, ali i o konačnom pronalasku životnog smisla, empatije i mira kroz pravoslavlje nakon višegodišnje patnje.
Simonida se dugo borila da dobije dete i u tu svrhu se podvrgla procesu vantelesne oplodnje. Svoje najbolje ljubavno iskustvo i najveće razočaranje doživela je upravo tokom drugog pokušaja vantelesne oplodnje, kada je saznala da je njen tadašnji suprug sve vreme vara i održava paralelnu vezu. Milojkovićeva ističe da ju je ta izdaja povredila prvenstveno na ljudskom nivou, te da je bivšem partneru zamerila što joj nije na vreme rekao istinu, kako bi je poštedeo fizičkog i psihičkog mučenja koje nosi proces vantelesne oplodnje.
Ona ističe da je razvod "najskuplje platila", a osvrćući se na izreku "Što te ne ubije, to te ojača", dodaje da je nju ovo iskustvo zapravo "osakatilo". Vođena svojim principima, u emisiji "Magazin In" je zaključila: "Ako volim, volim, ako ne, pakujem kofere i idem".
Narušeno zdravlje i bitka sa depresijom
Dugogodišnja borba za potomstvo ostavila je dubok trag na njenom fizičkom i mentalnom zdravlju. Simonida je priznala da je u početku mnogo patila zbog toga što nema decu. Zbog velike količine hormona koje je primala tokom dugotrajnih pokušaja da zatrudni, ozbiljno je narušila svoje zdravlje. Pored fizičkih posledica, Simonida je otvoreno govorila i o svojoj teškoj borbi sa depresijom u koju je upala.
"U početku sam mnogo patila što nemam decu i godinama sam se trudila da zatrudnim; toliko sam se hormona naprimala da sam i zdravlje narušila. Ali vremenom sam to prihvatila kao Božju promisao. Ko zna čega me je spasao. Jer, ne donose sva deca sreću svojim roditeljima, nažalost, mnoga unesreće svoje očeve i majke pa i dignu ruku na njih. Tako sam to prihvatila i danas nemam nikakvu žal zbog toga što nemam potomstvo. Verujem da mi Bog daje ono što je najbolje za mene. U Crkvi sam našla mir, radost, utehu i smisao. Pravoslavlje je zapravo vrhunska psihoterapija jer postajemo bolji ljudi. Danas sam zahvalna Bogu što mi je dao iskustvo depresije. Nakon tog pakla, mnogo više cenim i volim život i radujem se svakom danu. Postala sam tolerantnija prema ljudima i empatičnija. Razumem sve ljudske slabosti jer ih i sama imam", ispričala je u Životnoj ispovesti za Kurir.
Uteha u crkvi, zahvalnost i nova perspektiva
Nakon dugogodišnjeg "pakla", Simonida je vremenom svoju sudbinu prihvatila kao Božju promisao. Utehu, mir, radost i smisao pronašla je u Crkvi, ističući da je pravoslavlje "vrhunska psihoterapija" uz koju postajemo bolji ljudi. Shvatila je da joj Bog daje ono što je najbolje za nju, te je razmišljala i o tome da deca ponekad mogu unesrećiti roditelje i dići ruku na njih, zbog čega danas više ne oseća žal što nema potomstvo.
Na kraju svoje teške borbe, spisateljica ističe da je danas čak zahvalna Bogu na iskustvu depresije, jer je iz nje izašla kao empatičnija i tolerantnija osoba koja ima razumevanja za ljudske slabosti, više ceni život i raduje se svakom novom danu.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Izvor: Blic/ MONDO
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
