Duško Trifunović ostaje zabeležen u srpskoj i regionalnoj književnosti kao jedan od najvećih, najplodnijih i najautentičnijih pesnika dvadesetog veka. Njegov pesnički glas, prepoznatljiv po jednostavnosti, dubokoj životnoj mudrosti i neposrednosti, uspeo je da premosti jaz između visoke književnosti i široke publike, učinivši poeziju delom svakodnevnog života brojnih generacija.
Njegove pesme dale su dušu nekim od najpoznatijih hitova grupa i izvođača kao što su Bijelo dugme ("Ima neka tajna veza", "Pristao sam biću sve što hoće"), Indeksi, Zdravko Čolić i Jadranka Stojaković.
Pored muzičke i pesničke scene, ostavio je neizbrisiv trag i kao televizijski autor i urednik na Televiziji Sarajevo, gde je kreirao kultne emisije za mlade i stvarao prostor za nove umetničke talente.
Od majstora koji ne zna gramatiku do pesnika
Zanimljivo je da je Trifunović, koji je je rođen 1933. u Bosanskom Brodu, sve do svojih tridesetih godina radio kao majstor i fizički radnik, te da, kako je sam govorio, sa gramatikom nije bio u najboljim odnosima. Voleo je, govorio je, da piše, ali se nije usuđivao, jer je smatrao da je nedovoljno pismen.
"Razmišljao sam o tome da budem pisac, ali me je bilo sramota. Jer, ja sam bio radnik. I moje je bilo da radim, da proizvodim. Mislio sam da ima, sigurno, ljudi zaduženih to da rade. Ja sam tada čitao knjige, ali ono što mi padne šaka. To su bile 'slučajne' knjige. Nije bilo biblioteka. Bilo gde da nađem neku knjigu, ja je ukradem i pročitam. Dakle, pisao nisam. Kažem, mislio sam da su za to zaduženi neki drugi ljudi u našoj državi. Verovao sam da naša država funkcioniše upravo na tom principu - što svako radi svoj posao. Ja nisam znao ni pravopis ni gramatiku. Razume se, znao sam da postoje - futur i futur drugi. Međutim, nisam nikada znao kako se pravi futur drugi. To je jako teško i sada za neke pisce. Naročito nisam znao šta znači palatalizacija, šta jotovanje... Ja sam tada mislio da sve to moraš znati da bi bio pisac", ispričao je Trifunović svojevremeno u jednom intervjuu.
Rat i odlazak sa ključevima zapaljenog stana
Početkom rata 1992. godine, Duško Trifunović je bio prinuđen da napusti Sarajevo - grad u kome je izgradio ime i ostavio mladost, i da kao izbeglica bez imovine pređe u Novi Sad. Kako je govorio, iz Sarajeva je poneo jedino ključ zapaljenog stana.
Kako nije imao gde da odsedne, kada je stigao u Novi Sad, spavao je u vagonima.
Sa besplatnom izbegličkom kartom, uveče bi seo u voz koji je kretao ka moru, prespavao put i budio se u Baru. Kupio bi parče hleba i riblju konzervu "da miriše na more", umio se i vraćao prvim jutarnjim vozom nazad.
U Novom Sadu bi svratio u knjižaru "Prometej", kod Borke, gde se grejao i čuvao torbu - jedinu imovinu.
Kakav je čovek bio Trifunović?
A kakav je čovek bio Trifunović najbolje svedoči jedna priča - negde na početku rata u Sarajevu, žena je stajala u redu sa trogodišnjom ćerkom. Police su bile gotovo prazne. Kupile su nekoliko paketića germe i prašak za pecivo - sve i ništa.
Ispred njih je stajao čovek sa punijom korpom: grisine, džem, dečje kašice. Platio je i izašao. Sačekao ih je napolju i zamolio ženu da primi kesu - poklon za dete. Taj čovek bio je Duško Trifunović.
Nažalost, književna veličina nikada nije dobila poštovanje koje zaslužuje. Dobar deo života živeo je kao skitnica, trpeći laži, uvrede, "pljuvačinu"... čak i optužbe da je bio deo politike koju nikada nije služio.
Po njemu se ništa ne zove
Pre rata je napisao dramu "Kulin Ban", u slavu bosanske pismenosti. Nikada nije izvedena. Po njemu se danas gotovo ništa ne zove. Jer takvi smo - lakše slavimo mrtve nego da pomognemo živima.
Na kraju je umro u siromaštvu, a sahrana je pretvorena u lokalni spektakl. Podignut je spomenik. Jer, najbolji pesnik je mrtav pesnik.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!