- Kampanja sa Sidni Svini izazvala je raspravu o tome da li je reč o slobodi izraza ili se**ualizaciji ženskog tela.
- Sportistkinje su reagovale jer se njihov rad, snaga i rezultati ne mogu porediti sa estetskom golotinjom.
- Žene su decenijama morale da se bore za mesto u sportu i protiv objektifikacije.
Debata koja se rasplamsala nakon najnovije kampanje sa Sidni Svini, još jednom je ogolila duboko nerazumevanje načina na koji se žensko telo doživljava i prikazuje u javnom prostoru.
Kada su stigle prve oštre reakcije, uključujući i negativne komentare profesionalnih sportistkinja, glumica je odlučila da "uzvrati udarac" podsećanjem na istoriju, te je samouvereno objavila naslovnice časopisa na kojima nagi poziraju vrhunski sportisti, od Serene Vilijams pa sve do slavnih olimpijaca. Poruka je trebalo da glasi: "Ako su mogli oni, zašto ne bih mogla ja?", a brojni domaći i svetski mediji preneli su njen postupak uz reči "zapušila usta hejterima", iako to što je uradila samo pokazuje da je potpuno promašila poentu.
I da, druge sportistkinje mogu, Sidni ne može!
Postoji fundamentalna, nepremostiva razlika između tela vrhunskog sportiste i tela gotovo "estetizovanog" za potrebe muških pogleda. Kada se Serena Vilijams, Štefi Graf ili bilo koja druga sportistkinja slika naga, u sportskom kontekstu, to telo govori o snazi, disciplini, radu, moći i funkcionalnosti.
To je proslava onoga što žensko telo može da postigne i savlada. Golotinja u tom kontekstu nije proizvod napravljen za konzumaciju gladnih očiju "mužjaka", već svedočanstvo o godinama mukotrpnog treninga i pomeranja granica ljudskih mogućnosti.
Žena kao "objekat", sa svrhom da bude posmatrana i poželjna
S druge strane, kada glumica pozira naga sa sportskim rekvizitima čisto radi estetike i vizuelne provokacije, sportski rekvizit prestaje da bude simbol podviga i postaje običan "aksesoar" u sferama se**ualizacije. Žensko telo se tu ponovo svodi na objekat - estetizovanu formu čija je jedina svrha da bude posmatrana i poželjna.
Problem nastaje onog trenutka kada se te dve stvari izjednače. Tvrdnjom da je njena kampanja "isto što i fotografije vrhunskih sportistkinja", Sidni Svini nesvesno učestvuje u degradaciji načina na koji svet posmatra ženski sport i ženska tela u njemu.
Zašto postupak Sidni Svini nije feministički bunt
Ženski sport se decenijama bori protiv narativa da su sportistkinje tu da bi bile "lepe za oko", umesto da budu cenjene po svojim rezultatima. Glumica se gotovo "sprdala" sa istom tom istorijom time što je sportsku moć svela na običnu kulisu za golotinju. Njen postupak ne predstavlja nikakav feministički bunt već samo ponavljanje starog obrasca u kom je žensko telo ukras, a ne subjekat.
Zašto su sportistkinje uopšte i reagovale?
Sportistkinje nisu reagovale iz puritanizma ili stida od golotinje. Reagovale su zato što dobro znaju koliko je truda potrebno da ih društvo vidi kao borce i šampione, a ne kao objekte.
Izjednačiti njihov znoj i vrhunske domete sa stilizovanom erotizacijom ne predstavlja "zapušavanje usta" kritičarima, već potpunu slepu tačku u razumevanju razlike između moći tela i njegove se**ualizacije.
Istorija kao dokaz borbe žena za mesto pod suncem u sportu
Kada se u razgovor uključi istorijska perspektiva, kontradiktornost cele ove situacije postaje još uočljivija i gotovo poražavajuća. Borba žena za pravo da uopšte uđu na sportska borilišta nije bila samo sportska - bila je to teška sociološka i politička bitka protiv društva koje je žensko telo posmatralo isključivo kroz prizmu biologije, estetike i se**ualne privlačnosti.
Hajde da se podsetimo šta su sve žene morale da prođu da bi bile priznate kao sportistkinje:
- Zabrana na prvim modernim Olimpijskim igrama (1896): Osnivač modernog olimpizma, Pjer de Kuberten, otvoreno je tvrdio da je učešće žena "nepraktično, neinteresantno, neestetsko i netačno". Žene su narednih decenija morale da se krvavo bore za svaku pojedinačnu disciplinu.
- Kazne za "nežensko" ponašanje i mišiće: Decenijama se verovalo da naporan fizički trening šteti ženskom reproduktivnom zdravlju i "kvari" žensku siluetu. Žene koje su razvijale mišiće i snagu bile su stigmatizovane, a u mnogim sportovima nosile su neudobne, restriktivne uniforme - suknje i korsete, samo da bi udovoljile društvenim standardima ženstvenosti.
- Čuveni maraton (1967): Kada je Katrin Sviser trčala Bostonski maraton, organizatori su pokušali fizički da je izguraju sa staze jer se smatralo da su trke te dužine "opasne i neprimerene" za žene. Ženski maraton je uvršten na Olimpijske igre tek 1984. godine.
- Testiranja pola i objektifikacija: Kroz istoriju, sportistkinje su bile podvrgavane ponižavajućim "testovima ženstvenosti" i stalnim pritiscima sponzora da van terena izgledaju kao modeli kako bi dobile finansijsku podršku.
Zbog svega toga, reakcija sportistkinja poput olimpijke Arijarn Titmus, sprinterke Emi Hant i drugih koje su se oglasile povodom reklame Sidni Svini nosi istorijsku težinu. Nije reč o puritanizmu, već o činjenici da su generacije žena uložile decenije krvi, znoja i borbe da bi ih svet konačno posmatrao po njihovim rezultatima, disciplini i mišićima, a ne po tome koliko su vizuelno privlačne muškom oku.
Kada se sport ponovo iskoristi samo kao kulisa za golotinju od strane Sidni Svini koja čestito nije potrčala za loptom, to u očima onih koji žive taj sport deluje kao korak unazad. Time se poništava višedecenijski trud da se žensko telo u sportu oslobodi statusa estetskog objekta i prihvati kao simbol čiste ljudske moći i dostignuća.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
