Otac ih napustio jer nije hteo da ih krsti: Majka Radmilu Savićević terala da bude šnajderka da prežive

Čuvena glumica Radmila Savićević rođena je 8. februara 1926. godine u Kruševcu kao Radmila Milenković. Odrastala je uz majku Canu, samohranu krojačicu koja se borila da prehrani nju i njena dva brata.

"Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski", rekla je 1992. godine Radmila Savićević za emisiju "Veče sa zvezdama".

Trebalo da postane šnajderka

U to vreme u Kruševcu postojale su dve škole: Gimnazija, rezervisana za decu iz imućnijih porodica, i Ženska zanatska škola, koju je upisala Rada. Svesna da ćerki ne može da plati fakultet, majka Cana ju je usmerila na zanat kako bi imala sigurno parče hleba u rukama. Njena najveća želja bila je da Rada postane šnajderka, da joj u miraz ostavi svoju šivaću mašinu i mirne duše je uda.

"Imao sam sreću da upoznam Radinu porodicu, majku Canu i dva rođena brata, Mileta i Žuleta Milenkovića, koji su živeli u jednoj trošnoj kućici iza nekadašnje čuvene kruševačke kafane Lipov lad", rekao je u knjizi o životu ove slavne umetnice Momir Bradić.

"U tom dvorištu postojala je jedna dugačka zgrada u kojoj su dve sobe pripadale majka Cani, a nekoliko koraka dalje, stanovale su moje dve sestre, kod kojih sam još kao đak odlazio i tako upoznao Radu i njenu braću. To je bila zaista divna porodica koja je živela veoma siromašno. Cana je kao samohrana majka morala da izvede na put troje dece, tako da su svi mnogo radili. Ali u toj siromašnoj kućici, pored nemaštine, postojalo je i nešto lepo – dobrota i sreća. Ako može da se kaže da postoji mesto gde one stanuju, onda su to bile te dve sobice. Uvek su na perdi kraj prozora bile naređane dunje, iznad kojih je visio bosiljak i toliko je lepo mirisalo da imate utisak da ste ušli u neko rajsko naselje. Zemljani pod zastrt krparama bio je besprekorno čist, a atmosfera, uprkos sirotinji, toliko topla i domaćinska da ste se divno osećali. Volela je kruševački korzo, koji je vodio od Spomenika kosovskim junacima do sadašnjeg pozorišta. Tu se šetalo od šest sati uveče, kandelabri su bili u sredini, s jedne strane išlo se od spomenika do pozorišta, a s druge vraćalo. Sećam se da je imala neku posebnu haljinicu za korzo, koju joj je majka Cana sašila, i crvene cipelice, kojima je volela da tupka kad šeta."

Majka joj bila najveći uzor

Radmili je majka uvek bila najveći životni uzor i oslonac, a o njenoj žrtvi i neizmernoj ljubavi glumica je u jednom novinskom intervjuu emotivno ispričala.

"Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena."

Talentova glumica se sećala da je i posle Oslobođenja teško živela – tada je trebalo da okopava kukuruz.

"Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorište, prerastalo u gradsko pozorište", rekla je tada.

Prisećajući se samih početaka rada Kruševačkog pozorišta, Radmila Savićević je istakla da je Kruševac, otkad zna za sebe, uvek imao snažnu amatersku scenu i ljubav prema daskama koje život znače:

"Ono je radilo i pre Drugog svetskog rata, a za vreme rata pozorište je od sakupljenih para slalo pakete zarobljenicim u logore. Prema tome, prirodna potreba je bila da posle oslobođenja pozorište radi isto, kao što je i radilo. Ali, u oslobođenom Kruševcu 1945. godine, prva priredba koja je organizovana, bila je zajednička akcija amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Igran je Đido. Druga predstava Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika održana je po povratku sa velike radne akcije, okopavanja kukuruza po Vojvodini. Realizovana je omladinska drupa koju lično organizujem i predvodim. Ova trupa na neki način je nagovestila prelaznu fazu između amaterskog i poluprofesionalnog pozorišta. Profesionalno pozorište zvanično je počelo sa radom 1. maja 1946. godine. Moja generacija nije birala pozorišnu umetnost kao profesiju. Sve je došlo spontano. Na primer, radila sam iz zadovoljstva. Bio je to moj provod, moja zabava, druženje."

Glumački put Radmile Savićević počeo je u Kruševcu i Nišu, odakle je komitet svojevremeno vraćao u rodni grad rečima: "Zašto bi Rada zabavljala Nišlije, kad može i naše?" Iako je maštala o karijeri u Sarajevu, ponudu Meše Selimovića je odbila, a potom je donela hrabru odluku da napusti sve što je gradila i krene od nule u Beogradskom dramskom pozorištu.

Prvi film snimila je 1961. godine, a srca publike osvojila je kao Violeta u "Kamiondžijama" i baka Vuka u "Pozorištu u kući". Vrhunac televizijske popularnosti donela joj je uloga nezaboravne Riske Golubović u "Srećnim ljudima", dok je njena poslednja uloga bila Dostana u "Porodičnom blagu". Uprkos ogromnoj ljubavi naroda, filmski kritičari joj nisu bili naklonjeni, pa nikada nije dobila nagradu Dobričin prsten.

Preminula je 8. novembra 2001. godine i počiva u Aleji zaslužnih građana, a njen suprug Božidar Savićević nadživeo ju je za samo nešto više od godinu dana.

Bonus video:

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!