Kraj života i karijere Mira Furlan dočekala je u SAD-u, gde je devedesetih otišla sa suprugom Goranom Gajićem, nakon neviđene medijske hajke koju je pretrpela u Zagrebu.
Furlan je tih meseci dobila stotine pretnji smrću, o njoj su se pisali gnusni tekstovi u novinama, a ona se usred medijskog haosa Zagrepčanima obratila "Pismom sugrađanima", koje je objavio nedeljnik "Danas" 5. novembra 1991. godine. Ovo je njeno pismo u celosti:
"Ovim putem želim da se zahvalim svojim sugrađanima koji su se bezrezervno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promeniti i označiti ceo moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodela u kojima se odvija naš život.
Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatnjave cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopšte imala volje za polemisanjem po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve reči suvišne, jer ih, naime, više nema ko čuti. Jer je, naime, kraj.
Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju 'masakr na srpski način' i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojim ćutanjem daju do znanja da na njih više ne računam.
Hvala i svim mojim kolegama u pozorištu s kojima sam igrala Držića, Molierea, Turgenjeva. Hvala im na njihovom ćutanju, hvala im na tome što nisu pokušali barem da razumeju, ako ne pravdaju, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene odbrana naše zajedničke profesije koja ne sme i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne sme sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima upsotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna međa, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne poznaje i ne priznaje granice.
Znam da se u ovom času sve te priče o kosmopolitizmu umetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumesnim zaklinjati se u pacifizam, opštu ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu deca, mladići se vraćaju kući zauvek osakaćeni. Kako da kažem bilo šta što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, preti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, "Gloriju"?
Pa ipak, ja ne znam drugačije da mislim. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rešenje, ne mogu se naterati da mrzim, ne mogu verovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo šta ikada moći da reši. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat i zapravo i saučestvovanje u tom zločinu, prihvatanje makar i najmanjeg dela krivice za taj rat, odgovornosti za njega?
Ja u svakom slučaju mislim, znam i osećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od saradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi insistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza izmedju ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – finansijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Mađarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se tačno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmenično Korneilea i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub zaista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.
Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mržnja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš niko u mom gestu nije video dobru nameru, odbranu integriteta profesije, pokušaj da se makar odbrani jedna dobra i lepa predstava. Ja ionako više nisam imala nameru da nastavim s igranjem te predstave, što sam navela u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vredan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vreme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih pretnji vonjim udarom itd...
Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram doneti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram da zaćutim, odustanem, zamrem, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih trebala da ga radim, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje pozorište i igram svoje predstave.