Neko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz. Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobijaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovek se stalno pita ima li pravo u ovom opštem užasu postavljati svoje malo lično pitanje. Ja svakako neko vreme (koje?) ne mislim da igram ni na jednoj pozorišnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda nije trebalo tako da se žuri s otkazom, sve se moglo rešiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vreme nežnosti. Ali, hoće li neko nakon svega ovoga morati da se stidi? I da li ću to biti baš ja, kao što me uveravaju moje kolege po svojim pravovernim intervjuima?
Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bižnjem? Sme li se prećutati nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svetlog nacionalnog cilja? Sme li se u ime osetljivosti za patnje celog jednog naroda ostati neosetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako deo tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji ćute, zamerajući istovremeno ćutanje Beogradu.
Teško je pisati bez gorčine. Volela bih da to mogu, jer: 'Ljubite neprijatelje svoje'. Volela bih da svi to možemo. Tu možda leži rešenje za sve nas. Ali se bojim da sam neverojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvek put ljubavi. Ne mržnje.
Kome zapravo pišem ovo pismo? Ko će ga pročitati? Ko će ga hteti pročitati? Svi su obuzeti velikih opštim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovek ostao 'čist pred nacijom'?
Žao mi je, moj vrednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvek postojali i uvek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovog sveta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći "mrzeti sve Srbe", niti uopšte shvatiti šta to zapravo znači. Ja ću uvek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske pretnje konačno ostave, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čoveku s one 'druge strane', čoveku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao izvinjenje, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve pozorišne predstave!
Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu "Srbi", nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovde i tamo, sada se obraćam. Možda će me neko čuti.
Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje pozorište, moje jedino pozorište, tj. jedino pozorište koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi priredili, mislim da nisam zaslužila, jer sam radila onako kako mislim da uvek treba raditi: verujući u ljude i našu profesiju, koja ljude mora da spaja, a ne razdvaja. Nikad se neću 'odreći svojih beogradskih prijatelja' kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji način pridoneli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao što se nikad neću odreći ni svojih zagrebačkih prijatelja, čak ni onda kad se oni odriču mene.
Trudiću se na sve načine da razumem njihovu paniku, strah, ogorčenje, pa čak i mržnju, ali molim to isto razumevanje i za sebe, tj. za jednu priču koja je drugačija od uobičajenih, za jedan život koji je, igrom tzv. sudbine, izašao iz očekivanog okvira. Zašto sve mora biti tako isto, tako zastrašujuće izjednačno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vreme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to da budem, nisam u stanju to da budem, nije moje da to budem.
Bez obzira na to hoćemo li živeti u jednoj, u pet ili u pedest država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi li oni, pa valjda ima još nešto osim toga?
Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući ko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrebiti. Verojatno će poslužiti kao hrana za večno gladnu propagandnu zverku. Možda će ga ipak neko pročitati čistog srca. Takvom čoveku ću biti zahvlana. Iz Beograda u Zagreb, 1.11.1991.", stoji u pismu.
(Mondo/Index.hr)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.