Folk pevač Mitar Mirić otkrio je šta mu je donela pesma ''Ne može nam niko ništa'', ko mu je od kolega najviše pomogao u karijeri, ali i kakav je odnos mlađih kolega prema njemu i brojnim afirmisanim pevačima i legendama naše javne scene.
Mirić je rekao da današnja muzika neće trajati kao neke njegove pesme, ali i pesme starijih kolega.
"Jako je teško dostići moje stare hitove, i ne samo moje, već i sve ostale hitove koje su moje kolege nekada snimale. Nove pesme moraju da se snimaju, da znaju da postojiš jer, ako ne snimaš, kao da te nema. Kao da si nestao. Ne može da se živi samo od stare slave", rekao je pevač i otkrio da li je razmišljao da snimi nastavak svog najvećeg hita "Ne može nam niko ništa".
"Ma to nema šanse ni za 100 godina da se ponovi. Ta pesma je neuništiva. Ta pesma je za mene bila sedmica na lotou. Ona je najveći uspon u mojoj karijeri. Pevala se i tokom rata i bombardovanja. Pesma je postala patriotska, na neki način".
Osim ove pesme, za svoj najveći uspeh u karijeri Mitar smatra pobedu na festivalu.
"To je svakako pobeda na Ilidži, gde sam se pojavio kao totalni anonimus iz kafane. Bukvalno sam iz kafane došao da pevam na festivalu s afirmisanim imenima. Iz kafane s kariranim stolovima vinuo sam se među zvezde. Od tog momenta više ništa nije bilo isto za mene. Postao sam neko koga su ljudi obožavali, ploče su išle kao lude. Zahvalan sam bogu što sam rođen pod srećnom zvezdom. Nisam mogao da sanjam ni da pretpostavljam da će mi se desiti ovakva karijera. Tek kasnije sam postao svestan šta sam uradio i koliko sam postigao. U početku nisam. Želeo sam samo da radim, uveseljavam narod i pevam. Godine su učinile da shvatim gde sam i ko sam na sceni".
Mirić je rekao da se estrada nekada skupljala u Šumatovcu, ali i da je znao da "osvane" u Slaviji.
"Čuveni "Šumatovac" je bio mesto prestiža. Sećam se da sam se, kada sam prvi put došao, osećao važan. Tozovac je žario i palio, bio je kao glumac iz Holivuda. Gledao sam ga s dozom straha. U "Šumatovcu" su se sklapali najveći poslovi. Nije bilo važne stvari, a da nije bila na tom mestu. To je bila naša druga kuća. Sledeća moja promocija mora da bude na tom mestu, da probudimo stare dane. U 'Slaviji smo znali da osvanemo, pa opet do kasno u noć, i tako do sledećeg jutra. Nema toga više. To smo bili Šaban Šaulić, Novica Urošević, Rade Vučković. Osvanjavali smo, bančili. Nije bilo ljubomore. Danas svi nešto pevaju. Prođe pored mene, drmne me i kaže: "Ćao", a ja ne znam ko je. Nema tu poštovanja kao nekada. Sećam se, kada sam nekada sretao Nedeljka Bilkića, ljubio sam ga u ruku. Sad te neki klinac klepi po ramenu i kaže: "Ej, gde si."
Mitar je rekao i da se ne ljuti kada se to desi, ali... "Ne ljutim se, ali gledam i ne znam ga. Ne znam ko je. Džaba mu što kaže da je kolega kad ga ja nikad nisam video".
(MONDO, Srpski telegraf)