U emisiji "Uranak" na televiziji K1, Sofija Vukajlović novinarka govorila je o nasilju koje je 15 godina trpela od svog oca i teškim trenucima kroz koje je prolazila. "Tekst sam dugo imala u svom telefonu i nisam znala šta ću s njim, dok ga nisam poslala. Napisala sam ga jer je on za mene bio deo terapije i nekog ličnog oslobođenja. Znala sam da će on jednom nečemu služiti, ali nisam znala tačno čemu. Onda sam u periodu od 10 do 15 dana jasno znala kome, zašto i kako", rekla je Sofija, koja je u emisiji "Uranak" na televiziji K1 podelila deo svoje priče.
"Imam osećaj da ako se žrtve nasilja donekle ogole u medijima, da se osećaju poniženo. Mediji ne moraju da znaju na koji način je bilo koja od nas trpela nasilje. Dovoljno je to što izađemo i kažemo "da jesam". Tu priču ispričamo u policiji, urgentnom centru, pred svojim prijateljima, jer smo im nekako dužni. Mislim da je medijima dovoljno da znaju gde su ti propusti i zašto smo trpeli nasilje. Što se mene lično tiče, niko nije mogao da me natera da prijavim ranije, zato što nisam bila spremna da progovorim o tome iz hiljadu različitih razloga, jer sam želela da zaštitim sebe. Kada sam postajala mladi novinar, mislila sam da ako tada priznam, da me niko neće gledati zapravo ono što ja jesam, nego kao žrtvu", ističe.
"Imala sam 15 godina kada sam prvi put doživela fizičko nasilje. Imala sam savršeno detinjstvo. Moja majka je to negde pakovala i krila od mene. Kada sam počela da iskazujem svoje mišljenje, tada su počeli da nastaju problemi. Ne mogu da kažem da je to bilo svakodnevno, ali dovoljno je da se dogodi jednom mesečno ili jednom u par meseci i da ostavi duboke tragove", kaže novinarka i priča da je majka trpela nasilje preko 30 godina.
"Moja majka je bila žrtva nasilja 31 godinu. Ona je štitila mene, ja sam štitila nju, i svakog trenutka kada pomislim da treba da odem, imala sam tu vrstu odgovornosti da ja ostavim svoju majku. Mogla sam mnogo ranije da se osamostalim, ali me je zadržavao osećaj da ja moram da je štitim. Kada ste u svemu tome, vi niste svesni da onog trenutka kada prijavite ili kada se otvorite pred ljudima, spasli ste i sebe i nju", dodaje.
Sofija ističe da je svaki put tačno znala, kada će doći do nasilja. "Jednostavno znam po načinu na koji diše, koji hoda. Ja to ne umem ni da verbalizujem. Imate osećaj kada jednostavno znate da je to taj dan. I ako odem na posao, na trening, znam da me to čeka kada se vratim kući", kazala je.
"U proteklih sedam dana sam dobijala hiljade poruka i shvatila sam da je moja priča negde pomogla drugim ženama da se otvore. Emotivno nisam spremna još uvek da pročitam te poruke. Shvatam da su se pronašle u mojoj priči i da će im ona pomoći da se prijave i da shvate da izlaz zaista postoji. Problem je što je većina tih žrtava finansijski i stambeno nezavisna, i što one, iako se prijave, kasnije se vrate nasilniku, nakon čega tek onda budu stigmatizovane, jer onda navodno priznaju da su slagale da su žrtve. Da bi situacija bila bolja, mi moramo da menjamo svest generacija koje dolaze. Osećam veliki teret i obavezu, koju sam sebi stavila na leđa, ali sada kada sam počela da pričam, moram da pričam do kraja", kaže Sofija i dodaje da je imala podršku majke da to uradi.
"Pre četiri godine, moj otac je bio prijavljen za nasilje, ali to nisam uradila ja, već moja najbolja drugarica. Međutim, pitala me je za dozvolu i takođe je pitala moju majku, koja tog trenutka nije bila u Beogradu. Obe smo joj dozvolile da to uradi. Pre toga, došlo je do jednog incidenta između mog oca i moje majke. Uspaničeno sam je pozvala, a ona mi je rekla: 'Ja ti obećavam da je ovo poslednji put.' Dva dana kasnije, ponovilo se isto. Pobegla sam iz stana.U stvari, pas me je spasao jer je istrčao između nas dvoje i omogućio mi da se izvučem. Otrčala sam do moje drugarice i ona je rekla: "Obećala sam ti da je ovo poslednji put. Sada ćemo ga prijaviti, ali mi je potrebna tvoja saglasnost. "U tom trenutku sam rekla da, a isto je učinila i moja majka", priča Sofija i dodaje:
"Ušla sam u njen stan. Bila je sama sa maloletnim detetom i primetila je da ispuštam krik, kako je ona rekla, "ranjene zveri". Bila je sigurna da će ga prijaviti, ali mi je trebala dozvola za to, da li sam spremna da prolazim kroz sve to. Ona svoje dete sklanja u spavaću sobu, sklanja ga, rekla mi je da sam se usput nešto povredila. Poziva policiju, deli nas Južni Bulevar. Tu se dele dve opštine, Voždovac i Vračar. Policajcima je trebalo više od sat vremena da utvrde čija je nadležnost, jer se nasilje dogodilo na Voždovcu, a ona živi na Vračaru. Policijski službenik mi govori kako sam ja uletela u pidžami i kako je neophodno da dođe po mene, jer ona u tom trenutku ne može to da uradi, budući da je sama sa detetom. Rekli su joj da me pošalju taksijem, ona im govori kako to ne sme da uradi, jer možda tu sada hoda čovek koji je to uradio. Odlučuju se da pošalju patrolu po mene, i prvo što je policajac konstatovao jeste: 'U prijavi stoji da ste vi u pidžami, a vi imate garderobu na sebi, zašto smo mi dolazili po vas?'
Odgovaram mu da je sasvim normalno što mi je drugarica dala da se obučem, jer nemam predstavu koliko ću provesti u policijskoj stanici, u Urgentnom centru. Rekao mi je da uđem u auto, kuckao je neke poruke na Viberu i postavljao mi je pitanja: 'A kako? A šta? Zašto si sa dečkom koji te tuče?' "Objašnjavam mu da nije u pitanju partnersko nasilje. Došli smo u stanicu, sela sam na neko stepenište i čekala dva sata. To je trenutak u kome više nemate emociju, ne osećate ni strah, ni tugu, već ste jedno prazno stvorenje koje nešto čeka. Nakon tog čekanja dolazi razgovor sa inspektorima, koji je sve samo nije prijatan.
"Kada govorimo o tom razgovoru, sigurna sam da on može da bude empatičan, saosećajan. Ne očekujem da se udubljuju u moj problem ili da me sažaljevaju, jer nama sažaljenje nije potrebno. Na kraju je tužba odbačena zbog nedostatka dokaza. U Urgentnom centru mi nisu rekli da imam pravo na forenzički pregled, nakon kojeg mogu da odem u Institut za sudsku medicinu i dobijem forenzički pregled, gde bi se sve fotografisalo, utvrdio stepen povreda, čak i onih koji se u tom trenutku ne vide. Dešavalo mi se da mi se nakon četiri dana pojave modrice na nekim delovima tela, koje u tom trenutku u Urgentnom centru nisu bile zabeležene. Niko mi nije rekao da imam prava na to i da je taj nalaz teže osporiti. Ja bih ga u tom trenutku platila, jer je jako bitno da taj pregled u tom trenutku bude besplatan i da žrtve budu obaveštene o svojim pravima. Kada uđete u ceo taj sistem, niko vam ne govori vaša prava, već idete od institucije do institucije, od vrata do vrata, ljudi vas ispituju, a niko vam u tom trenutku ne kaže, "tvoje pravo je to i to": U tom trenutku nemam advokata, niko mi nije ponudio ni advokata po službenoj dužnosti. Htela sam da angažujem advokata kasnije, ali se sve odigralo brzo. Čak su me i savetovali da u prva dva ročišta ne uzimam advokata, jer što bi mene neko branio, treba da brani njega, što je takođe vrlo pogrešan savet u tom trenutku.
"Meni niko nije rekao da imam poziv za prvo ročište. Ja sam na toj adresi, čak nije bio ni onaj kartončić da je pokušana dostava. Shvatam u nekom trenutku da je prošlo mnogo vremena i moram da odem u Palatu pravde da proverim. Na šalteru mi govore, to je bio ponedeljak, da je moje prvo ročište u sredu. To je ponovo traumatizacija. Pretpostavljam da ću se sresti sa njim, niko mi ne objašnjava šta i kako. Pokušavam u tom trenutku da racionalizujem šta osećam prema njemu, šta će me pitati. Dolazi prvo ročište, ušla sam u Palatu pravde, gde sam videla njega i njegovog advokata u jednom vrlo suvom hodniku, bez obezbeđenja, i to je ta retraumatizacija traumatizacije", kaže Sofija i dodaje:
"Onog trenutka kada sam ga prijavila, policija ga je pozvala na razgovor. Dali su mu rok od 48 sati, pošto je sarađivao, da se iseli iz mog stana. On je 48 sati bezbedno živeo u tom stanu. Nakon 48 sati, inspektor me je pozvao i rekao da se on više ne nalazi u Beogradu, da je morao da se izmesti na adresu stanovanja koja je navedena u ličnoj karti. Nije se više vratio u taj stan. Pokušao je jednom da ostvari kontakt sa mnom, ali naravno da se nisam javila na telefon, sa majkom nije pokušao da ostvari kontakt. Nakon toga je ona podnela tužbu za razvod braka i razvedena je u jednom ročištu bez njegovog prisustva, po hitnom postupku", priča Sofija.
Trebalo je ranije da ga prijavim
"Mnogo mi je žao što ranije nisam imala svoj život u svojim rukama. Mnogo mi je žao, što ja sada u 35. proživljavam neke stvari koje sam trebala da proživljavam u 20. To je sa jedne strane lepo i novo, ali kada pogledate sa neke druge ljudske strane, nije jednostavno. Na pitanje, da li smatra da je sigurna danas, Sofija kaže: "Sada, kada su reflektori upaljeni ka meni, mislim da jesam. Da li je to moje unutrašnje osećanje, ne znam da definišem, jer je ovih dana svega mnogo", zaključila je Sofija u emisiji Uranak na televiziji K1.
Advokat Marija Cvjetićanin kaže, zakonom je dato veće ovlašćenje policiji
"2017. godine je donet zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Cilj ovog zakona je bio pružiti efikasnu i delotvornu zaštitu žrtvama nasilja u porodici, kao i podršku i procedure kroz koje moraju proći od policije do javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudija, koji postupaju upravo u ovakvim predmetima. Ovim zakonom su takođe data veća ovlašćenja policiji, koja ne znam da li su u ovom slučaju iskorišćena. Postupak je takav da kada policija dobije obaveštenje da je izvršeno nasilje u porodici, dužna je da sačini procenu rizika koja obuhvata da li je izvršeno nasilje ili mogući učinilac tek priprema da izvrši nasilje, da li poseduje oružje, da li mu je izrečena neka hitna mera ili neka druga mera prema porodičnom zakonu. Na osnovu svega toga ona utvrđuje rizik, da li postoji neposredna opasnost ili ne. Ukoliko postoji neposredna opasnost, da iz ponašanja činioca nasilja i iz drugih okolnosti proizlazi da je on spreman da u neposrednom vremenu koje predstoji učini nasilje u porodici ili ga ponovi. Ukoliko postoji neposredna opasnost, nadležni policijski službenik ima ovlašćenje da izrekne hitnu meru. To su dve mere u zakonu, jedna je privremeno udaljenje iz stana, a druga mera je zabrana komuniciranja i prilaska porodici", zaključila je advokatica Marija Cvjetićanin u emisiji "Uranak" na TV K1.
Ako trpite nasilje, kontakt telefoni Savetovališta protiv nasilja u porodici (SOS telefon i sigurna kuća) su:
- 0900-011-011, besplatan poziv, radnim danima od deset do 19 časova
- 011 2769-466, radnim danima od deset do 19 časova
- 062304-560, od 19 do deset časova
Hitni pozivi za prijavu nasilja u porodici mogu se izvršiti na broj 0900-100-600 od 00 do 24 časa, besplatnim pozivom.
BONUS VIDEO:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
(K1info/MONDO/J.D.)