Predstavljamo vam MONDO podkast "Nešto moje" sa Ksenijom Mijatović, serijal intimnih i otvorenih ispovesti slavnih ličnosti koje nas vode kroz uspone i padove, poslovni i privatni život, kako bismo zajedno otkrili lekcije koje donose životno iskustvo. Prva gošća je Olivera Kovačević, pogledajte epizodu!
Kroz lične priče poznatih ličnosti, uvide i savete o temama koje se kreću od ličnog razvoja, do profesionalnog uspeha, vodi nas nekadašnja pevačica, a sada psihoterapeutkinja Ksenija Mijatović. Poznati joj otkrivaju kako su se uspešno nosili sa izazovima, ostvarili značajne ciljeve ili pronašli inspiraciju.
U prvoj epizodi, gošća MONDO podkasta je čuvena novinarka, autorka i urednica RTS-a Olivera Kovačević, koja je govorila o svojim počecima, izazovima u karijeri, o tome zašto nekad poželi da bude vikinška ratnica ali i o svemu onome što joj daje snagu i inspiraciju. Otkrila nam je i ko joj nikad nije gostovao, zašto je "Jutarnji program" radila po kazni i ko u Srbiji treba da bude najplaćeniji.
"Samo da vam kažem, dugo godina je Dragoljub Mićunović svaki put kada me sretne negde na nekom događaju u skupštini, govorio kada me pozdravlja, 'Ja sam joj bio prvi', a ja govorim – 'gost u emisiji'. Jer profesor Dragoljub Mićunović je bio prvi gost s kojim sam, kada sam imala 28 godina, radila politički intervju. I, naravno, bila sam prestrašena, a on je rekao: 'Dušo, ništa, samo ti sedi, ništa ne brini, sve ću ja da ispričam.' I dam neki ženski intervju, i sad, uvek se bojim pitanja 'kako izgleda muškarac vašeg života' - više ne znam šta da izmislim, ni koju osobinu treba da ima, kažem - pa da je pročitao više knjiga od mene. I zvoni telefon, zove me profesor Mićunović. 'O profesore kako ste?'. 'Pa vidi, čitam ove novine, slušaj, ako se ko knjiga načitao, onda sam se ja načitao'. I kažem 'Dobro profesore, nisam mislila baš toliko da je načitan'", započela je Olivera uz smeh.
"Nikada nisam maštala da budem novinarka"
Olivera je otkrila kako su izgledali njeni počeci, šta je najčešće bila problematika na putu novinarstva i koliko su potrebne sve te osobine - britkost, brzina, brzo donošenje odluka.
"Nisam to želela, nikada nisam maštala da budem novinarka. Dvoumila sam se između biologije i sociologije. Imala sam svaku diplomu, od Alasove do Vukove, i onda je moj otac stalno govorio: 'Molim te, uči medicinu, znaš ono, valja nam neki lekar u familiji', a ja kao neću... i da li ću na biologiju, da l' na sociologiju... kako sam završila na sociologiji, to je tako bilo, kroz šalter, i onda sam na studijama radila u novinama. U NIN-u sam radila istraživanje... mi smo bili anketari koji su išli po kućama, po terenima..."
"Dušo moja, ima audicija na "Politici", ti si za televiziju"
"Sećam se u Surdulici na nekoj njivi, idemo sa čovekom koji sa konjem nešto ore, a mi popunjavamo anketni listić, studenti, u fazonu - bože, šta ovo nama u životu treba! I radeći u NIN-u kod Ljube Stojića, tu sam počela da pišem nešto o ljudima, dok mi on nije rekao: 'Dušo moja, ima audicija na televiziji 'Politika', ti si za televiziju'. I ja kao, dobro, 'ajde, bez ikakvih ambicija. Mene nije vodilo to - želim da budem slavna, da se bavim novinarstvom, nego je to bila neka '93. godina, neka užasna vremena, i šta kao - na televiziju, hajde, okej. I tako sam u stvari počela da radim na televiziji."
"Uvek bilo najvažnije da li će Tijanić da te pohvali"
"Sećam se, kada sam bila mlada novinarka, meni je Tijanić bio urednik, i naravno da je uvek bilo najvažnije da li će on da da te pohvali na jedan nespretan način koji on nikada nije želeo nikada da pokaže, ali vas nagradi pa vam je onda to jasno, sećam se, u nekim novinama su pisali Dunja Lango i Mića Orlović, kako se pojavila mlada novinarka i voditeljka koja ima veliki potencijal i obećava, i to je meni bio veliki kompliment u ono vreme."
"Tačno znam koje stvari mi ne gode, nisu u skladu sa mojim bićem, ali sam se pripremala za sve to, i onda su moji prijatelji govorili: 'Super, ti si sad sve to naučila, ti si sada najveći stručnjak u Srbiji u ova tri dana dok ne zaboraviš to sve', jer morate da brišete te informacije. Tu sam mnogo ljudi upoznala, mnogo sadržaja proučavala, učila, saznavala. Bože koliko puta sam zvala druge novinare, druge ljude - pomozite mi, ovo ne razumem, zašto se ovo desilo, kako je ova rezolucija, ona rezolucija, ratovi...."
"Naučila sam da nije ono što su nas roditelji vaspitavali - siguran posao, redovna plata, socijalno zdravstveno i tako dalje, najvažnije, nego da, kada osećaš negde u nekom okruženju, pre svega poslovnom, da se gušiš, da nemaš vazduha, da ne možeš dalje, da ti ta jednoličnost ili okruženje više ne dozvoljavaju da iskoračiš, da u tom trenutku to treba menjati."
Jedina novinarka za koju je Aleksandar Tijanić držao konferenciju
Koliko je bilo teško praviti te promene, bez obzira na činjenicu što su tvojom voljom?
"Zaista jeste. Zbog toga što odlazite u nešto što je nepoznatoi što morate ispočetka da dokazujete i sebi i drugima da ste to zaslužili. Pogotovo kada pravite transfer. Prelazila sam s Pinka na BK, sa BK na RTS. Aleksandar Tijanić je držao konferenciju za novinare, kada sam ja prešla na RTS - jedini novinar, za koga je on držao konferenciju. I sada vi treba to da opravdate. Znači, treba da ugađate i sebi na prvom mestu, a onda i drugima da bi to vredelo. Ispunjavala sam ono što su od mene očekivali, i prebacivala normu."
U čemu se ogledala ta snaga, osim ljubavi prema poslu i motivacije?
"Pa čak ne ni ljubav prema poslu. Ja sam radoholik, volim da radim i to sve, ali sam imala periode kada me je sve drugo zanimalo. Kada ste na sto strana, sto kafana, sto ovoga, sto onoga, na kraju posao dođe na poslednje mesto. I onda, kada razmislim, joj Bože, da sam ulagala toliko koliko sam energije trošila na tako neke sporedne stvari, ljude, događaje… da sam u posao, pa bila bih mnogo uspešnija, možda i bogatija, je l? Ali to je tako, to je valjda odlika mladosti i nekih drugih potreba."
I šta je bila glavna motivacija?
"Pa čak ne ni ambicija, nikada nisam bila ambiciozna da nešto sada budem urednik. Meni se to nekako prirodno dešavalo da radim svoju emisiju. Ja sam pre svega autor na televiziji. Svaku emisiju koju sam radila, sama sam osmislila, to su sve moji formati. Ne samo svoje emisije, i drugima. I onda sam, u stvari, u nekom periodu, kada me je Dragan Bujošević pozvao da budem uredica zabavnog programa, bila kao - zabavni program, a sada radim nekoliko specijalnih pesma za Evroviziju, koja je jedna od njih."
"Ja sam posmatrala iz pozicije građanina i mediokriteta"
"Ali, uopšte ta ideja da iz informativnog programa, jer sam se ceo život time bavila, iako sam ja uvek radila neki infotejnment je jer sam razumela televiziju, zato što sam sociolog. Posmatrala sam je iz pozicije građanina i mediokriteta, i gledaoca, šta on želi da vidi, šta želi da čuje."
"To je ono kada sedite sa vašom babom i sad baba sluša i kaže: 'E vidiš, to i ja mislim', ali ne zna baba da to artikuliše ili ono kada gledate i pa prvo krenete da ogovarate onoga ko je na televiziji - ju, vidi je na šta liči. Ju, gledaj joj frizuru! Joj, kakve cipele… je l' tako? Šta prvo radimo kad gledamo? Gde je ovaj kupio te cipele, bog te vidi na šta liči… i onda dok ti shvatiš da treba da ga slušaš, doviđenja! To je ono što se prvo nauči na televiziji. Utisak. Šta je sve utisak, šta sve ti emituješ i kako izgledaš i kako si obučen i kakav ti je stav, a onda, ako si sve te stepenice prošao, možda počnu i da te slušaju.”
Ostvarila najveći šer u istoriji "po kazni"
"Ja sam Tijaniću tražila da ne radim više političku emisiju jer su mi dosadni sagovornici, jer ih sve znam. Idem da radim 'Nedeljno popodne', a on mi kaže: 'Ne može, to je previše skupo, neće to biti gledano'.
Pitam: 'Izvini kako može da bude negledano? Pa sve što sam radila ti je bilo gledano. Postavila sam 'Oko', najgledanija ti je bila emisija. Terao si me da radim 'Jutarnji program' nasilno, za kaznu, ostvarila sam najveći šer u istoriji merenja jutarnjih programa'. Ne može da se obori zato što danas imate više televizija sa jutarnjim. Ne može. Nije mi dao. Nije mi dao u stvari da izađem iz političkog novinarstva."
"Malo je ljudi koji poznaju ceo sistem kako funkcioniše, mislim na proizvodnju, od zabavnog show programa do političke emisije. Tako da, kada osećam radost u poslu, u nekom stvaranju, ma koliko radili, koliko to trajalo sve i koliko bilo iscrpljujuće, to je ono što me motiviše i ono što me pokreće."
Onda bismo mogli to da povežemo ipak i sa nekom bazičnom strašću?
"U redu je, pa mora da postoji strast za nečim. Jedino ne razumem strast za dokolicom, šta ima u tome da sedite ceo dan i da pijete kafu ili gledate ne znam šta. Šta tačno to doprinosi vama, koja je to vrsta uzbuđenja, koja je to vrsta čega? Recimo, to ne razumem."
Olivera je objasnila i kako gleda na mlade kolege ili ljude sa kojima sarađuje.
"Znam mnogo mladih koji su daroviti, koji su vredni, a nisu dobili priliku ili su je kasno dobili. Kažem jednom kolegi - 'pa ti si mlad', a on mi odgovori: 'Šta sam bre ja mlad, imam 45 godina, ostario sam ovde sa vama dok sam dobio posao'. Mislim da je dobro za mlade ljude da u početku menjaju poslove, menjaju kompanije, menjaju firme, jer to je dobro da se oslobode straha od autoriteta.
Jer mi smo to radili kao novinari, odeš u skupštinu, Vladu… drugi put kada si otišao ti već sve znaš, i kada sutra odeš na konferenciju za novinare nemaš strah ni od koga, to je sasvim normalna, prirodna stvar, dok će neki obični građanin da stoji ispred i da zamišlja ko zna šta je u toj instituciji. Znači, to razbijanje straha".
"Obrazovanje je prva i osnovna stvar koja vas čuva"
Šta je to što bi danas bilo bitno nekom mladom novinaru na početku?
"Svima sam rekla da im je najvažnije obrazovanje. Znači, bez obzira na ambiciju, lepotu, pokret i sve, obrazovanje je prva i osnovna stvar koja vas čuva. Znači, to se tako vidi, što bi rekao profesor Mićunović - 'mnogo sam knjiga pročitao'. Tačno se vidi koliko si knjiga pročitao.
Vidim pun Sajam knjiga, vidim da ljude zanima šta drugi ljudi misle. O tome se radi kada čitate knjige. Da vidite kako neko svet doživljava, kako svet boji, kakva je tvoja percepcija sveta. Ali temeljno obrazovanje je neophodno. I mislim da mi veliki problem imamo u našem društvu danas."
"Profesori u školama treba budu najplaćenija profesija"
"Kada kažu, jao, nema više vrednosti, ovo, ono... ima vrednosti, samo pitanje kojih. Obrazovanje u odnosu na naše srednjoškolsko danas je posustalo pre svega zbog nepoštovanja institucije škole, profesora, a onda i znanja. E sad, tu je taj lanac, mislim da profesori u školama treba budu najplaćenija profesija u ovoj zemlji, znači, plaćeni tako da se svi, i ti i ja, borimo da budemo profesori u školi.Tako treba da budu plaćeni i lekari, zdravstveni radnici i profesori. To bi bio taj salto kojim bi se naše društvo na neki način trglo, jer vi ne možete da dozvolite situaciju da ambiciozne majke dolaze da drže lekciju profesorima zašto njihovo dete nije ovo i ono. Ne zaboravimo, imali smo takvu užasnu tragediju u školi od koje se mi još nismo ni emotivno, ni racionalno oporavili kao građani ovog društva, sa tim pitanjima kako se to nama desilo, zašto se to nama desilo, a ima svoje razloge. Zato mislim da je obrazovanje ključ, sve drugo se savlada, naučite i da se oblačite i da se šminkate i da stojite i da se ponašate, ali kada razgovarate, pa kada izgovorite glupost, znači onda otvorite tu viziju vašeg neznanja. Dva puta to uradite - vi ste eliminisani."
"Poželim da sam vikinška ratnica"
Kada se malo osvrneš unazad kroz neki svoj razvojni put, da li su se neki principi negovani od starta kao vrednosni sistem, ipak malo menjali?
"Hvala Bogu, menjala sam se, uz ljude uz koje sam rasla, koji su me učili i s kojima sam se družila. Dakle, pre svega su me ljudi menjali, njihova znanja, njihovi običaji i to što sam saznavala i što sam učila. Strah uvek potiče od nepoznatog i od drugog čoveka.I zbog toga su i toliki sukobi zato što se mi bojimo onog drugačijeg od nas.
Mi znamo kako je strašno u školi kad si sa strane, kad si drugačiji, kada te ne prihvataju, koliko to boli, koliko to frustracija nosi i koliko to kasnije u životu nekoga košta i koliko snage ti treba da to prevaziđeš.
Ja nisam imala tu vrstu iskustava. Uvek sam bila deo mase, predsednik odeljenske zajednice, ali sam učena da uvek pomažem slabijem od sebe i da ne dozvoljavam da se sile na slabijima. To je nešto recimo što sam iz kuće ponela. Zato vrlo često, kada vidim nešto, odmah poželim da budem neka vikinška ratnica. Da prebijem odmah pola ulice!"
Da li se lider postaje ili rađa?
"Pa ne znam, mislim da se to ne zove liderska energija, nego da su jednostavno karakteri ljudski drugačiji. Svi smo različiti, neko uspe da razvije svoje potencijale, neko naiđe na prepreke u životu, pa ne uspe. I nisu svi ljudi sa istim potencijalima, i zbog toga i postoji ono - jedno društvo i snaga jednog društva se ogleda u tome kakav si prema nemoćnim i slabim. Kakav si prema ostavljenoj deci, kakav si prema starim ljudima, to govori kakvo si ti društvo napravio.
Mislim, meni energiju nikada nisu osporavali. To nikad nije bilo sporno. Mogu da govore ovo i ono, ali da nisam energična, a i vredna, to nikad nisu mogli da mi ospore."
Kako danas kako izgleda život Olivere Kovačević? Da li je zadovoljna, srećna na mestu na kom je sada?
"Na to uvek citiram Stevu Žigona: 'A zašto morate da budete srećni? Nije važno da život bude srećan nego sadržajan'. Može i ona što sedi u kafiću ceo dan da bude srećna, i kakve vajde od nje? Uvek se pitam, čemu vi služite? Čemu taj vaš život služi? U redu, produžimo vrstu, okej, i dalje šta još? Šta još ti u životu treba da uradiš?
Tako da, to čemu mi služimo, ono što stalno govorimo, ako ništa ne možemo veliko u životu da uradimo, da sagradimo piramide ili ne znam ti je šta, onda bar možemo dotaći nečije živote ili olakšati neke tuđe, učiniti nešto dobro ljudima."
"U ovim nekim godinama misliš šta sve nisi uradio, a trebalo je, i zašto si to sve uradio kad si mogao da radiš nešto drugo? Ne znam, ja se ne preispitujem, nemam to kao - jao Bože, šta sam sve mogla da uradim. Ali iz nekog razloga nisam. Da li bih? Možda, ali u nekom drugom životu."
"Da li si se dovoljno u životu najeo"
"Jednostavno, neke stvari su u ovom određenom trenutku života jako važne. I kada ih predugo želite, a ne ostvarite ih, one vam gube značaj ili vam ostanu frustracije."
"To je kao u ljubavi, zaljubljena si i ceo život patiš, 15 godina maštaš o njemu, i on se posle 15 godina pojavi, ti vidiš nekog čoveka, sačuvaj Bože, i pitaš se je li moguće da se ovaj meni nekad sviđao? Možda bi u to vreme da si sa njim bila postojala neka zajednica ili nešto… ali neke stvari su zaista potrebne da vam dođu u onom periodu života kada vam znače."
"Pa to je ono kada govore da li si se dovoljno u životu najeo? Čega treba da se najedeš? Neko se najede, ne znam, znanja. Neko želi stanove, neko želi automobile… pa ne znam, haljine, cipele. Koliko cipela ti treba pa da kažeš - joj, ovo mi više nije bitno?
I onda, najedeš se nekih stvari, vidiš, prevaziđe se, podrazumevaju se, i onda tražiš inspiraciju u nečemu drugom."
"Hrabri ljudi mogu da se osame"
"Ljudi negde odu, pa onda sade bašte, pa uzgajaju cveće. Ja sam to često videla. Ja se bojim toga. Bojim toga da dođem u tu situaciju. Mislim, ja imam neke dve, tri saksije na terasi, ali znaš… da li je to kraj? Kada kreneš da sadiš biljke…".
"To jesu hrabri ljudi, ti koji mogu da se osame i kojima nije potreban drugi čovek. Onim sujetnima, oni se predstavljaju i žele da ih doživite onakvima kakve oni u stvari nisu. Oni žele da se vi njima divite. A sujetni se vrlo lako nalaze, udružuju i tako dalje.
A oni ljudi koji su zreli, njima nije potrebna ta pozornica da ih drugi gledaju i da im govore kako im se dive, da su fenomenalni, savršeni. Znači, oni ljudi koji su zaista ostvareni, oni mogu da budu sami. Heroji su uvek usamljeni. Mislim, malo je heroja, ali za herojstvo je, kako kažu, potrebna i prilika."
Prijatelje biram kao što to rade muškarci
"Mi sad kad razmišljamo o nekim generacijama koji su ovim gradom hodale. Sad prođete pored PMF-a, i ovi mladi ljudi ne znaju da je tu bila Glavnjača. Da su u toj Glavnjači mučili neke devojke od 19 i 20 godina, koje nisu izdale svoje prijatelje. Pa se zamislite, ko bi danas izdržao bilo kakvo mučenjete vrste da nešto ne oda, ali i prilika je bila druga. I rat je bio. Kako bismo se mi danas ponašali?"
"To sam ja čula od muškaraca - prijatelje biraju po tome s kim bi išao u rat, ko bi im čuvao leđa? S ovim ne bih išao. Ovaj bi na prvom ćošku pobegao. Ovaj bi se uplašio, ovog bi morao da nosim. Samo s ovim idem u rat. Sa njim idem, sa njim sam siguran. To se meni dopalo iz razgovora sa mojim muškim prijateljima, na koji način oni biraju prave prijatelje."
Olivera je otkrila ko su ljudi koji su njen život dotakli na poseban način, ili zaslužuju poštovanje ili divljenje.
"Važno je da imate neke autoritete u životu, i da ih poštujete. Prvo u kući da imate autoritet, ja sam imala oca, a onda su vaši autoriteti oni koji su vas učili. Tačno znam koji su to moji nastavnici, profesori na fakultetu, u novinarstvu, koji su to bili urednici, javne ličnosti, koje sam volela i koje sam poštovala i koje stalno spominjam.
Osećam tu potrebu, jer je to moja zahvalnost da su oni meni pomogli, u meni nešto prepoznali, naučili me. Zahvala sam na tome što sam imala priliku da ih upoznam."
"Pobednici pišu, ali pobednici zaboravljaju istoriju"
"Sećam se da sam upoznala Dragana Nikolića, glumca, u nekoj kafani. I da je on sa mnom razgovarao kao da me zna ne znam koliko dugo, i rekao 'Kada ćeš da me zoveš u emisiju?'. Joj, kako da ne zovem Dragana Nikolića, zovem vas odmah u emisiju. Kaže, 'da, ali ja samo hoću sa Šešeljem u emisiju'. Pa meni je to fenomenalno! I nikad ja to nisam odradila. Tad je bilo ono, Hag i tako dalje. I mislila sam da ću imati vremena sa njim još da nešto razgovaram, i nikada ga više nisam ni videla, ni razgovarala sa njim".
"Sa Batom Živojinovićem jesam više puta sedela, pričala. Volim da pričam sa njima i da ih ispitujem, da mi pričaju kako je to bilo, kakav je bio ovaj čovek, kakav je bio ovaj. Jer pamćenje jeste ono što institucije čuvaju, ono što ostaje u arhivama. OK, pobednici pišu, ali pobednici zaboravljaju istoriju, ali neke institucije, neki arhivi država i dalje postoje, i u tome se čuva pamćenje jednog naroda na događaje, na ljude i tako dalje. Ali sećanje je nešto drugo. Sećanje je individualna stvar i uvek ima emotivnu kategoriju i uvek iz drugog vremenskog zahvata."
Da možeš još jednu osobu da sretneš ili da povedeš razgovor sa njom, koja bi to osoba bila?
"To je stvarno preteško pitanje. Ja bi sada izvukla Miloša Đurića koga nikad nisam upoznala jer je umro davno. Zamislite da pričate sa Milošem Đurićem...
Zato što je bila serija 'Andrić', kada je u seriji govorio o onom proglasu srpskom narodu, ko je sve potpisao od tih velikih intelektualaca, baš je onako blam. Nije potpisao Andrić, Isidora Sekulić i Miša Đurić. I dobro, to je ona stara priča kada je on profesoru rekao: 'Lako je vama, vi u diple svirate, ja etiku predajem. Ne mogu da potpišem to'. Eto kakvi su nekada ljudi hodali ovim ulicama, ovim gradom, kakvi su neki divovi hodali... pa nas dve bismo samo sedele sa strane samo da slušamo šta oni pričaju."
Namerno Ljubi Tadiću rekla "dobar dan"
"Kada maštam o tim vremenima, maštam u stvari o nekim ljudima koji su bili iz moje neke perspektive intelektualne gromade i neki divovi s kojim bih ja volela da živim. Jer ko su vam savremenici? Ja sam kao studentkinja sretala Ljubu Tadića. Idem gradom i naravno da ga ne znam lično, studentkinja sam. Prođem pored njega i namerno kažem 'dobar dan'. I onda on meni odgovori: 'Dobar dan'. Ja sam sva ushićena što je meni rekao dobar dan Ljuba Tadić. Onda sam se ja namerno, kad god vidim nekog tako velikog poznatog, javila sa 'dobar dan', zato što mi je bilo milo da uspostavim bilo kakvu komunikaciju sa nekim, jer je, u stvari, on moj savremenik. Znači, živite u vreme tih i tih ljudi."
Olivera je otkrila i šta je ispunjava i daje dodatnu snagu.
"Najveća privilegija koju imate u životu je da živite u društvu istomišljenika. Da imate svoj 'kružok' nekoliko ljudi sa kojima se razumete, koji su na vašim vrednosnim stavovima, vole stvari kao vi. Jer ideja u tome kako se suprotnosti privlače - možda u fizici, ali u životu suprotnosti kad-tad ode svako na svoju stranu. Ali ljudi sličnih interesovanja, senzibiliteta... ja želim da sedim sa nekim i da mogu da razgovaram o tome ko je bio najlepši revolucionar francuske buržoaske revolucije… ko je bio najlepši revolucionar u španskom građanskom? Koga to zanima? Recimo, mene to zanima, mene to zabavlja, mene to relaksira. I onda ja nađem nekoga sa kim mogu da živim i da mogu da razgovaram o takvim stvarima ili prijatelje sa kojima mogu da razmenjujem. Svi mi znamo zbog čega neke ljude volimo i zbog čega su nam prijatelji. I nisu nam svi bliski na isti način. Svako iz nekog drugog ugla. Ovoga volite zbog toga, a ovoga volite zbog ovoga. Tako i ne možete nikada naći drugu polovinu isto. Ko nađe u muškarcu ili ženi tu drugu polovinu, taj je baš srećan čovek. I ima ih. Znam ljude, poznajem ljude, ima ih."
"To ti je kao kad imaš neku super kuću, znaš, ona za 15 godina postane demode. Pa onda želiš da promeniš nameštaj, dosadno ti je. I kola imaš, voziš ova, voziš ova. Pa, što bi rekli klinci, ne loži te više. Znači, nešto da napraviš, nešto da stvoriš, da nešto osmisliš. Ja se bavim osmišljavanjem programa televizijskog i nekad me to uzbuđuje, nekad mi teško ide, nekad mi se nešto ne sviđa, ali baš je privilegija kad imaš nešto pa sad osmišljavaš, i onda to da neki rezultat, ljudi to prepoznaju da je dobro. E recimo to me ispunjava, to mi je prava stvar."
Zašto nikada nisi napisala neke knjige?
"Mene su toliko puta ljudi pitali zašto nisam napisala neku knjigu... u stvari, evo to je savet nekim mladim ljudima! Ja sam bila lenja, mene uvek mrzelo da pišem. Zato što ja kada pišem, ja se mučim, dugo pišem, rečenicu pet puta obrćem, zavrćem itd. A onda sam razmišljala, da sam imala beleške jednom nedeljno posle svake moje emisije, 20 i nešto godina, i da sam zabeležila to šta su ti ljudi govorili pre i posle emisije - kojih je tu bilo anegdota, smicalica, svađa i koječega, da sam posle svake zabeležila četiri rečenice, to bi danas bilo tako zanimljivo štivo, u stvari to je dokumentarna građa. Nikada nisam jedno slovo zapisala. A sećanje je varljivo. I koliko puta mi se desi da mi neki čovek priđe i kaže: 'Ja sam gost iz vaše emisije'. Gospode Bože, da me neko sada stavi pred streljački vod, i da mi kaže - kako se zove ili te ubijemo, ja bih poginula. Ne mogu da se setim."
"Talenat je zaista važna stvar. Kako kaže Balašević: 'To ili nemaš ili imaš. Da te s vrata spazi primaš', e tako i na televiziji. Koliko imate raznih voditelja, voditeljki, nikom živom ime ne znate? A onda se pojavi neko sa harizmom, sa znanjem, sa nečim i vi kažete 'wow'.
I odjednom počnete da volite neko tv lice, ali znate mu ime. A koliko je onih stotinu koji misle da ih znate, a niko živi ne zna kako se zovu. Talenat te vrste je kao voda, on uvek pronađe svoj put."
Razum ili srce?
Olivera je na kraju imala i posebnu priču kao poruku šta je važno u životu.
"Ja sam volela oca Radovana Bigovića. I sećam se da je on, kada je bio Božić i Uskrs, mi idemo u zemunsku crkvu, znaš ono, liturgija u ponoć, pa malo zakasnimo. Ko će da stoji dva sata u crkvi? Ali kao vernici smo baš pravi, i posle toga idemo kod njega - to su stolovi, to je hrana, vino, obično neko uzme neku gitaru pa pevaju, a on uživa u društvu, novinara, pevača, ovih, onih... tako su zaista bile te večeri uzbudljive kod njega.
I onda se vraćate u četiri, pola pet ujutru kući i ja dođem sva mamurna, i pitaju me: 'Gde si bre celu noć bila?'. Ja kažem, 'u crkvi'. 'Ma da, važi, u crkvi'. A mi smo u stvari bili kod oca Radovana. I on je umeo da govori o tom odnosu razuma i srca. Vrlo često ćete čuti rečenice u javnosti - 'ja sam samo iskren'. Dobro, iskrenost je važna stvar u odnosu sa tebi važnim i bliskim ljudima. Iskrenost ne znači mnogo u javnom prostoru - to što si ti iskren, šta nam to donosi, čemu nam doprinosi? Je l' ti znaš nešto pa sad hoćeš da nam kažeš ili ti ne znaš ništa pa si iskren? Zato često kažem da to u javnom prostoru ne znači mnogo. Druga stvar - 'ja uvek govorim šta osećam'. Osećanja, kao i razum, kao i racionalno, račun što bi rekli, valjaju samo ako su u skladu, u ravnoteži".
"Jer i zločin nastaje iz osećanja. Znači, zločin iz mržnje ili iz ljubav ili svega, vi počinite zločin iz osećanja. A ni razum i racio takođe nije uvek dobar. I pljačka je razumna. Ona nije moralna. Zato je u stvari moralno najvažnije šta jedno društvo drži na okupu, i šta drži ravnotežu između osećanja i razuma. Što kaže, lako je ljude mobilisati na mržnju, jer u čoveku strah od nepoznatog i pre svega od drugog čoveka i drugačijeg se lako probudi.
A mobilisati čoveka na ljubav prema drugom čoveku, to što hrišćanstvo pokušava hiljadama godina, mnogo je teži posao. Zbog toga u društvu moraju da postoje neke moralne norme oko kojih se to društvo dogovorilo da će ih poštovati, a u odnosima ljudskim - ljubav. Jer ljubav je jedina sloboda. Kako kaže, 'Bog može sve da te natera', to je otac Radovan govorio, 'ali ne može da te natera da ga voliš'. I niko ne može nikoga da natera da ga voli. Vi možete da naterate ženu da živi sa vama ili muškarca da živi sa vama, ali ne možete da ga naterate da vas voli. Zato što je ljubav sloboda", zaključila je Olivera.
(Mondo Jelena Sitarica)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!