Pevač Amel Ćeman Ćemo je na sceni od 2005. godine, a sada je progovorio o svom detinjstvu u Beranama, teškom odrastanju, roditeljima, školovanju i radu u bolnici.
"Imao sam četiri godine kada su bile ‘Zimske olimpijske igre’ u Sarajevu, sećam se tog prenosa iako sam imao samo četiri godine. Jedini period mog života čega se sećam od buđenja, odlaska u školu, upoznavanja učitelja, portira, to je sve bio taj period osamdesetih, a sve posle toga je bilo katastrofalno. Počela je da nam se raspada zemlja i do dana današnjeg nam se ništa lepo nije dešavalo. U Beranama je bilo lepo odrastati, volim Berane, Beograd i Solun, tu najviše boravim. U Beranama sam najmanje, jer uvek biram da sam više na moru. Od 1989. kreću burne stvari, pa devedesete, pa inflacije, taj bezvredni dinar koji smo imali u našoj zemlji".
"Roditelji su ostali bez posla tada, bilo je pitanje kako preživeti i ja bukvalno nisam nosio obuću koja mi se sviđala, nego ono što mi roditelji kupe. Oduševljavao sam se iako mi se nije sviđala, iako sam se stideo da to nosim. Znao sam da moji roditelji to nemaju, nemaju više da mi pruže, pružili su mi maksimum i ja sam se pravio da je to nešto najlepše što sam dobio. Počeo sam sam da zarađujem rano, rano sam ušao u kafanu".
Ćemo je završio srednju medicinsku školu u Beraama i jedno vreme radio u bolnici.
"U Beranama tada nije postojala srednja medicinska škola, postojala je ranije, pa se zatvorila. Voleo sam to, ali roditelji nisu imali novca da odem u Podgoricu, Kosovsku Mitrovicu, Prištinu, Beograd i ja sam upisao srednju šumarsku školu, završio sam prvi razred. Onda se u Beranama otvorila srednja medicinska škola i ja sam predao dokumenta i primilii su me, a ja nisam nikome to govorio. Moj otac je sreo razrednog starešinu, Berane je mali grad. Razredni ga je pitao što me nema u školi, a on kaže: ‘Ima ga, ide u drugu smenu’. Onda sam se vrlo brzo vratio u šumarsku školu na nagovor mog razrednog starešine. On mi je rekao da završim šumarsku, a da srednju medicinsku polažem vanredno i to je meni bilo fenomenalno, ali me šumarska nije zanimala i nisam želeo da učim. Bukvalno sam od prvog razreda srednje medicinske škole bio na praksi na hirurgiji u beranskoj bolnici, sve što sam naučio – naučio sam od osoblja iz te bolnice. U knjizi možeš dosta da naučiš, ali dok ne doživiš, ne možeš baš sve da znaš"
"Otac je mislio da sam obio trafiku kad sam doneo pare"
Ćemo je otkrio da je prvi nastup imao kada ga je pozvao jedan muzičar. Nastupao je i "u kafančinama i lepim lokalima", a prisetiose i prvog honorara.
"Sećam se, ali ne mogu da napravim paralelu sada, bile su nemačke marke. Uđeš u prodavnicu tada i nemaš ništa, tako je bilo. To je bilo 600 maraka, kao sada 6.000 evra. Ja sam to zarađivao kao honorar i bakšiš. Plaćao te hotel, potpišeš ugovor da sviraš svako veče dva meseca. Od tate sam dobio batine kada sam doneo prvi veliki novac jer je mislio da sam obio trafiku. Moje generacije su problematični momci koji su odbijali trafike, to su bila teška vremena".
Roditelji nisu imali gde da se zaposle, pa su se preselili na periferiju grada gde su imali krave.
"Oni su držali krave, a brat i ja raznosili domaće mleko i živeli smo od toga. Znalo se gde ima da se kupi i brat i ja nosimo. U Beranama sve funkcionište tako što se kaže: ‘To je kod onog, to je kod ovog’. Ja sam ulice u Beranama naučio tek kroz svoj drugi posao, kroz volontiranje u Crvenom krstu. Prodavali smo mleko i tako smo zarađivali za život za celu porodicu. Tada me je bilo sramota, kao da kradem nešto. Moji drugari su uživali, imali su više love. Sad kada odem u Ameriku i donesem 30 pari obuće, pitaju me: 'Zašto?', a ja kažem: 'Neka, neka'.
BONUS VIDEO:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!