Nedavno se podigla velika prašina zbog tri koncerta koje je Dino Merlin rasprodao na stadionu Koševo, ali njegov početak i put do vrha uopšte nisu bili laki. Pre nego što je postao muzička zvezda koja puni stadione, morao je da prođe kroz teške fizičke poslove, ratne strahote i ozbiljne lične borbe.
Pogledajte fotografije Dina Merlina:
Težak rad u fabrici i prve pesme na papirićima
Svoj radni vek počeo je u teškim fabričkim uslovima. Dok su drugi sumnjali u njega, on je verovao u svoje stihove.
"Neki dan sam išao da kupim neke šrafove tamo gde su oni pogoni, gde je industrijska zona i prošao sam pored pogona u kojem sam radio. Padala je kiša, fino sam stao ispred tog pogona, nikoga tu više nije bilo, to je zapušteno, mislim da to više ni ne radi, bio sam sam. I vraćao sam film polako kako ulazim u taj pogon, otvaram ormarić, unutra su cipele i onaj plavi kombinezon. Uzimam tu jaknu, istresem iz nje bubašvabe da ispadnu, isto iz cipela, obučem to i idem u glavnu halu. Mogu reći da sam tako sigurno išao u nju sa mislima da to moram obaviti najbolje što umem, kao što sada idem na scenu. Moj se odnos prema radu nikad promenio za jotu. Uvek ono što sam radio hteo sam da radim onako kako treba ili nikako. To je bila ogromna hala, rekao bih dom za karcinom pluća, to je bila termička obrada materijala, ulja su tu bila, bilo je neizdrživo, teško se disalo. Tada sam na nekim ceduljama pisao moje stihove, a ono što sam možda tada napisao bilo: 'Ne veruj nikome na reč, svaki korak sam moraš preć'. A ovi radnici što su radili sa mnom umirali su od šege kada bi videla da pišem pesme, a ja im kažem: 'Gledaćete me na televiziji'. To je bila moja 'pretnja'. Tada sam kupio svoju slobodu", rekao je na YT kanalu "Klix".
Od pravljenja tašni do osnivanja benda u ćevabdžinici
Pre uspeha pravio je kaiševe, radio u džamijama, a prvog saradnika za bend pronašao je preko druga koji je radio kao konobar.
"Razne poslove sam radio dok se nisam popeo na scenu. Prvo sam radio u pogonu, pa sam onda pravio ženske tašne i kaiševe, pa bih onda navečer mujezinio. Ja sam bio mujezin u sedam, osam sarajevskih džamija. I sad sam ja iz toga došao jedan dan kod Kurte u ćevabdžinicu tražeći ikoga ko bi želeo sa mnom svirati, jer ja sam bio potpuni anonimus u tom svetu. I pitam ja moj druga Pecu, tekstopisca, koji je tada bio konobar i posluživao ćevape, zna li nekog, on mi je tada rekao da ima druga basistu i da će ga odmah zvati. Pojavljuje se momak sa dugom kosom, kožne pantalone, kaubojke, ma frajer kao da je sad iz AC/DC. Peca me predstavlja, kaže da sam njegov drug, da imam neke pesme i da želim da osnujem bend. A on je rekao: 'Dobro, ko će vam svirati harmoniku?' Kad je video onaj moj imidž, to nikad neću zaboraviti. Svaki taj susret i ljudi su me obogatili i oplemenili svojim pristupom. To je život, ili jesi ili nisi."
Rat, izbeglištvo i razdvojenost od porodice
Ratne godine donele su veliku nesreću i razdvajanje od najmilijih, što je ostavilo duboke posledice.
"Uvek je vreme da se kaže istina. Ja sam bio rastrgan, žena i deca su bili u izbeglištvu prvo u Hrvatskoj, onda u Švedskoj. Prvi udar je bio kada sam izašao iz Sarajeva i kada sam video sve ono, pa sam onda video i svoju porodicu i sina koji se rodio u februaru, a ja sam ga video nakon godinu dana. Kada bi se vratio u Sarajevo, bio bi srećan što sam tu, ali i nesrećan i zabrinut što nisam sa svojom porodicom. I tako gore-dole, gore-dole svih tih godina, to me je doslovno koštalo psihičkog zdravlja. Naravno, uvek je bilo teže ljudima u rovu, ali ja vam pričam svoju priču."
Najteža borba sa depresijom
Nakon ratnih zbivanja usledila je teška borba sa depresijom, iz koje se izvukao radaom i strogom disciplinom.
"U periodu između 1994. i 1995. godine bio sam teško bolestan od depresije, to ne bih nikome poželeo, to je neopisiva bol i situacija. Neuporediva je sa fizičkim bolom. Desila su se ratna zbivanja i onda svaki dan se u meni pojavljivala po jedna mala pukotina, pa se otvori, pa se proširi. Ode toliko da ti to više sam ne možeš sanirati. Borio sam se kao lav sa demonima. Svašta sam činio da se izlečim, a sigurno da je rad nešto što vas oplemenjuje, taj neki vaš red. Ako vi provodite dan tako što ispušite četiri nargile, imate veliki problem, ne možete tako dugo, jer to nije prirodno. Dakle, treba da postoje jasna ograničenja kada se radi, kada se odmara. Ja sam vrlo disciplinovan po tom pitanju, tako sam se i izvukao iz toga, nadam se. Ne znam kako sam to i preživeo, ali na kraju sve se preživi. Nije ostavilo traga na mene, izborio sam se, ali razumem ljude koji se bore sa depresijom, to je jedna teška borba."
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!