- Milan Caci Mihailović se na izložbi u Ateljeu 212 prisetio Petra Kralja, povodom 15 godina od njegove smrti i dugogodišnjeg prijateljstva. Sa Kraljem je u Ateljeu 212 proveo 39 godina i odigrao oko petnaest predstava i više televizijskih drama.
- Posebno je izdvojio njihov poslednji susret u bolnici 2011. godine, kada ga je Kralj prvo pitao šta ima u Ateljeu, a zatim i za njegove sinove.
Povodom 15 godina od smrti legendarnog glumca Petra Kralja, u Pozorištu Atelje 212 organizovana je izložba fotografija iz arhive ovog teatra pod nazivom "Živeo život Pera Kralj".
Ovaj događaj okupio je njegove kolege, prijatelje i poštovaoce, koji su se prisetili umetnika čiji je doprinos srpskom glumištu nemerljiv, ali i čoveka kojeg su mnogi voleli zbog dobrote, neposrednosti i skromnosti.
Među onima koji su sa Petrom Kraljem proveli decenije na sceni i van nje je i glumac Milan Caci Mihailović. Njih dvojica su gotovo 39 godina bili kolege u Ateljeu 212, a tokom tog perioda zajedno su odigrali brojne predstave, snimali televizijske drame i delili nezaboravne trenutke.
Mihailović se za domaće medije prisetio njihovog prvog susreta na sceni, kada je 1972. godine, kao tek diplomirani glumac, došao u Atelje 212.
"Tu bi mi bilo potrebno više dana da vam objasnim i ispričam po čemu ga se sve sećam. Sama činjenica da sam sa Petrom u Ateljeu 212 igrao okruglo 39 godina, od 1972, kada sam došao kao tek diplomirani glumac, dovoljno govori. Moj prvi zadatak bio je da uskočim u predstavu 'Purpurno ostrvo' Mihaila Bulgakova, u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Pera je tada imao 32 godine i igrao je fenomenalno. Od predstave do predstave nekako smo išli zajedno", ispričao je glumac.
Tokom zajedničkih godina odigrali su petnaestak predstava, od kojih su neke dugo bile na repertoaru. Među njima su bili "Divovi sa planine" Luiđija Pirandela, u režiji Paola Mađelija, "Sveti Georgije ubija aždahu", kao i čuveni "Kosančićev venac", u kojem je Kralj igrao sa Enverom Petrovcijem.
Njihova saradnja nije se završavala na pozorišnim daskama, već su često zajedno radili i televizijske drame.
"Mnogo je toga. Bilo je mnogo dugovečnih predstava, pa smo iz godine u godinu išli zajedno. Na televiziji smo takođe snimali više drama i nekako se desilo da budemo tandem. Moja priča o Peri je veoma duga. Napisao sam na dvadesetak strana sećanja na sve što smo prošli od 1972. godine do njegovog odlaska, da se ne zaboravi. Bilo je tu mnogo lepih trenutaka", rekao je Mihailović.
"Ljudi su ga voleli"
Iako je od Kraljeve smrti prošlo 15 godina, njegov prijatelj smatra da veliki umetnici ne smeju da budu zaboravljeni. Upravo zbog toga mu mnogo znače događaji poput izložbe u Ateljeu 212, koji čuvaju uspomenu na ljude koji su obeležili jednu epohu.
"Mi često zaboravljamo velike glumce. Ali, eto, ima i nas koji ne damo da zaborav učini ono što je ružno", istakao je glumac.
Posebno pamti njihov poslednji zajednički nastup, koji su imali 27. januara 2011. godine, na Svetog Savu, u Udruženju književnika Srbije. Petar Kralj preminuo je u novembru iste godine.
Ipak, uspomene na njega nisu vezane samo za glumu i brojne uloge. Mihailović se sa osmehom priseća njegovog odnosa prema ljudima, druženja i spontanosti zbog kojih je bio omiljen gde god bi se pojavio.
"To se najbolje moglo videti na njegovom ispraćaju. Kolone ljudi stajale su u redu da uđu i poklone se Peri, a redovi su se protezali i izvan groblja. Ljudi su ga voleli. Umeo je sa ljudima, bilo da ih sretne u pozorištu ili negde usput. Često je kasnio na probe, ne na predstave, jer bi sreo jednog čoveka, pa drugog, pa bi zastali da popričaju i nazdrave. Ima mnogo divnih priča vezanih za to", ispričao je Mihailović.
Njihovo prijateljstvo ogledalo se i u svakodnevnim situacijama. Jedno vreme Caci ga je vozio kući, budući da Petar nije vozio automobil, a stanovali su relativno blizu. Kasnije su postali i komšije, nakon što se Kralj iz Rakovice preselio u blizinu Kalenićeve pijace.
Mihailović se posebno seća kako su mu pomagali prilikom selidbe.
"Nosili smo pešice tepihe, lustere i razne stvari na osmi sprat zgrade u kojoj su živeli i on i Zoran Radmilović. Bilo je tu mnogo divnih večeri, putovanja i gostovanja. U Budva teatru smo zajedno radili 'Kanjoša Macedonovića'. To su nezaboravne stvari", prisetio se glumac.
Za njega je Petar Kralj bio mnogo više od velikog umetnika. Pamti ga kao čoveka širokog srca, spremnog da pomogne drugima, ali i kao izuzetnog scenskog partnera.
"Bio je takav, naravno. Čovek široke ruke. Uvek je bio najbolji za druge. A ono što je najvažnije u pozorištu jeste da je bio fantastičan partner. Kada imate dobrog partnera, onda ste i vi bolji. Sa Perom sam odigrao ko zna koliko predstava. Igrali smo čak i 'Ratne drugove' Vinavera u Teatru poezije, samo nas dvojica, kao i komad Brane Petrovića 'Kad gori čovek', u režiji Vide Ognjenović. Ne mogu ni da vam opišem koliko je divnih i nezaboravnih uspomena vezano za tog čoveka", rekao je Mihailović.
Poslednji susret u bolnici
Jedna od najemotivnijih uspomena vezana je za njihovo poslednje viđenje u bolnici. Iako mu nije bilo lako da poseti prijatelja u takvom stanju, želeo je da ga vidi, zbog čega je smislio mali izgovor kako ne bi pokazao koliko mu je teško.
"Bilo mi je neprijatno da odem u bolnicu, a opet sam želeo da ga vidim. Onda sam izmislio priču da sam i ja bio na nekoj kontroli i da sam samo svratio. Zatekao sam ga u stolici, televizor je bio uključen, a oko njega je bilo mnogo flašica vode. To mi je ostalo u sećanju. Prvo što me je pitao bilo je: 'Šta ima u Ateljeu?' A onda me je, i to dva puta, pitao za moje sinove. Bio sam veoma srećan što su i moji sinovi, Vladislav i Petar, imali čast da igraju sa tako velikim glumcem kao što je Pera Kralj", otkrio je Mihailović.
O svom prijatelju nije napisao knjigu, ali je sačinio opširan tekst sećanja, koji je objavljen u njegovom trećem uspomenaru. Kralju je posvetio i pesmu, koju je napisao još 2001. godine, kada je njegov prijatelj dobio nagradu "Branislav Nušić". Želeo je da mu na poseban način čestita priznanje, pa je stihove napisao neposredno pred predstavu u Zvezdara teatru.
Na kraju razgovora, Mihailović je upitan kako misli da bi Petar reagovao kada bi mogao da vidi izložbu posvećenu sebi. Odgovor je bio u duhu čoveka kakvog pamti, skromnog i pomalo stidljivog.
"Možda bi se ušunjao negde ovde. Bio je skroman i stidljiv čovek, ali sam siguran da bi mu bilo milo. Zato ću ja večeras ovde u Ateljeu 212 reći: 'Petar Kralj nije umro tog 10. novembra 2011. godine'", zaključio je Milan Caci Mihailović.
Bonus video:
(Blic/MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!