Nemački medij navodi da se mnogo govori o ujedinjavanju opozicije, a da se tek povremeno ukazuje na ideološke razlike koje već u startu sprečavaju zajedničku politicku borbu i ocenjuje da je nemoguće okupiti na jednom mestu partije koje su za i protiv NATO i Evropske unije, one koji su za politiku regionalne saradnje i pomirenja i one "koji bi jo? malo ratovali".

DW napominje da je plan B ideja o "više kolona" u kojoj bi sa jedne strane bilo nešto što se naziva patriotskom opozicijom, a sa druge takozvana proevropska opozicija, ali da su tek tu nastali problemi, jer se ne zna ko će držati monopol na patriotizam ili je patriotizam postao samo druga reč za nacionalizam.

Prema pisanju DW, ništa bolje nije ni u proevropskom taboru.

"Tu, na prvi pogled, nema velikih ideoloških razmimoilaženja, ali zato postoji neverovatan višak sujeta i liderskih ambicija", ocenjuje DW i dodaje da deo opozicije još uvek nije shvatio da to što će se proglasiti proevropskim blokom ne znači automatsku pobedu na izborima.

Izbori u Beogradu - ko će s kim...

Politički analiticar Milan Nikolić za DW kaže da dve kolone nisu loša ideja, ali da nisu dovoljne za pobedu.

"Jer neka proevropska kolona se, osim po nešto malo boljim i više demokratskim manirima, neće bitno razlikovati od onoga što je program vladajuće partije i onoga što radi sadašnja vlast. Mora se osim toga ponuditi još nešto, pre svega u socijalnoj i ekonomskoj sferi" , smatra Nikolić.

NAJVEĆI PROBLEM ODNOS PREMA VUČIĆU

DW ocenjuje međutim, da najveći problem za opoziciju ipak predstavlja odnos prema predsedniku Srbije i SNS Aleksandru Vučiću, jer su pojedini celnici opozicionih stranaka tu povukli glavnu liniju razdvajanja.

"Ako se stvari posmatraju iz tog ugla, još je teže čak i definisati ko je opozicija", konstatuje DW i navodi da veliki broj navodno opozicionih stranaka koketira sa Vučicem, bilo kroz nuđenje svojih političkih usluga ili kroz podršku stavovima vlasti.

"Teško je među takvima pronaći konsenzus da li je u Srbiji na delu "diktatura" ili su te ocene preterane, da li postoji ili ne užasno stanje medijskih nesloboda, kao i da li je potrebno odazvati se na pozive vlasti na unutrašnji dijalog o Kosovu", piše DW.

Nikolić smatra da je to vrlo primitivan kriterijum koji dovodi i do ozbiljnih grešaka.

Kao primer takve greške Nikolić navodi odbijanje pojedinih opozicionih političara da odu na sastanak sa izvestiocem Evropskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom, jer on navodno podržava Vučića.

"Nezadovoljni su što je on imao kontakte sa Vučićem. To je tolika glupost da prosto ne mogu da verujem da se to desilo", kaže Nikolić, i istice da to pokazuje nezrelost opozicije.

Politički analitičar Brano Radun takođe smatra da fokus na Vučiću više šteti opoziciji nego što koristi.

MORA SE REĆI NEŠTO I O BEOGRADU

"Najpre, ne može vam tema biti samo Vučić. Ako recimo govorimo o beogradskim izborima, tu morate reći nešto i o Beogradu. A sa druge strane to onemogućava i ujedinjenje opozicije jer svako svakog sumnjiči da potajno šuruje sa Vučićem i vlastima" , navodi on.

Taj momenat se očito koristi i za eliminisanje konkurencije unutar opozicije. Najnoviji takav slučaj je najava Pokreta slobodnih građana da prekida saradnju sa Demokratskom strankom jer je javno ponudila saradnju Vučiću.

Razlaz Jankovića i Šutanovca: Ne može i s Vučićem

Radun stoga kaže da, kada nekog optužite da je blizak vlastima, onda on gubi deo političkog kredibiliteta kao opozicionar. Na taj nacin poboljšavate svoj rejting u pregovorima, a verovatno i očekujete da zbog toga preuzmete i njihove birače pa možda čak i stranku.

DW ocenjuje da postoje neke "olakšavajuce okolnosti" za srpsku opoziciju, jer je, kako navodi, izložena medijskom pritisku, kao i opstrukciji vlasti.

U takvoj situaciji opozicija je kao jednog od glavnih krivaca označila međunarodnu zajednicu koja, kažu, to mirno posmatra a usput i dalje podržava Aleksandra Vučića.

"Te primedbe stoje, ali isto tako i pokazuju nezrelost opozicije da se suoči sa problemima već umesto toga traži bejbisitere po svetu", ocenjuje DW dodajući da sama opozicija nije napravila praktično nijedan korak kao bilo kakav vid otpora vlastima, pa se tako i žalbe na očajno stanje u državi mogu protumačiti i kao neka vrsta opravdanja za sopstvenu bezidejnost.

Jedino što je postignuto kukanjem međunarodnim diplomatama je da su vlasti upotrebile da neke opozicionare prikažu kao tužibabe svoje zemlje", smatra DW.