ATOMSKA PLAVUŠA (FILMSKA RECENZIJA)

Atomic Blonde (2017)

Distributer: Blitz

Kao reditelj (istina bez imena na špici) filma "Džon Vik" i impresivne filmografije kao koordinatora kaskadera i koreografa akcionih scena (ne treba zaboraviti ni poverenje koje je dobio da režira drugog Dedpula), Dejvid Lič je svojim novim filmom kretenskog naslova "Atomska plavuša", nekako predstavljao epizodu u repertoaru koju nisam želeo da propustim. Ako se tome doda i Šarliz Teron koja je i u samom trejleru obećavala ako ništa drugo onda makar heroinu drugačijeg kova, onda je možda i objašnjivo zbog čega sam se opredelio da svoje vreme potrošim baš na ovaj film. Ni prva ni poslednja greška koju sam napravio dok sam stajao u redu za bioskopsku kartu.

U stvari, super bi bio jedan ženski Džon Vik, što da ne, pa još sa likom Šarliz Teron, svakako jedne od najprivlačnijih žena u Holivudu danas, ali ambicije Dejvida Liča su očigledno išle u drugom pravcu od očekivanog.

Džon Vik - da se podsetimo...

Da ne bude zabune, južnoafrička diva je poprilično fantastična glumica, a ne samo lepotica, ali zaboravite na glumu u ovom filmu – Šarliz Teron je ovde angažovana samo zbog svog imena i seksepila. Solidna predstava je bila samo bonus, ali ni to nije pomoglo ovom loše zamišljenom i još lošije napisanom scenariju u kojem se konstantno prepliću komplikovana (a predvidiva) špijunska priča i džonvikovska akcija sa nešto više šibanja, a manje pucanja.

Berlin, pred samo rušenje zida. Jedan MI6 agent biva ubijen, a njegov ručni sat koji u sebi na mikrofilmu krije imena svih sovjetskih aktivnih špijuna je nestao. Samo dan kasnije u Berlinu je i Lorein (Teron), još jedan britanski top agent sa zadatkom da otkrije ubicu i, što je još važnije, povrati mikrofilm sa podacima koji će za sva vremena srušiti Sovjetski Savez. Njen kontakt je agent Dejvid Persival (Mekavoj), a u igri je i francuska služba u vidu Delfin Lasal koja će posebno privući pažnju naše heroine. Da li je uopšte potrebno i pominjati da se tu negde mota i CIA?

Špijunski filmovi su uvek vrhunska poslastica kada su obrađeni na pravi način (vidi: "The Americans", verovatno najbolje kontinuirano dramsko TV štivo u poslednjih pet godina), ali od njih je jako teško napraviti komercijalan projekat, naročito ako se oslanjate na akcioni stil B-filmova. I tu i počinje i završava se sva priča o problemima ovog filma.

Negde na pola puta između Kingsmena i Le Karea, "Atomska plavuša" ostaje nedorečena na oba plana. Skoro pa ozbiljan zaplet, skoro pa stripovsko nasilje i brutalnost i sasvim ostvaren akcioni potencijal, obeležje su ovog promašaja koji je unapred bio, čini se, osuđen na takav ishod.

Zaista ne znam na šta bi današnji Holivud ličio bez stripova jer je i Ličov film nastao prema delu Entonija Džonstona "Coldest City" iz 2012. godine. To sam saznao na licu mesta, iz špice, ali bez obzira na drugačiji naslov filma, ovaj Oni Presov strip mi nije bio poznat, pa je nemoguće, a čini se i prilično nepotrebno, da povlačim paralelu između ova dva ostvarenja. Nije teško, ipak, predvideti da bi u bici ova dva umetnička ostvarenja, strip odneo još jednu pobedu.

Ni ostale stvari ne funkcionišu u "Atomskoj plavuši". Mekavoj previše afektira, Gudman spava u svojoj tipskoj ulozi, a scenario luta Berlinom s kraja 90-ih. Kao za inat, Lič insistira na zaista prenatrpanom i agresivnom saundtreku koji se zasniva na desetinama hitova iz tog vremena, naročito insistirajući na sint popu. Da, super je uz atraktivne akcione scene slušati Blue Monday, Bouvija, Blondi i druge hitove tog vremena, ali Neninih 99 luftbalona, Falco i slični zvuci nikako ne doprinose sličnom uživanju.

Neke od akcionih scena, tuče naročito, i to one koje se odvijaju u tišini povremeno dižu zanimanje za scene koje se odvijaju na platnu na neki drugi nivo. Kadar sekvence obračuna u socrealističkom okruženju istočnonemačkog solitera izgledaju potpuno spektakularno, ali incidentno, kao neki nasumični umetak u inače nezanimljivom i neubedljivom filmu.

Ljubitelji akcionih scena u svakom slučaju ne bi trebalo da propuste "Plavušu", ali svi koji od filma traže malo konzistentniju i smisleniju priču, slobodno mogu da probaju da pronađu nešto drugo na repertoaru.

ocena:

Ja: **1/2

Atomic Blonde (2017)

Distributer: Blitz

Kao reditelj (istina bez imena na špici) filma "Džon Vik" i impresivne filmografije kao koordinatora kaskadera i koreografa akcionih scena (ne treba zaboraviti ni poverenje koje je dobio da režira drugog Dedpula), Dejvid Lič je svojim novim filmom kretenskog naslova "Atomska plavuša", nekako predstavljao epizodu u repertoaru koju nisam želeo da propustim. Ako se tome doda i Šarliz Teron koja je i u samom trejleru obećavala ako ništa drugo onda makar heroinu drugačijeg kova, onda je možda i objašnjivo zbog čega sam se opredelio da svoje vreme potrošim baš na ovaj film. Ni prva ni poslednja greška koju sam napravio dok sam stajao u redu za bioskopsku kartu.

U stvari, super bi bio jedan ženski Džon Vik, što da ne, pa još sa likom Šarliz Teron, svakako jedne od najprivlačnijih žena u Holivudu danas, ali ambicije Dejvida Liča su očigledno išle u drugom pravcu od očekivanog.

Džon Vik - da se podsetimo...

Da ne bude zabune, južnoafrička diva je poprilično fantastična glumica, a ne samo lepotica, ali zaboravite na glumu u ovom filmu – Šarliz Teron je ovde angažovana samo zbog svog imena i seksepila. Solidna predstava je bila samo bonus, ali ni to nije pomoglo ovom loše zamišljenom i još lošije napisanom scenariju u kojem se konstantno prepliću komplikovana (a predvidiva) špijunska priča i džonvikovska akcija sa nešto više šibanja, a manje pucanja.

Berlin, pred samo rušenje zida. Jedan MI6 agent biva ubijen, a njegov ručni sat koji u sebi na mikrofilmu krije imena svih sovjetskih aktivnih špijuna je nestao. Samo dan kasnije u Berlinu je i Lorein (Teron), još jedan britanski top agent sa zadatkom da otkrije ubicu i, što je još važnije, povrati mikrofilm sa podacima koji će za sva vremena srušiti Sovjetski Savez. Njen kontakt je agent Dejvid Persival (Mekavoj), a u igri je i francuska služba u vidu Delfin Lasal koja će posebno privući pažnju naše heroine. Da li je uopšte potrebno i pominjati da se tu negde mota i CIA?

Špijunski filmovi su uvek vrhunska poslastica kada su obrađeni na pravi način (vidi: "The Americans", verovatno najbolje kontinuirano dramsko TV štivo u poslednjih pet godina), ali od njih je jako teško napraviti komercijalan projekat, naročito ako se oslanjate na akcioni stil B-filmova. I tu i počinje i završava se sva priča o problemima ovog filma.

Negde na pola puta između Kingsmena i Le Karea, "Atomska plavuša" ostaje nedorečena na oba plana. Skoro pa ozbiljan zaplet, skoro pa stripovsko nasilje i brutalnost i sasvim ostvaren akcioni potencijal, obeležje su ovog promašaja koji je unapred bio, čini se, osuđen na takav ishod.

Zaista ne znam na šta bi današnji Holivud ličio bez stripova jer je i Ličov film nastao prema delu Entonija Džonstona "Coldest City" iz 2012. godine. To sam saznao na licu mesta, iz špice, ali bez obzira na drugačiji naslov filma, ovaj Oni Presov strip mi nije bio poznat, pa je nemoguće, a čini se i prilično nepotrebno, da povlačim paralelu između ova dva ostvarenja. Nije teško, ipak, predvideti da bi u bici ova dva umetnička ostvarenja, strip odneo još jednu pobedu.

Ni ostale stvari ne funkcionišu u "Atomskoj plavuši". Mekavoj previše afektira, Gudman spava u svojoj tipskoj ulozi, a scenario luta Berlinom s kraja 90-ih. Kao za inat, Lič insistira na zaista prenatrpanom i agresivnom saundtreku koji se zasniva na desetinama hitova iz tog vremena, naročito insistirajući na sint popu. Da, super je uz atraktivne akcione scene slušati Blue Monday, Bouvija, Blondi i druge hitove tog vremena, ali Neninih 99 luftbalona, Falco i slični zvuci nikako ne doprinose sličnom uživanju.

Neke od akcionih scena, tuče naročito, i to one koje se odvijaju u tišini povremeno dižu zanimanje za scene koje se odvijaju na platnu na neki drugi nivo. Kadar sekvence obračuna u socrealističkom okruženju istočnonemačkog solitera izgledaju potpuno spektakularno, ali incidentno, kao neki nasumični umetak u inače nezanimljivom i neubedljivom filmu.

Ljubitelji akcionih scena u svakom slučaju ne bi trebalo da propuste "Plavušu", ali svi koji od filma traže malo konzistentniju i smisleniju priču, slobodno mogu da probaju da pronađu nešto drugo na repertoaru.

ocena:

Ja: **1/2

Atomic Blonde (2017)

Distributer: Blitz

Kao reditelj (istina bez imena na špici) filma "Džon Vik" i impresivne filmografije kao koordinatora kaskadera i koreografa akcionih scena (ne treba zaboraviti ni poverenje koje je dobio da režira drugog Dedpula), Dejvid Lič je svojim novim filmom kretenskog naslova "Atomska plavuša", nekako predstavljao epizodu u repertoaru koju nisam želeo da propustim. Ako se tome doda i Šarliz Teron koja je i u samom trejleru obećavala ako ništa drugo onda makar heroinu drugačijeg kova, onda je možda i objašnjivo zbog čega sam se opredelio da svoje vreme potrošim baš na ovaj film. Ni prva ni poslednja greška koju sam napravio dok sam stajao u redu za bioskopsku kartu.

U stvari, super bi bio jedan ženski Džon Vik, što da ne, pa još sa likom Šarliz Teron, svakako jedne od najprivlačnijih žena u Holivudu danas, ali ambicije Dejvida Liča su očigledno išle u drugom pravcu od očekivanog.

Džon Vik - da se podsetimo...

Da ne bude zabune, južnoafrička diva je poprilično fantastična glumica, a ne samo lepotica, ali zaboravite na glumu u ovom filmu – Šarliz Teron je ovde angažovana samo zbog svog imena i seksepila. Solidna predstava je bila samo bonus, ali ni to nije pomoglo ovom loše zamišljenom i još lošije napisanom scenariju u kojem se konstantno prepliću komplikovana (a predvidiva) špijunska priča i džonvikovska akcija sa nešto više šibanja, a manje pucanja.

Berlin, pred samo rušenje zida. Jedan MI6 agent biva ubijen, a njegov ručni sat koji u sebi na mikrofilmu krije imena svih sovjetskih aktivnih špijuna je nestao. Samo dan kasnije u Berlinu je i Lorein (Teron), još jedan britanski top agent sa zadatkom da otkrije ubicu i, što je još važnije, povrati mikrofilm sa podacima koji će za sva vremena srušiti Sovjetski Savez. Njen kontakt je agent Dejvid Persival (Mekavoj), a u igri je i francuska služba u vidu Delfin Lasal koja će posebno privući pažnju naše heroine. Da li je uopšte potrebno i pominjati da se tu negde mota i CIA?

Špijunski filmovi su uvek vrhunska poslastica kada su obrađeni na pravi način (vidi: "The Americans", verovatno najbolje kontinuirano dramsko TV štivo u poslednjih pet godina), ali od njih je jako teško napraviti komercijalan projekat, naročito ako se oslanjate na akcioni stil B-filmova. I tu i počinje i završava se sva priča o problemima ovog filma.

Negde na pola puta između Kingsmena i Le Karea, "Atomska plavuša" ostaje nedorečena na oba plana. Skoro pa ozbiljan zaplet, skoro pa stripovsko nasilje i brutalnost i sasvim ostvaren akcioni potencijal, obeležje su ovog promašaja koji je unapred bio, čini se, osuđen na takav ishod.

Zaista ne znam na šta bi današnji Holivud ličio bez stripova jer je i Ličov film nastao prema delu Entonija Džonstona "Coldest City" iz 2012. godine. To sam saznao na licu mesta, iz špice, ali bez obzira na drugačiji naslov filma, ovaj Oni Presov strip mi nije bio poznat, pa je nemoguće, a čini se i prilično nepotrebno, da povlačim paralelu između ova dva ostvarenja. Nije teško, ipak, predvideti da bi u bici ova dva umetnička ostvarenja, strip odneo još jednu pobedu.

Ni ostale stvari ne funkcionišu u "Atomskoj plavuši". Mekavoj previše afektira, Gudman spava u svojoj tipskoj ulozi, a scenario luta Berlinom s kraja 90-ih. Kao za inat, Lič insistira na zaista prenatrpanom i agresivnom saundtreku koji se zasniva na desetinama hitova iz tog vremena, naročito insistirajući na sint popu. Da, super je uz atraktivne akcione scene slušati Blue Monday, Bouvija, Blondi i druge hitove tog vremena, ali Neninih 99 luftbalona, Falco i slični zvuci nikako ne doprinose sličnom uživanju.

Neke od akcionih scena, tuče naročito, i to one koje se odvijaju u tišini povremeno dižu zanimanje za scene koje se odvijaju na platnu na neki drugi nivo. Kadar sekvence obračuna u socrealističkom okruženju istočnonemačkog solitera izgledaju potpuno spektakularno, ali incidentno, kao neki nasumični umetak u inače nezanimljivom i neubedljivom filmu.

Ljubitelji akcionih scena u svakom slučaju ne bi trebalo da propuste "Plavušu", ali svi koji od filma traže malo konzistentniju i smisleniju priču, slobodno mogu da probaju da pronađu nešto drugo na repertoaru.

ocena:

Ja: **1/2