Prema kanonu SPC, Uspenje Presvete Bogorodice spada u red Bogorodičnih praznika i proslavlja se svake godine 15. avgusta po julijanskom kalendaru, a 28. avgusta po gregorijanskom i novojulijanskom. Do tog praznika traje i dvonedeljni post.

Praznik je uspomena na ovozemaljsku smrt Bogorodice i, prema jevanđeoskom predanju, dan kada se ona uznela na Nebo i predala svoj duh u ruke Spasitelja.

Prema verovanju Srba, u periodu između dve Gospojine (Velike i Male Gospojine) - "periodu prelaza" - važno je obaviti obrede kojima se izražava zahvalnost Bogorodici, zaštitnici žena, za rađanje dece, a zatim za rodnost i plodnost zemlje i stoke.

Vreme između dve Gospojine, naziva se međudnevnica, a veruje se da je taj period najbolji za branje plodova i lekovitih trava. Tada žene beru međudnevičke trave: kičicu, krlju (ricinus), hajdučku travu, papričicu ili bobicu, ugaslicu, konjski bosiljak… Ovim travama leče se razne bolesti. Takođe, ostavljaju se i "međudnevička jaja" od živine kao najbolja za jelo i rasplod.

BOGORODICA VEOMA POŠTOVANA KOD SRBA

Srbi veoma poštuju Bogorodicu, pa širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: "Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici".

Praznovanje Uspenja Bogorodice ustanovljeno je 528. godine po želji cara Mavrikija koji je 15. avgusta pobedio Persijance.

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina (prema nekim izvorima 72), te da je nadživevši sina, kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju. Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice, pa stoji samo predanje da je po raspeću Gospoda, Bogorodica nastavila da živi kod Svetog Jovana Bogoslova i uglavnom je sve vreme do smrti provela u Jerusalimu.

U trenutku smrti Bogorodice "apostoli počeše pevati u slavu Božju..., a sva se soba zasja od čudne svetlosti i presveta Deva predade duh svoj u ruke Spasiteljeve ne osetivši smrtnoga bola".

"Mrtvo telo njeno preneše apostoli na rukama u Jerusalim u Getsimaniju..., apostol Jovan nosio je maslinovu granu, a svetao oblak okruživaše njen odar i povorku".

Bogomajka kao smisao molitve

Scena Uspenja Bogorodice obavezan je motiv u pravoslavnom freskoslikarstvu, jer je za život i smrt Bogomajke vezan smisao hrišćanske vere i molitve. Prema pravoslavnom kanonu, Uspenje Bogorodice slika se na zapadnim zidovima pravoslavnih manastira. U srpskom manastiru Žiča, zadužbini Nemanjića sa početka XIII veka, oslikana je jedna od najlepših predstava Uspenja (naslovna fotografija), sa Hristom koji u naručju drži novorođenu dušu Bogomajke, zagledan u njeno telo na odru.

Uveliko se odlazi na izvore koji tada imaju lekovito dejstvo. Bogorodica je zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Na Veliku i Malu Gospojinu žene poštuju veliki broj zabrana koje se odnose na obavljanje poslova u kući i oko nje.

Proslavljanje Velike Gospojine u Srbiji pratili su vašari na kojima su se ljudi u prazničnom raspoloženju okupljali radi upoznavanja i druženja, ili trgovine. Na vašarima su se momci i devojke upoznavali, igrali u kolu, a tu su se najčešće i svadbe ugovarale.

Jedan od vašara s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.