MAMA! (FILMSKA RECENZIJA)

mother! (2017)

Distributer: Taramount

Nikada neću uspeti da u potpunosti shvatim logiku prikazivača bioskopskih filmova u ovoj zemlji. Razumem ja da je teško održati arthaus filmove u domaćim bioskopima duže od dva dana u ovako surovim uslovima i u konkurenciji holivudskih mejnstrim ostvarenja, ali sudbina filma ''Mama!'' Darena Aronofskog koji, makar ove nedelje, postoji samo u jednom multipleksu i samo sa jednom popodnevnom projekcijom, teško je objašnjiva. Naročito što se sve to dešava na nekih par nedelja pre početka Festivala autorskog filma, za koji je ovaj film kao stvoren.

Prikazan u takmičarskoj konkurenciji 74. Venecijanskog festivala, dakle u trci za Zlatnog lava, novi film Aronofskog, bez obzira na ne baš neko sjajno mišljenje koje ja imam o njemu, zaslužio je da u ovom gradu ima neko pristojnije predstavljanje, između ostalog i zbog dosta zanimljive filmografije koja stoji iza ovog, u Beogradu inače vrlo cenjenog reditelja, ali i zbog stelarne glumačke postave okupljene oko ovog teškog i pomalo uznemiravajućeg psihološkog horora.

Da podsetim, Aronofski iza sebe ima makar jedan izuzetan film (''Requiem For a Dream''), ali i pregršt poprilično zanimljivih dela koja su, da ponovim, baš ovde, kod nas, imala jako vernu publiku – pre svega mislim na filmove kao što su ''Crni labud'', ''Pi'', ''Noa'', ali i potresni ''Rvač'' sa Mikijem Rurkom. S druge strane, ''Mama!'' u svom kastingu okuplja neka kapitalna imena holivudske sadašnjosti i prošlosti, kao što su Dženifer Lorens, Havijer Bardem, Ed Haris i Mišel Fajfer, pa je i to, eto, razlog za još većim žalom što publika nije imala malo više šanse da provede dva poprilično zanimljiva, a u svakom slučaju filmski atraktivna sata u domaćim bioskopima.

Pomenuti glumci zaista nose ovu alegorijsku priču, svako na svoj način. Dženifer Lorens verovatno nikada u životu neće imati više krupnih kadrova nego u ovom filmu (ne treba zaboraviti ni romantičnu vezu koja je uspostavljena između nje i reditelja tokom snimanja), Bardem pažljivo i besprekorno gradi svoj lik od bezidejnog pisca do obožavanog idola, a stara garda daje filmu i tu nostalgičnu vibraciju koja, makar prvoj polovini filma, donosi ''starinsku'' atmosferu jedne ''Rozmarine bebe'', recimo.

On i Ona žive u staroj, izolovanoj, ogromnoj i jednom rečju fascinantnoj kući koju ona pažljivo, sopstvenim rukama, preuređuje nakon požara koji je potpuno sravnio sa zemljom, dok On pokušava da napiše novo remek-delo koje će ga vratiti na staze stare slave. Sve dok jednog dana na njihova vrata ne zakuca stariji bračni par prilično liberalnih shvatanja i navika i koji im se useljava u kuću, na Njegov nagovor i uz Njeno negodovanje. Stvari počinju da se komplikuju kada On konačno pronađe inspiraciju.

Rekoh već kako je ''Mama!'' prepuna raznih biblijskih metafora i religijskih naznaka i ja se u tome svakako nisam ni snašao, barem na početku, a nisam se ni osećao preterano ugodno. Pripišite to mom ignorantskom odnosu prema materiji, ali moja prva pretpostavka da su On i Ona u stvari Adam i Eva izgleda da je funkcionisala samo do trenutka kada su u film ušli Kain i Avelj (to već ni ja nisam mogao da ne prepoznam), pa su glavni junaci postali nešto uzvišenije.

Druga polovina filma donosi trasformaciju psihološkog horora u treš arthouse košmar spektakularnih razmera. Od tog trenutka počinje dilema da li je Aronofski vizionar ili šarlatan i da li je ''Mama!'' veličanstveni primerak kinematografske genijalnosti ili najobičnija sadistička fantazmagorija opsednutog autora.

Ipak, filmu se ne može oduzeti na magnetskoj privlačnosti – teško da će vam pogled i jednog trenutka odlutati sa platna – i osećaju da se konstantno nalazite u grozničavom snu, noćnoj mori iz koje u stvari ne želite da se probudite.

Ovo je film koji definitivno deli svoju publiku na obožavaoce i one koji demonstrativno napuštaju bioskopsku salu pre odjavnog rola. Retki su oni koji će se svrstati negde između te dve grupe, ali ja sam sebe pronašao upravo tu negde. Usred zbrke i nepojamnog nereda, ali na trenutke fasciniran ne samo vizuelnim spektaklom, već i ludom, nadrealnom idejom o svetu koji nikada do sada niste videli ili makar doživeli na način na koji to servira jedinstveni Daren Aronofski.

Ocena:

Ja: **1/2

mother! (2017)

Distributer: Taramount

Nikada neću uspeti da u potpunosti shvatim logiku prikazivača bioskopskih filmova u ovoj zemlji. Razumem ja da je teško održati arthaus filmove u domaćim bioskopima duže od dva dana u ovako surovim uslovima i u konkurenciji holivudskih mejnstrim ostvarenja, ali sudbina filma ''Mama!'' Darena Aronofskog koji, makar ove nedelje, postoji samo u jednom multipleksu i samo sa jednom popodnevnom projekcijom, teško je objašnjiva. Naročito što se sve to dešava na nekih par nedelja pre početka Festivala autorskog filma, za koji je ovaj film kao stvoren.

Prikazan u takmičarskoj konkurenciji 74. Venecijanskog festivala, dakle u trci za Zlatnog lava, novi film Aronofskog, bez obzira na ne baš neko sjajno mišljenje koje ja imam o njemu, zaslužio je da u ovom gradu ima neko pristojnije predstavljanje, između ostalog i zbog dosta zanimljive filmografije koja stoji iza ovog, u Beogradu inače vrlo cenjenog reditelja, ali i zbog stelarne glumačke postave okupljene oko ovog teškog i pomalo uznemiravajućeg psihološkog horora.

Da podsetim, Aronofski iza sebe ima makar jedan izuzetan film (''Requiem For a Dream''), ali i pregršt poprilično zanimljivih dela koja su, da ponovim, baš ovde, kod nas, imala jako vernu publiku – pre svega mislim na filmove kao što su ''Crni labud'', ''Pi'', ''Noa'', ali i potresni ''Rvač'' sa Mikijem Rurkom. S druge strane, ''Mama!'' u svom kastingu okuplja neka kapitalna imena holivudske sadašnjosti i prošlosti, kao što su Dženifer Lorens, Havijer Bardem, Ed Haris i Mišel Fajfer, pa je i to, eto, razlog za još većim žalom što publika nije imala malo više šanse da provede dva poprilično zanimljiva, a u svakom slučaju filmski atraktivna sata u domaćim bioskopima.

Pomenuti glumci zaista nose ovu alegorijsku priču, svako na svoj način. Dženifer Lorens verovatno nikada u životu neće imati više krupnih kadrova nego u ovom filmu (ne treba zaboraviti ni romantičnu vezu koja je uspostavljena između nje i reditelja tokom snimanja), Bardem pažljivo i besprekorno gradi svoj lik od bezidejnog pisca do obožavanog idola, a stara garda daje filmu i tu nostalgičnu vibraciju koja, makar prvoj polovini filma, donosi ''starinsku'' atmosferu jedne ''Rozmarine bebe'', recimo.

On i Ona žive u staroj, izolovanoj, ogromnoj i jednom rečju fascinantnoj kući koju ona pažljivo, sopstvenim rukama, preuređuje nakon požara koji je potpuno sravnio sa zemljom, dok On pokušava da napiše novo remek-delo koje će ga vratiti na staze stare slave. Sve dok jednog dana na njihova vrata ne zakuca stariji bračni par prilično liberalnih shvatanja i navika i koji im se useljava u kuću, na Njegov nagovor i uz Njeno negodovanje. Stvari počinju da se komplikuju kada On konačno pronađe inspiraciju.

Rekoh već kako je ''Mama!'' prepuna raznih biblijskih metafora i religijskih naznaka i ja se u tome svakako nisam ni snašao, barem na početku, a nisam se ni osećao preterano ugodno. Pripišite to mom ignorantskom odnosu prema materiji, ali moja prva pretpostavka da su On i Ona u stvari Adam i Eva izgleda da je funkcionisala samo do trenutka kada su u film ušli Kain i Avelj (to već ni ja nisam mogao da ne prepoznam), pa su glavni junaci postali nešto uzvišenije.

Druga polovina filma donosi trasformaciju psihološkog horora u treš arthouse košmar spektakularnih razmera. Od tog trenutka počinje dilema da li je Aronofski vizionar ili šarlatan i da li je ''Mama!'' veličanstveni primerak kinematografske genijalnosti ili najobičnija sadistička fantazmagorija opsednutog autora.

Ipak, filmu se ne može oduzeti na magnetskoj privlačnosti – teško da će vam pogled i jednog trenutka odlutati sa platna – i osećaju da se konstantno nalazite u grozničavom snu, noćnoj mori iz koje u stvari ne želite da se probudite.

Ovo je film koji definitivno deli svoju publiku na obožavaoce i one koji demonstrativno napuštaju bioskopsku salu pre odjavnog rola. Retki su oni koji će se svrstati negde između te dve grupe, ali ja sam sebe pronašao upravo tu negde. Usred zbrke i nepojamnog nereda, ali na trenutke fasciniran ne samo vizuelnim spektaklom, već i ludom, nadrealnom idejom o svetu koji nikada do sada niste videli ili makar doživeli na način na koji to servira jedinstveni Daren Aronofski.

Ocena:

Ja: **1/2

mother! (2017)

Distributer: Taramount

Nikada neću uspeti da u potpunosti shvatim logiku prikazivača bioskopskih filmova u ovoj zemlji. Razumem ja da je teško održati arthaus filmove u domaćim bioskopima duže od dva dana u ovako surovim uslovima i u konkurenciji holivudskih mejnstrim ostvarenja, ali sudbina filma ''Mama!'' Darena Aronofskog koji, makar ove nedelje, postoji samo u jednom multipleksu i samo sa jednom popodnevnom projekcijom, teško je objašnjiva. Naročito što se sve to dešava na nekih par nedelja pre početka Festivala autorskog filma, za koji je ovaj film kao stvoren.

Prikazan u takmičarskoj konkurenciji 74. Venecijanskog festivala, dakle u trci za Zlatnog lava, novi film Aronofskog, bez obzira na ne baš neko sjajno mišljenje koje ja imam o njemu, zaslužio je da u ovom gradu ima neko pristojnije predstavljanje, između ostalog i zbog dosta zanimljive filmografije koja stoji iza ovog, u Beogradu inače vrlo cenjenog reditelja, ali i zbog stelarne glumačke postave okupljene oko ovog teškog i pomalo uznemiravajućeg psihološkog horora.

Da podsetim, Aronofski iza sebe ima makar jedan izuzetan film (''Requiem For a Dream''), ali i pregršt poprilično zanimljivih dela koja su, da ponovim, baš ovde, kod nas, imala jako vernu publiku – pre svega mislim na filmove kao što su ''Crni labud'', ''Pi'', ''Noa'', ali i potresni ''Rvač'' sa Mikijem Rurkom. S druge strane, ''Mama!'' u svom kastingu okuplja neka kapitalna imena holivudske sadašnjosti i prošlosti, kao što su Dženifer Lorens, Havijer Bardem, Ed Haris i Mišel Fajfer, pa je i to, eto, razlog za još većim žalom što publika nije imala malo više šanse da provede dva poprilično zanimljiva, a u svakom slučaju filmski atraktivna sata u domaćim bioskopima.

Pomenuti glumci zaista nose ovu alegorijsku priču, svako na svoj način. Dženifer Lorens verovatno nikada u životu neće imati više krupnih kadrova nego u ovom filmu (ne treba zaboraviti ni romantičnu vezu koja je uspostavljena između nje i reditelja tokom snimanja), Bardem pažljivo i besprekorno gradi svoj lik od bezidejnog pisca do obožavanog idola, a stara garda daje filmu i tu nostalgičnu vibraciju koja, makar prvoj polovini filma, donosi ''starinsku'' atmosferu jedne ''Rozmarine bebe'', recimo.

On i Ona žive u staroj, izolovanoj, ogromnoj i jednom rečju fascinantnoj kući koju ona pažljivo, sopstvenim rukama, preuređuje nakon požara koji je potpuno sravnio sa zemljom, dok On pokušava da napiše novo remek-delo koje će ga vratiti na staze stare slave. Sve dok jednog dana na njihova vrata ne zakuca stariji bračni par prilično liberalnih shvatanja i navika i koji im se useljava u kuću, na Njegov nagovor i uz Njeno negodovanje. Stvari počinju da se komplikuju kada On konačno pronađe inspiraciju.

Rekoh već kako je ''Mama!'' prepuna raznih biblijskih metafora i religijskih naznaka i ja se u tome svakako nisam ni snašao, barem na početku, a nisam se ni osećao preterano ugodno. Pripišite to mom ignorantskom odnosu prema materiji, ali moja prva pretpostavka da su On i Ona u stvari Adam i Eva izgleda da je funkcionisala samo do trenutka kada su u film ušli Kain i Avelj (to već ni ja nisam mogao da ne prepoznam), pa su glavni junaci postali nešto uzvišenije.

Druga polovina filma donosi trasformaciju psihološkog horora u treš arthouse košmar spektakularnih razmera. Od tog trenutka počinje dilema da li je Aronofski vizionar ili šarlatan i da li je ''Mama!'' veličanstveni primerak kinematografske genijalnosti ili najobičnija sadistička fantazmagorija opsednutog autora.

Ipak, filmu se ne može oduzeti na magnetskoj privlačnosti – teško da će vam pogled i jednog trenutka odlutati sa platna – i osećaju da se konstantno nalazite u grozničavom snu, noćnoj mori iz koje u stvari ne želite da se probudite.

Ovo je film koji definitivno deli svoju publiku na obožavaoce i one koji demonstrativno napuštaju bioskopsku salu pre odjavnog rola. Retki su oni koji će se svrstati negde između te dve grupe, ali ja sam sebe pronašao upravo tu negde. Usred zbrke i nepojamnog nereda, ali na trenutke fasciniran ne samo vizuelnim spektaklom, već i ludom, nadrealnom idejom o svetu koji nikada do sada niste videli ili makar doživeli na način na koji to servira jedinstveni Daren Aronofski.

Ocena:

Ja: **1/2