U Lisičjem potoku u Beogradu danas je, na Zadušnice, održan skup podrške inicijativi za izgradnju spomenika žrtvama komunističkog terora i održano opelo nevinim ljudima ubijenim posle oktobra 1944. godine bez sudske presude.
"Skupili smo se na Zadušnice 2017. godine iznad jedne od masovnih grobnica još neotkrivenog podzemnog srpskog arhipelaga. Valjalo bi reći ono što se na groblju govori, ali ovo nije groblje niti grobnica, ili grobnica jeste, ali takvih grobnica nema više nigde u današnjoj Evropi", rekao je pesnik i akademik Matija Bećković na skupu na kojem se okupilo nekoliko stotina potomaka žrtava crvenog terora i građana koji podržavaju inicijativu za podizanje spomenika.
Bećković je rekao da oni su oni koji leže u Lisičjem potoku više od 70 godina lišeni života i smrti.
"Verujem da bi njihova reč, ispaćena i blaga, bila sva založena za pravdu i pomirenje, ali mi još ne znamo ni koliko ih ovde ima ni kako su se zvali. Nije slučajno da su dovedeni i pobijeni blizu Belog dvora. Lenjin i Staljin su pobili rusku carsku porodicu, ali se nisu uselili u Petrogadu u carske dvorove, a Josip Broz je najkraćim putem pohitao u Beli dvor, a domaćinu zabranio da se u njega vrati. To navodi na pomisao da ovde nije mogao biti likvidiran ko bilo i lako bi bilo pooditi ko je voleo da to gleda. Imena 104 streljanih objavljena su na prvoj strani 'Politike' dva dana po oslobođenju Beograda, sve čuveniji od čuveniji, a među njima i glavni urednik 'Politike' Jovan Tanović", rekao je Bećković.
On je podsetio da su ti ljudi samo najmarkantnije ličnosti i predstavnici 10.000 streljanih Beograđana i na stotine hiljada onih koji su pobijeni u Srbiji.
"Kažu da je drveće najviše tamo gde raste iz ljudskih lobanja i da zemlja nikada nije poravnjena nego zauvek ostaje ulegnuta tamo gde leže pobijeni ljudi. Jedno takvo ulegnuće vidimo i ovde i utoliko ih je lakše naći. Nas svaki čas nazivaju i danas fašistima, a i mi fašistima zovemo one koje su fašisti pobili. Dragiša Vasić i Pavle Đurišić su živi zapaljeni u Jasenovcu", rekao je Bećković.
"Zemlja se neće smiriti dok se ovi ljudi ne sahrane, a nemoguće je razumeti kako to do danas nije uradila jedino slobodna Srbija", naveo je akademik.
Bećković je istakao da nijedan Srbin nije podigao ruku na fašistički pozdrav, a da je to istina dokaz je, da je to bilo, ta forografija bila bi u svim bukvarima i čitankama i na bilbordima, ali pošto je nema, znači da takvog pozdrava nije bilo.
"Da nemamo drugih grehova osim onog prema svojim nevinim žrtvama, to bi bilo dosta da smo zaslužili nevolje koje nas svaki dan sustižu. Oni koji leže još nesahranjeni oprostili su svojim ubicama jer nisu znali šta rade. Vreme je da i mi oprostimo i njima i sahranimo nevine žrtve kako bi se vratili na ono mesto među ljudima i narodima koje smo imali pa izgubili. Mir njihovom pepelu, kape dole njihovom posmrtnom mučeništvu", zaključio je Bećković.
PRINC KARAĐORĐEVIĆ: STRELJANI BEZ DOKAZA I KRIVICE
Na skupu je pročitano i pismo princa Aleksandra II Karađorđevića, koji je naveo da je Lisičji potok pre Drugog svetskog rata bio izletište Beograđana sa Kraljevom česmom posvećenoj njegovom dedi Aleksandru I Karađorđeviću sa lepo uređenim parkom.
"Posle okončanja sukoba ovde su, kao i na mnogim drugim lokacijama u Beogradu i Srbiji, streljani ljudi bez ikakvog suđenja i dokazane krivice samo zbog drugačijeg mišljenja i mogućeg protivljenja uspostavljanju novog društvenog poretka. Tim nevinim ljudima bilo je uskraćeno osnovno ljudsko pravo na dostojanstvenu sahranu i obeleženo grobno mesto", dodao je princ Karađorđević.
"Podržavam napore da se sazna istina o ovim strašnim događajima, kao i da se svim nevinim žrtvama komunističkog režima podigne dostojanstveno obeležje u Lisičjem potoku. Nadam se da ćemo uspeti da se sazna teška istina o tim događajima, a da nevine žrtve posle više od sedam decenija pronađu mir", naveo je Karađorđević.
IZASLANIK PATRIJARHA: KOMUNISTI SE TAKMIČILI U UBIJANJU
Protojerej-stavrofor Savo B. Jović, izaslanik srpskog patrijarha Irijena i sekretar Sinoda Srpske pravoslavne crkve, istakao je da su u Lisičjem potoku nevine ljudi od onih koji su mislili da mogu graditi budućnost na tuđoj krvi i nesreći.
"Nikada, ni u jednom periodu mira i slobode, nismo bili više proganjani, hapšeni i ubijani nego u vremenu kada su komunisti preuzeli vlast i udarnički, revolucionarno, žestoko krenuli u obračun sa onima iz našeg naroda koji su Boga u srcu nosili sa željom da njihovom krvlju učvrste temelje nove države", rekao je Jović.
"Hapsili su bez razloga, sudili bez krivice i ubijali bez milosti, u isto vreme proglašavajući taj period najboljim napretkom u istoriji našeg naroda, tvrdeći da se tada slobodno, lepo i dobro živelo, što neki, nažalost, i danas ponavljaju", naveo je Jović.
MRAČNA TAJNA SRBIJE:Pasja groblja žrtava komunizma
On je upitao zar se može lepo živeti ukoliko se sećamo žrtava samo ovog jednog stratišta, a ne njih iz više od 200 grobnica koje je komunistički režim posejao po Srbiji i u kojima se pretežno nalaze kosti civila, tadašnje elite našeg naroda - episkopa, sveštenika, profesora, lekara, privrednika, trgovaca, zanatlija, glumaca, advokata, studenata, đaka...
"Svi su oni stradali od onih koji su se takmičili u ubijanju i progonu ljudi, u hapšenju, u lomljenju rebara, čupanju brada, rušenju i obesvećivanju", rekao je Jović.
On je istakao da patrijarh Irinej i Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve podržali akciju Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima da se na u Lisičjem potoku obnovi Kraljeva česma i uradi mali park u kojem bi se ovim žrtvama podigao spomenik u obliku krsta.
Kako su komunisti "ubili Boga" u Beogradu
"Moleći se Bogu za njih, u isto vreme molimo se da i prema onima, koji su bili zaslepljeni jednom ideologijom, i čija je slava bila u sramoti njihovoj, Gospod pokaže svoju milost i da se ovako nešto više nikada ne ponovi", rekao je Jović.
SIN ŽRTVE KOMUNISTIČKOG TERORA:OZNA UBIJALA I LAGALA PORODICE UBIJENIH
Predsednik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima Slobodan Đurić rekao je da je Lisičji potok najveće beogradsko posleratno stratište na koje su po završetku Drugog svetskog rata dovođeni Beograđani u kamionima, vezani žicom, dvoje po dvoje.
"Prethodno ih je Ozna u logoru Banjica ispitivala i mučila tako da su ličili više na aveti nego na ljude. Stanovnici okolnih kuća su mesecima noću slušali puščanu paljbu", naveo je Đurić.
Među žrtvama su bili i Đurićev otac, Dragoljub Đurić, sanitetski potporučnik i njegovih 15 kolega iz Glavne vojne bolnice, koji su od 22. oktobra do 26. oktobra 1944. godine bili mučeni u Devetom kvartu u Vojvode Milenka 40, pre odvođena u logor Banjica.
"Moja majka, koja ga je posećivala u istražnom zatvoru, kaže da je za četiri dana naglo ostario i da mu je mladi oficir Ozne više puta postavljao pitanje zašto se, umesto što je ceo rat radio u Glavnoj vojnoj bolnici, nije priključio partizanima, kojima je sanitetsko osoblje bilo preko potrebno", rekao je Đurić.
Đurić je dodao da je suprugama i srodnicima odvedenih u zatvor najteža bila neizvesnost sudbina njihovih najmilijih da bi ih na kraju slagali da su deportovani u Sibir. Muškarci su, kako je rekao, ređe tražili rođake jer im je prećeno da će biti poslati na sremski front.
Predsednik udruženja je podsetio da je tajna sudbina ovih žrtava počela da se otkriva 2009. godine, kada je Vlada Srbije formirala komisiju za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, kojoj je omogućen uvid u arhive koje su do tada bile pod embargom.
Komisija je u Srbiji popisala 59.000 žrtava posleratne partizanske represije i locirala 215 masovnih grobnica koje su do tada bile tajne. Zbog nedostatka novca, ekshumirana je samo jedna masovna grobnica i to u Boljevcu, a ostalih 214 nije obeleženo, uključujući i onu u Lisičjem potoku, dodao je.
MINISTARSTVO UKINULO KOMISIJU, NEMA POČITIČKE VOLJE ZA SPOMENIK
Ministarstvo pravde je pre godinu dana ukinulo komisiju i verovatno je smatralo da je grobnice nepotrebno obeležiti, lišavajući time pravo čoveka na poznati grob, rekao je Đurić, i dodao da je za podizanje spomenika posleratnim žrtvama neophodna saglasnost gradske Komisije za spomenike, nazive trgova i ulica, a potom i odluka Skupštine Beograda.
SKUP: "Pravda za žrtve komunizma"
"Komisija već osam godina odugovlači sa donošenjem odluke, odbijajući predloge lokacija koje je iznelo Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima. Među tim lokacijama su ona kod spomenika Stevanu Mokranjcu na Kalemegdanu, gde je u blizini masovna grobnica rečnih policajaca ubijenih krajem 1944. godine, lokacija kod bivše Glavnjače u blizini današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, lokacija kod parka Manjež... Jednom rečju, na celom Kalemegdanu i u krugu dvojke nije moguće postaviti spomenik. Za podizanje ovog spomenika potrebna je politička volja aktualne gradske vlasti, koja još uvek ne postoji, kao ni kod prethodne vlasti", rekao je Đurić.
